Fluffy…..fluffy……di si??
Fluffyyyyyyy……tvoji dani su odbrojani.

Pudlica?? Kurac moj pudlica.
Boxer…….usrani.
Radije bi da me 10 skinhead-ovaca tuklo boxerima direkt u glavu nego ona sramota neki dan.
Taj dan bilo je mnoštvo djece pred zgradom. Loptali su se.
Kada sam naišao pred ulaz, lopta se dokotrljala do mene.
Ha… - pomislio sam
Od kada nisam igrao nogomet.
Zamahnuo sam sa guštom desnicom, al u taj tren naletio je Fluffy i njuškom mi izbio loptu.
Izgledao sam pribrano mada me lagano podrhtavanje brade možda malčice izdalo.
Jeb….jebeno pseto. Pasji skote……skote od psa.
Nakrivio je glavu i zarežao.
Sada – rekoh sam sebi
Katapultirao sam ga nogom i……bris u ulaz. Dobio sam na vremenu pred njegovim super okretnim nogama.
Nisam imao sreće. Sustigao me već na prvom katu. Katastrofa. Jesam li pao u formi ili je on napredovao??…..kurvin sin.
Zadnji put me sustigao tek kod trećeg kata, al onda sam mu pokazao prstom na susjeda, pa je susjed stradao. Još je na intenzivnoj u bolnici.
Uglavnom, zario je čeljust u moje dupe i nije puštao. Vidio sam masu zvijezda. I velikog i malog medvjeda……čak i cijelu njihovu rodbinu.
Dovraga i bestraga. Ovo je bilo snažno poput tisuću ugriza floridskih aligatora.
Stisnuo sam zube i tako sam se vukao do petog kata. Fluffy nije puštao. Štoviše, visio je onako bezbrižno.
Pozvonio sam na vrata susjede Radojke koja je bila radodajka jer je njen muž bio na brodu.
Radojka je otvorila u nekom pinky ogrtaču. Kosa joj je još bila mokra od tuširanja.
Susjed…..-rekla je
Zašto si tako crven u licu?? Nije valjda da me se sramiš?
Hajde uđi…..ne grizem ja.
Ne grizete?? – upitah piskutavim glasom
Susjeda…..jel ovo vaše stvorenje što mi visi na dupetu.
Uuuuuu…….Fluffy…..nestašak moj mali. Opet si bio zloćko. Bući-bući.
Susjeda……ne tiče me se baš emocionalni odnos između vas i vašeg psa – rekao sam i posegnuo u džep i izvadio elektrošoker za pse.
Susjed….šta to radite??
Upravo vršim pripremu za učinkovito elektrošokno skidanje psa sa dupeta.
Neeeeee……-viknula je i uhvatila me za ruku.
Drugom rukom sam posegnuo u džep i izvadio elektrošoker za žene.
Odbacio ju je 3 metra u zid.
Ostao sam nasamo sa Fluffy-jem. Opičio sam mu jedan lagani elektrošok u predjelu jaja.
Sutradan je pronađen kako luta na 13. katu.
A ja sam imao ne 13, već 113 šavova.

Već peti dan u bolnici. Pucao sam po šavovima.
Fluffy mora umrijeti. Odličan naslov za moj novi roman.
Zamislite, sa mnom u istoj sobi ležao je nitko drugi već Radojkin muž Ilija koji se neki dan vratio sa broda. A da čudo bude još veće…..do njega je ležao susjed Pero sa 4. kata. Sa nama u sobi još je ležao jedan crni mladić manekenskog tipa muškarca. Bio je totalno sjeban. Ruke i noge su mu bile u zraku.
Ilija – rekoh – koji kurac tebe zadesi??
Ma….poskliznuo sam se na skliske pločice dok sam bacao frižider preko balkona. – rekao je
Frižider???
Da……slušaj, reć ću ti u povjerenju kao susjedu…. – nagnuo mi se na uho
Sinoć sam ranije došao doma nego inače. Zatekao sam Radojku polugolu i znojavu u krevetu.
Poludio sam. Obuzeo me totalni bijes. Preletio sam cijeli stan u potrazi za nitkovom. Kupatilo, dnevni, kuhinja….svi ormari. Nigdje kurvinog sina.
A onda sam čuo dole pred zgradom užurbane korake i paljenje auta.
Potrčao sam u kuhinju i zgrabio što mi je prvo bilo pri ruci…..
Frižider… - natuknuo sam mu
Da……frižider
Zaletio sam se punim i bacio frižider odozgo na auto, al sam se pri tom poskliznuo i sjebao leđa.
Susjed…. – progovorio je Pero koji je imao neku udlagu na vratu i micao je samo očima i na jedvite jade nešto malo usnama.
Ooooo Pero – Ilija će – živ si.
Pa šta tebe Pero zadesi??
Ilija….- Pero će jecajući -…jebat ću ti majku……ono sam ja bio u autu.
Pero…oprosti Isusa ti……nisam mogao znat.
Luđače……mmmmm……sestroooo – cvilio je Pero
Nego….koji je ovo mladić sa vama?? – pitao sam Iliju
Nemam pojma – rekao je
Kako nemaš?? Pa doveli su vas svu trojicu sinoć u istom vozilu hitne.
Da vam skratim muke…..promumljao je mladić
Ja sam bio u frižideru.
Toliko o bolnicama.

