utorak, 19.09.2017.

Od Salomona do salamuna

Kaže sin, između ostalog, da ide do Siti-ja, jerbo su mu se raspale patike za balun.
- a e, moga si kupit i materi jedne, evo ti u Intersporta ima sniženje od 20 do 40 posto...

Pa nakon obostranog smija, svi junaci mukom zamukoše... ostadoše moje patike visit u zraku, kad eto ti, zove sin iz Siti-ja...
- šta tebi ono triba, majko?...
- kako šta mi triba... tribaju mi patike... tila bi konačno kupit nike prave i poštene... dosta mi je više ovih plastičnih kineskih... cili život kupujen patike za bagatelu...
- staniii, slušaj me... ja san sebi naša patike u Hervisa, a kako još do sutra imaju akciju "platiš tri, dobi'š dva"... a je, baš tako mi reče prija, koja radi u drugon dućanu, pa smo oboje zavarili od smija... dunkve, kad to obrneš, kužiš... dobi'š tri, platiš dva... je si me razumila...
- a šta san ti ja... ebete... naravski da san razumila... ma se mislin...
- aj, smisli se odma'... triban znat šta ću... ako bi ti našla patike za sebe i oca, najjeftinije su nan mukte, a ja ti dan keš za svoje... to ti se isplati...

Hmm, da... vidin ja da me svrbe pete... a vidin ja i da bi se mogla lako uvalit u trošak... e sad, potrebni ili nepotrebni, ko će još i o tome mislit... pa oću-neću...
- ma ko van to daje mukte, samo vas navlače na lipak... ma kome vi virujete... upada, ka' ono, glas razuma... ma ga ništo slabo obadaju...
- a triba vidit, nikad se ne zna, a e... u tebe je uvik sve crno...
- ni to crno, nego ti je tako... slušaj mene ludoga...

Ma kako bilo da bilo, dogovorimo se nas dvoje za popodne, napravit dar-mar po Hervisu, pa kom' patike, kom' plastike... kom' kritike, kom' gimnastike...

I na koncu ove patik-balade, ipak pade trojac... gospođa planinarka je dobila najskuplje plaćene patike do sad, dunkve snižene za više od trista kunića, onda možete zamislit, koliko mi se zavrtilo u glavi od njihove "prave" cijene... a možda samo nisan u trendu, a e... dragi je dobio patike na neviđeno, skroz dobre, ako ništa barenko su nove, ali... 'ko još gleda poklonjenom konju u zube... pa u konačnici, kom' stilistika, kom' sintetika, u prosjeku smo gulaš, pardon, jednaki...




I tako, došli mi doma nasmijani, puni kesa i škatula, pa se hvalimo dobrom trgovinom... vidiš, mužu, kako san dobro prošla... dobila san dva para patika i tristatrideset kuna keša, ma di to ima... a onih devesto i nešto kunića troška, dalo mi na osan rata, to neću ni osjetit...

Eto tako je završila štorija s mojin Salomonkama, koje san zaljubljeno prošetala po gradu, koga briga šta mi je bilo vruće, glavno da su udobne. I eno ih, čekaju spremno prvo laganije izletarenje, jer su mi deboto ka' i gojzerice. Ako nisan u zabludi, a e.

A štorija o salamunu je posve jedna druga priča, koja nema ama baš nikakve veze sa patikama. Salamun se reče, barenko mi dalmatinci tako rečemo, za nikoga ko je puno pametan i pripametan, a baš takvi jedan informatički salamun, spasija je... čujete li, spaaasiiijaaa miii jeee... cilih 20 gigabajtića podataka sa onega moga staroga diska, koji je, navodno, skroz porebambija, da ne rečen, krepa. Još nisu došli doma oti moji gigabajtići, ali jutros se odnija dovoljno veliki usb, da se sve to lipo prikobaci iz salamunovoga kompjutera na moj usb-eić... a dalje ćemo lako, a e.

Dunkve, razveselilo me jako ovo salamunsko rješenje, eto... pa nekako mislin, dobro je na dobro krenulo, hvala dragom Bogu... pa nekako kontam, sve je dobro šta se dobro svrši... a nema pornića, neeema... belj... zubo... kiss... mah...


Oznake: Salomon, salamun, patike, pamet, laptop, disk

- 12:18 - Komentari (17) - Isprintaj - #

srijeda, 13.09.2017.

Letu štuke, letu avijoni

U ponediljak iza dva smo se uputili put aerodroma, ispratiti drage naše, s kojima smo se družili zadnjih desetak dana. Vrime nas je, ili ipak njih (za nas fetive manje-više) solidno (po)služilo, a nebo na zemlju se sručilo tek na kraju, nedovoljno da pokvari odmor i ispere sol sa kože. More nas je svakodnevno viđalo i ljubilo, koliko god da su plaže, već od prvog rujna, poprilično opustjele. Ono malo ustrajnih, više je na žalu ili klupi, na bicikli ili rolama, u šetnji ili trci, nego li u moru. Stranci zato odustaju malo teže, pa se uvijek našla nekakva zabava, da ne kažem, zgodno društvance. Tako smo znali jednoj veselo-glasnoj ekipi iz Španjolske tumačiti, kako tu nema nudističke plaže, ali mogu otići na drugi kraj grada, do Kaš(j)una, pa su se, eto, zadovoljili i toplesom.

