Zašto pišem blog?
Da se mene pita ja nikad ne bih pisala, pogotovo ne blog. Blog je za mene, iako živimo u 21 st., nešto moderno, nešto presuvremeno, a ja nisam taj suvremen tip. Izgledam suvremeno ali se tako ne osjećam iznutra. Ne čitam knjige na laptopu jer mi je to grijeh. Ja odem u biblioteku i tada započinje proces s knjigom. Ponekad znam za sebe reći da sam totalno rođena u krivo vrijeme. Ali prilagodila sam se ovim novotarijama, šta ću, nemam baš nekog ludog izbora.....
Ako bih i nešto pisala onda bi to bilo u neku malu teku koju bih vukla svugdje sa sobom, koja bi bila puna ušiju od premetanja po torbama i puna loše pribilježenog i brzog rukopisa...
Negdje, ovo ljeto susrela sam se s jednom izuzetnom osobom. Jednom osebujnom osobom, koja je tako jednostavno sva svoja i tako bez dlake na jeziku da me oborila s nogu. Našle smo se poslovno, tada smo se i prvi put službeno upoznale. Iako, sada kada razmislim, naš susret je bio tako znakovit i tako ga je svemir dobro isplanirao da se čudim još i danas....
Razgovarale smo poprilično dugo. Kad smo obavile službeni dio razgovora krenuli smo na one svakodnevne teme - brak, knjige, alternativa, sloboda, ljubav i svašta nešto. Ona je izuzetno duboka osoba i ulazi u srž svega, što ja iznimno cijenim i nadasve vrlo je realna, što meni također odgovara. Dugo smo pričale, svaka je iznosila svoja iskustva, svoja razmišljanja, u nekima smo se poklopile, u nekima nismo, nije ni bitno....
Tada mi je ona to rekla.
Počni pisati - kaže mi ona.
Ja zbunjena kao i često do sada s upitnikom iznad glave pitam je - a šta da ja pišem??
Kaže ona - ne znam, šta god želiš samo piši, šta ti dođe ti piši, piši o životu, piši o alternativi, piši o sebi o svojim osjećima, samo počni pisati svoj blog!!
A ja sam je kao poslušna ovca upravo to - poslušala i počela pisati svoj blog. Nevjerojatno mi je to da su mi se poklopile situacije s datumima u kojima mi je sugerirala da otvorim blog. Jako neobično, dobro, meni nije čudno i neobično jer ja živim s nekim čudima svaki dan. Evo i danas me potrefilo neko pozitivno čudo i baš sam sretna radi toga....
U biti, želim reći i često se pitam zašto mi je to ona rekla, zašto mi je rekla da počnem pisati?
Zato jer imam nešto pametno reći svijetu?
Jer neki moj komentar možda će nekom pomoći ili možda neće?
Ne znam ni sama, ali vremenom će se sigurno nešto pokazati zašto i zbog čega pišem!?
Nikada mi pisanje nije bila neka moja terapija jer sam sama sebi i sama sa svojim unutarnjim monolozima najbolji terapeut. Nije da ne cijenim što drugi misle, dapače, volim pročitati i prokomentirati neki stavljen komentar, na kraju krajeva volim i komentirati tuđe postove, ali što se mene tiče - samo svatko od nas blogera zna dubinu svega i često je tu dubinu teško prenjeti na papir da onaj tko čita shvati u potpunosti. Teško je to, barem meni jer uvijek idem u srž stvari, a do srži je dalek i bolan put....
Nisam baš nikad ni razmišljala o blogu a kamoli o pisanju bloga, ali navukla sam se. Tiho i neprimjetno blog i blogeri su se uvukli u moj život, u moj dan. Postali su samo moje nešto što me veseli, često i rastuži, jer čudne su ljudske priče i sudbine. Dan bez da virnem što ima novo kod simple-minds, blade, nezaposlene, handmade, srednjovječnog, neverina, žene, maxima, put povratka, frozen i inih drugih koje pratim i nije mi baš neki dan bez njih. To mi je jednostavno postao neki dnevni ritual....
Sretna sam što sam ovdje stvorila jedan mikro blogerski svijet. Svijet koji redovito pratim i koji mi ponekad i nedostaje kad nema nekog novog posta, svijet s kojim često suosjećaš... Hvala svima koji su mi pomogli i onima koji mi i dalje pomažu u stvaranju mog blogerskog svijeta.....
Oznake: blog