2 mjeseca kasnije.
Fluffy se još malo ugojio. Al neće još dugo.
Neće majkemi.
Okupio sam na specijalnom sastanaku još 2 žrtve Fluffy-jevih napada, Mirka i Andriju.
Kao predložak pogledali smo film "Riba zvana Wanda".
Ukrali smo klavir iz zgrade seoske filharmonije.
Okačili smo na štangu konop i dovukli klavir u razinu Mirkinog balkona na trećem katu.
Čekali smo Fluffy-ja u zasjedi. Bilo je to iscrpljujuće čekanje.
Kao da je nešto slutio……mater mu psa jebala.

Netko stoji dole pod klavirom – reče Andrija
Ma koji kurac….. – rekoh
Pa to je Maxim Mrvica – Mirko će
Maximeee……daj odjebi odavde……čuješ?
Alo ekipa…..jel to PETROF?? – pitao je
Nije…..već je FUCKOFF.
Maxim je i dalje stajao dole i divio se klaviru.
Čuješ kretenu…..miči nam se sa položaja – dreknuo sam
Najednom je uže koje je držalo klavir počelo pucat, a klavir je padao ravno na Maxima.
Trčali smo ko ludi dole.
Dok su Andrija i Mirko izbezumljeno kopali po ostacima klavira, ja sam stajao i držao jedan komad u ruci.
Šta ti je to?? – pitao me Andrija
Zbilja piše PETROF – rekao sam
Ispod tisuće petrofskih komadića od Maxima je ostala samo Mrvica.
Pomeli smo metlicom Mrvicu u odvodni šaht. Nitko ništa nije vidio. Koliko slijepih ljudi danas.
U taj momenat Fluffy se stvorio kraj nas i njuškao po ostacima klavira.
Malko smo ga iscipelarili i strpali u jednu vreću.

Vozili smo se tako nas četvorica prema osamljenoj kolibi uz jezero. Na zadnjem sjedištu bili su Andrija i Mirko, a na prednjem sam bio ja kao vozač, te Fluffy kao suvozač.
Fluffy-ju sam vezao sve 4 noge i trakom mu začepio gubicu, te ga dodatno pritegnuo pojasom radi sigurnosti u prometu. Nikad ne znaš. Neki dan je Vesna Cmokić stradala zbog nevezanog psa.

Bio je prekrasan dan za roštiljanje. Fluffy se vrtio na ražnju uz laganu vatricu. Pili smo pivo i svirali gitaru. Kada se vatra raspirjala i uhvatila Fluffy-jev rep, on se tako počeo trzat da je ražanj ispao iz ležišta i kurvin sin se oslobodio.
Počeo je trčat ravno na mene. Kada je skočio prema meni ja sam naglo legao na pod, a Fluffy je odletio ravno u obližnju bačvu koja je bila puna petrolejskog ulja.
Čulo se samo WUF.

Ustao sam rano. Samo da vidim orlove.
Oni rano lete.
Bjeloglavi sup je pičkin dim naspram letu jednog orla.
Orla…ej!!!