Dragi naši su doletili prvog iz Beograda, sa debelim kašnjenjem avijona, a koliko su tek kasnili za odletiti, ne pitajte, kad su i večeru dobili. Predviđeno uzlijetanje u po bijela dana toliko se odgodilo, da ne rečen, razvuklo, do kasnih noćnih ura, da još mogu biti sretni, što su i noćili u vlastitom krevetu.
Sin je stigao šestog iz Pariza preko Zadra, ovaj put iznimno ranije nego što je mislio, zahvaljujući hvatanju autobusa za Korčulu... kakvu sad Korčulu?! pitamo se mi... a kako će do Korčule, ako ne priko Splita, pojašnjava on... i eto njega prije ponoći, ljubi ga majka... pa mu kažen... lipo te je vidit, sinko... a da nisan na slici, a... smije se on... pa se grlimo i smijemo u duetu.

A do jučer se nismo puno tendili ni u štuke, ni u avijone, ni u aerodrome. Prvi put sam letila sa svojih desetak godina, kad je otac mene i brata "provozio" do Zagreba, i pamtim to uzbuđenje i kontreštavanje s bratom, tko će sjediti do prozora. Kasnije sam letila još par puta službeno, tijekom radnog vijeka, i od tada je prošlo ohoho vremena, ali i ohoho promjena, rekla bih, kada vidim kako to danas funkcionira.

Od kad je sin postao "svjetski putnik", ušli smo u kolotečinu odlazaka i dolazaka, udomaćili se na aerodromu, da se ne gubimo više okolo kole ulaza i izlaza, redova letenja, slijetanja i uzlijetanja, obnovili i proširili geografske širine i dužine, od Krila Jesenica do Kariba, od Pariza do Honfleura, naslušali se svakakvih priča okolo kole skeniranja, skidanja, pregledavanja, nepažljivog rukovanja i zagubljenih prtljaga, oduzimanja (nedopuštenih) stvari koje završavaju u ogromnoj kanti... bacaju li se doista?... ili poklanjaju?... ili recikliraju?... ili dodatno zagađuju okoliš?... gdje konačno završavaju te puste šminke, mazalice, sokovi, boce, cigarete...?




Od kad sin leti po svijetu, gotovo ni jedan let mu nije prošao posve glatko, bilo po pitanju reda letenja, bilo po pitanju prtljage ili (ne)dozvoljenih stvarčica. Zadnji put mu bacilo sok u tetrapaku, al' ajde, ali kad se jednom morao natezati i čekati da mu ne bace i tekućinu za leće, šta reći na to. Kad je letio preko Rima za Palma de Mallorcu, kufer su mu zaboravili u Rimu, pa je sedam dana na brodu bio gotovo bez ičega. Spasila ga "braća jugoslaveni"... šta god treba, brate, pitaj... davali mu do gaćica. A valjda je sretan, što ga je i dobio, mogao se i stvarno izgubiti. Red letenja je posebna priča, jer gotovo ni jedan do sad nije sletio ni uzletio na vrijeme. Na onoj velikoj informativnoj tabli, na aerodromu, sve se žuti delay do delaya, da se priupitaš, leti li još ikoji avijon po redu letenja.

Da sad i ne spominjem, koliko treba novaca i živaca početniku-pomorcu, okolo kole doškolova(va)nja, papirologije, zdravstvenih pregleda na sve i svašta, čak se i cijepiti morao nanovo, uz naše zdravstveno, koje gubi kartone i evidencije, pih, po nekakvim tamo podrumima i seobama... ma, trista čuda treba proći za doći do jedne obične matrikule, a onda opet sve ispočetka, novih trista čuda za naći, koliko-toliko, dobar posao. Agencije, razgovori, sporazumijevanja, dodatna učenja jezika, kompanije, brodovi ovakvi i(li) onakvi, ugovori s raznoraznim, boljim ili lošijim, uvjetima, formulari, potvrde, papiri, traženja što jeftinijih avijonskih karata, presjedanja, čekiranja, metroi, autobusi... ma, ne što je moj, ali treba tu puno snage i hrabrosti, ja bih rekla, za sve to izdržati i pregrmiti, u potrazi za onim nečim... boljim... zadovoljavajućim. O našim ovdje uvjetima govorim, dakako, za svijet ne znam.

A pitaju me u zadnje vrijeme šta pravim nered po Americi, a ja, eto, do jučer nisam ni znala da imam uraganku za imenjakinju. Poharalo, eto, Karibe - St. Martin, Barbudu - svo to otočje, okolo kojih je i sin do jučer plovio, i po kojima se prošetavao. Pa ga gledam nekidan u majici St. Martin, i tjeram misli od sebe, kako bi se osjećala da je tamo.




A danas francuzira... da upotrijebim izraz naše Marčeline, koja to reče za sebe... miljama je daleko od Atlantika i Amerike, od uragana i pustošenja, i u usporedbi s tim i takvim, gotovo pa je na vratima od kuće. Plovi mirnijim vodama, riječnim tokom i brodom, koji je daleko više po mjeri čovjeka, uz bolje uvjete, bliže i češće kući, vidno zadovoljniji nego jučer.


Cruising the Seine, Paris to Normandy France

P.S. Ne može kod mene bez preskoka, zastoja, intermezza, jer trenutno sam u posve nekim drugim filmovima, ali... da ću u ovoj godini privesti kraju tematski dio uknjižbe, poprilično je sigurno... imam još par mjeseci vremena, mada... leti i vrime, ne samo štuke i avijoni... mah...

Oznake: Putovanja, letovi, avioni, aerodromi, navigacija, pomorstvo, Trbuhom za kruhom

- 13:08 - Komentari (14) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se