Plačljiva sam nešto zadnjih dana.
Osjetljiva.
Ranjiva.
Nisam sam baš od onih koji tako olako puste suzu, kroz proteklo vrijeme, kroz život, kao da me isti taj život nekako otupio, očvrsnuo, izbrusio, izlupao pa mi je tako teško ponekad zaplakati, a baš bih.
Baš mi dođe da se onako pošteno isplačem, ali ne ide...
Neće suza na oko i neće.
Ponekad pomislim da kako postoje te neke tablete za glavobolju, za depresiju, tablete za svašta, pa što netko ne izmisli neke tablete za plakanje...
Kažu da kad se dobro isplačeš da ti je puno lakše...
Ovih dana nije tako, sva sam neka plačljiva i opet i još jednom preispitujem samu sebe do čega je.
Jel za to moje stanje opet kriv neki luđački PMS ili samo neki trenutno divlji poredak zvijezda na nebu?
Jesu li krive možda neke nove spoznaje o životu i bolne činjenice o ljudima kad jednom konačno u životu skineš svoje ružičaste naočale i pogledaš svijet kroz neke nove filtere?
Ili je samo od svega pomalo, samo još jedan neki loš period kad ne znaš ni sam kud sa sobom i kud od sebe?
Dođu tako ti neki dani, ti neki periodi.
Kad bolje razmislim pa cijeli se život ustvari sastoji i živi od perioda do perioda, nekog malo boljeg, nekog malo manje boljeg, i svaki od njih ustvari prođe, kako onaj dobar, tako i onaj manje dobar....
I sve jednom nekad prođe, ponovno dođe i kao da se stalno sve vrti se u krug, i smijeh, i suze, i sreća, i nesreća....