Ljeto je 1998. Baš tih dana Chicago Bullsi su uzeli još jedan NBA naslov protiv Utah Jazz-a.
To je bilo jedno od najvećih finala u povijesti. Iako je Kukoč igrao za Bullse, moje simpatije bile su na strani najboljeg dvojca u povijesti Stockton-Malone.
Jordana nisam podnosio jer nije timski igrač.

Zima 1997. Definitivno sam odlučio da likvidiram dva reportera sa nacionalne televizije koje nisam podnosio : Borisa Mutića i Božu Sušeca.
Mjesto radnje – GarmischPartenkirchen.
Temperatura : +2°C
Temperatura snijega : +4°C
Janica je imala temperaturu. Puno je obećavala te sezone.
Puno je obećavala, a ništa nije ispunila.
Tog jutra sam je uhvatio u krevetu sa Brunom Kovačevićem.
Održavao joj je tjelesnu toplinu (bar mi je tako objasnio svoje ležanje na njoj).

U hotelu "Ajnemajneklajne" odsjeli smo ja i jedan poznanik iluzionist pod kodnim imenom Mr.Magic.
Plan je bio ovaj :
Zaskočit Božu i Borisa na spavanju, a nakon toga bi ih Mr.Magic hipnotizirao.
Nakon hipnotiziranja odveli bi ih na spust stazu gdje Janica trenira.
Božo i Boris bi glumili jedna spustaška vrata.

Tog jutra dobro smo ih zakucali u snijeg, te smo ih povezali plavim reklamnim platnom.
Izgledali su kao prava spustaška vrata.
Janica je samo trebala naletjeti na njih.
No, toga dana trening je otkazan zbog prejakog vjetra.
Vjetar je dopuhao Božu i Borisa do obližnjeg sela u obliku dvije ogromne grude snijega.
Preživjeli su pokušaj likvidacije, a istraga je dandanas još uvijek u tijeku.
Ovaj izvještaj pišem iz Jemena, da ne bi bilo zabune, jel.
Kao što vidite, ništa ne prepuštam slučaju.

Ljeto je 1998. Baš tih dana Chicago Bullsi su…ček…
Tih dana sve je bilo super i sve za pet jer mi muškarci voljeli smo nogomet.
Luka i Lija napustili su nas i krenuli na put za Lens.
Tamo je lokalna glazba imala nastup za vrijeme SP-a u nogometu.
Lija je imao jednu zanimljivu anegdotu...

One večeri kada smo imali povijesni premijerni nastup na svjetskom prvenstvu protiv Jamaicae, Luka, Lija, Pipa i ostala ekipa imali su lud provod. Puno se popilo…..jes majkemi.
Lija je napustio ekipu i krenuo vani do obližnjeg aparata za razmjenu novčanica koji je bio u istoj ulici.
U džepu je imao zadnju novčanicu od 100 orlića njemačkih.
Pokušao ih je razmijenit u franke. Da. Pokušao.
Ubacio je novčanicu i čekao mirno jedno 2-3 minute.
Onda je čekao nemirno još 5-6 minuta.
Nakon toga je uslijedio normalan postupak moljenja krunice. (10 očenaša i 10 zdravomarija)
Nakon tog neuspjeha počeo je puzat oko aparata i preklinjat ga da mu vrati lovu.
Čak je ne mora ni razmijenit. Samo neka mu je vrati.
Poslije je izgubio kontrolu i potukao se sa aparatom.
Aparat je pobijedio na bodove nakon 12 rundi.
Sjeo je na pod naslonjen na aparat i zaspao.

Ujutro su ga pronašli zaposlenici banke.
Pojasnio im je na šturom engleskom (rukama i nogama) da mu je taj usrani aparat ukrao 100 orlića njemačkih.
Zaposlenici su mu rekli da se strpi jedno pola sata dok oni pregledaju video nadzor aparata i tko je sve te noći razmjenjivao novce.
Pregled videozapisa olakšala im je činjenica kako je samo jedan čovjek bio u blizini aparata u tragikomičnoj izvedbi koja je trajala tri sata.
Nakon što su mu predali novčanicu, slikali su se sa njim za uspomenu, čisto jer im je bio jako simpatičan, a ne iz razloga da tu priču sa sličicama prodaju lokalnom žutom tisku

Eh, kad se sjetim prve polovice 90-tih.
To je bilo definitivno ludo razdoblje za mene. Nisam volio sve što vole mladi, al volio sam nešto što ne vole svi mladi. Dakako….volio sam svašta, al opet, nećete me navuć….pušitemipulli.
Ne, ne……neke stvari ostaju zaključane u ormaru uspomena 80 milja pod zemljom.

80 milja i 3 metra iznad ormara uspomena sjedio sam na jednoj grani i jeo šljive.
Nisu bile bog-zna-šta , al pošto sam bio u nekom «svirikurcu» raspoloženju bilo mi je svejedno. Odozgo je bilo sve jasnije. Mozak bolje radi definitivno.
Zato vam preporučam…….nabavite i vi svoju šljivu na kojoj možete sjedit, a da vas ne može dohvatit nosorog iz reklame T-mobile-a.
Šljivu možete postavit u sobni kutak kuće, stana, ureda, ili u najbizarnijem slučaju zasadit je u vrt.
Ako nemate svoj vrt, ukradite par metara četvornih u susjeda. Kako?
Pomaknite svoju ogradu par metara bliže njegovoj kući…po mogućnosti da se operacija radi između 2 i 4 sata ujutro čisto da ne bi prekidali dječje aktivnosti susjedove djece ili susjedino vješanje tek oprane robe na sušilo.

Što se tiče učinkovitosti tog plemenitog voća, moram naglasiti da se od njega dobijaju 2 fantastična proizvoda na Š, i to :
1. Šljivovica i
2. Štrcalica
Prvi proizvod pospješuje vaš egoizam do krajnjih granica, dok se drugi dobiva kombinacijom prvog i suhih smokava.
Za drugi proizvod, uz sve to, preporučujem neko tiho mirno mjesto (po mogućnosti wc).
Molim da pripazite da se djeca ne približavaju wc-u dok se koristite Štrcalicom.
Najbolje je u tom slučaju objesit na vrata natpis ŠTRC OFF.
Najčešće nuspojave drugog Š su svrabež dupeta i otrnjenje obaju nožnih (tomislav) butina zbog poduljeg sjedenja na dasci wc školjke.

Ej…..tu sam. Još sam na šljivi da vam šljivu jebem.
Šta ste se toliko uhvatili jadne šljive.
Oćete jednu na oku…..ha??? Il` možda dvi-tri…..četr-pešest.

Evo ih……idu Marko i Nikola. Točni su svaki dan – šesnaest : nula : nula. (baš kao dva Lassie-a)
Koračaju prašnjavim putem prema voćnjaku, al danas se nekako čudno vuku….poput tifusara na Neretvi.
To su dva najhladnokrvnija čovjeka koja poznam (rade u ogromnoj hladnjači sa voćem i povrćem i krv im se ledi u žilama).
Oni su po struci ljetni profesionalni galebari i love čehinje i ostale mađarice.
Kada su prišli bliže vidio sam da Marko vuče Nikolu.
Pusti me……mogu sam – reče Nikola. Marko ga je pustio, no ovaj je odmah zalomio glavom u prvu granu.
Jebem ti šljivu….da ti jebem….mmmmmm…..ne znam više di da se držim od boli.
Šta ti je Nikola…šta te zadesi – rekoh
Sjebao mu Igor leđa – Marko će
Koji Igor?? – upitah
Ma onaj sa Predolca što mu je brat silovao onu prodavačicu iz Vjesnikova kioska.
Aaaa….taj Igor. Nije ni čudo da ti je sjebao leđa. Šta se koji kurac kačiš sa njim??
Ma ko se kači……mmmmmm…..jebem mu milu majku….aaajooooj.
Pa šta je onda zapravo bilo momci?? – pitao sam

Marko je započeo priču…..
Bio je ovo uobičajeno nenormalan dan kao svaki drugi. Standardno smo radili i pripremali selektirane breskve za utovar na kamion.
U podne smo imali standardnu stanku za ručak. Tada je Igor došao i sjeo do mene. Užinali smo nekakav grah sa kobasicama i popili po pivu. Igor me pitao vatre. Pripalio sam mu i tada je otišao.
Odjedanput mi je bljesnulo kroz glavu da toga čovjeka, od kada radimo zadnjih mjesec dana, srećemo samo kada dolazi na posao, užinaje i kada idemo kući.
Čuj…..veliko je ono skladište u kojem radite – rekoh
Da, ali slušaj……
Danas smo ja i Nikola imali malo više vremena da švrljamo skladištem. Zašli smo u jedan dio gdje rijetko ko zalazi kako bi mogli razgovarat o našim ljetnim planovima galebarenja.
U sred razgovora čuo sam di nešto šuška. Zastali smo i osluškivali, ali nikoga nije bilo.
E………i??
I nastavimo mi spiku, kada Nikoli padne nekakav smotuljak papira na glavu.
Sagnuo se i odmotao. Bio je to omot od čokolade "Životinjsko carstvo".
Pogledali smo gore. Ništa. Samo naslagana roba.
Svašta – rekoh
Odulji se razgovor još par minuta, kad padne meni kutija bijelog Marlbora na glavu.
Čak je i upaljač bio unutra.
Nikola… - rekao sam mu - …neko ode nas dobro drka, a?
Jebote, koja jeza….haha – prozborio je
Ovo se samo nama može dogodit – rekao je i nastavio – eeee….kad ovo budem pričao… - u tom kobnom trenutku čulo se naglo komešanje i šuškanje 2 metra iznad nas.
Vidio sam samo nekakvu gromadu kako poklapa Nikolu po leđima. Mene je, na svu sreću, promašio.
To je bio Igor. Bio je dobro zaspao. Imao je noćnu moru u nezgodno vrijeme.
Gore je bilo njegovo sklonište među mekim Paloma proizvodima.
Sada mi je bilo jasno gdje on nestane za vrijeme cijelog radnog vremena.

Gledao sam rolu wc papira koja je skakutala i odmotavala se po skladištu poput nekog white carpeta. Obećao sam Igoru da ga neću cinkat pošto je on obećao meni da će u protivnom moja leđa nalikovat Nikolinim.
Dobro si postupio Marko – rekoh.
Sišao sam sa šljive i pomogao Marku da uprtimo Nikolu između sebe.
Krenuli smo pješke….a noge nam teške.

Godina je 1948.
Nema više švaba, al ima bubašvaba.
Mjesto radnje – jedno selo u dolini Neretve.

Moj stari je tada imao 6 godina, a njegov stari je imao bačvu crnog vina sakrivenu u stogu sijena jer se to vino vodilo kao višak.
Višak se uvijek davao općinskim vlastima jer nas je socijalizam tako učio.
Moj dida je ipak odlučio zadržat tu bačvu i obično je žednio noću kada ga nitko ne vidi.

Jednog jutra je sin moga dide (brat moga strica) krenuo na šišanje.
Do najbliže brijačnice bilo je cca 2,5 km. To se najbolje obavi jednim laganim pješačenjem.
No, njegov plan pješačenja poremetio je susjed Jure koji je u tom momentu prolazio na biciklu (dobio ga od jednog talijanskog vojnika jedne večeri dok mu je vojnik kresao ženu).
Aj Ante uskači……-rekao je
Kada su stigli do Zvonkine brijačnice moj stari mu je zahvalio, a Jure ka Jure…pravac u obližnju gostionicu na jutarnju dozu loze.
Mali Ante je bio treći na redu za šišanje i nevoljko je išao kod Zvonke jer mu je ovaj prestao davat slatkiše rekavši mu da je već stari mulac.
U to vrijeme Jure je već tamanio treću lozu.
Za susjednim stolom sjedila je baba Anđa iz susjednog sela.
Djelovala je malo izgubljeno.
Anđe…….jes` to ti isukrsta ti?? – reče Jure
Jure…..đava ti sriću ne odnija….dabome da jesam. – Anđa će.
Reci mi Jure…..di ima odi kupit praška protiv buva??
Vražija napast neda nam mira.
Prašak protiv buva……hm – Jure pravi mislilačku facu
Ima ti ova radnja odma do…. – i pokaže prstom na Zvonkinu brijačnicu.
Aj……iden vidit – reče ona
Neman više vrimena za dangubit.
Aj Anđo….vidimo se, i pozdravi Matu. – reče Jure
Oću…i ti svoju Dragu i….vrime vam je više za dicu pravit.
Je, je….ma šta će mi mulad. Nek još koju godinu.
Samo vi čekajte……ljudi već svašta pričaju.
Ma nek pričaju ćakulone….aj Anđo. Zar ne žuriš?
Aaaa…jesan, jesan…aj, nek ti je sa srićon.

Anđa je zakoračila u kolekcionarnicu muških dlaka.
Zvonko ju je čudno odmjerio ispod svog dugog brka.
Dobar dan. – reče Anđa
Dobar dan. – Zvonko će
Reci mi raaano…..ima li kod vas praška protiv buva??
A ko te poslao baba….reci ti meni??
Ma…onaj Jure iz gostionica tamo.
Zvonko se lagano nasmiješio i ostavio svoj brijaći alat sa strane.
Kako ne baba……ima svega kod nas.
Pričekajte momenat.
Zvonko je izašao na stražnja vrata u dvorište kuće gdje je pronašao jedan stari istrošeni crijep.
Uzeo je jedan kamen sa strane i izvukao vrećicu što je imao u džepu.
Crijep je umetnoo u vrećicu i tukao kamenom po njemu dok nije dobio sitni crveni prah.
Zatim se vratio natrag u brijačnicu i ponudio babi prašak protiv buva.
Koliko sam dužna – reče Anđa
Ništa, ništa baba…..kuća časti – reče Zvonko
Hvala ti raaano…bit će mesa sada iza kolinja pa ću ti poslat po mužu kada bude prolazio.
Hvala baba…ne morate, zaista.
Neka….neka – reče ona
Vidi se da si dobar čovik.
Aj…fala ti još jednom. Adio vam.
Adio baba – povikaše svi u brijačnici.
Prije nego je izašla, babi se ukazao jedan veliki upitnik nad glavom.
Taj upitnik bio je toliko velik da baba nije mogla sa njim izać kroz vrata.
Vratila se nazad do Zvonke i upitala ga : A jeli….kako ću ja ovo čudo upotrijebit??
Bar je to lako baba – reče Zvonko
Prvo morate uvatit buvu.
E… - ona će
Onda kad je uvatite…okrenete je na leđa.
E…
Kada ste je okrenuli na leđa….poškakljete je po stomaku.
I…
I onda se buva nasmije, a vi joj ubacite prašak u usta. I to je to.
Ma đava te lipi ne odnija…….

Štovani slušaoci i slušalice…..

Znam da me ne čujete. Jebite se. Ja sam daleko u svemiru. Tamo me Sale poslao.
Daleko sam od vas kurvini sinovi i ostali potomci.
Daleko sam…al sve bliže vama.
I nema mijenjanja putanje, jer……..sve je predodređeno.
Želite me natrag?? Da?
Ne slutite šta vas čeka.
Ja sam jebeni junak i moram se vratit na Zemlju da primim orden časti.
Kakav orden?? Ma nabijem vas sve na orden!!!
Nabijem vas sve….svi ćete bit nabijeni.
Čujete me???????????
Svi ste vi amerikanci usrani.
Ja sam 9. putnik i sve ću vas potamanit.
Prepoznajem lica, al moga prepoznat nećete.
8. putnik je mrtav…..MRTAV….poprilično. Htio je da timski pustošimo Zemlju.
Ne, ne……premalo je prostora za obojicu na toj usranoj planeti.
Zamaskirao se u Borislava Škegru…..smiješno od njega….pih. Prokužio sam ga onoga trenutka kada smo svi sa guštom jeli čvarke na svemirskoj postaji osim njega.
A tvrdio je da je Slavonac.
Priklao sam Borislava (laka mu svemirska prostranstva) kao kakvo svinjče nakon što sam mu potpisao svoju zadnju priču "Severina i sedam tamburaša".
Morao sam uništit i stvorenje koje je iskočilo iz njega nakon smrti.
Pošto sam mekog srca, pružio sam tom malom stvorenju brzu smrt (pečenje u mikrovalnoj na 1218°C).
Ripley-ica mi se čudno ponašala zadnjih dana. Vidio sam neke dugačke pipke koje sakriva ispod odore. Nisam ju htio odmah ubit jer mi je bila strašno draga, al presudio je moment kada je nazvala moju babu i rekla joj da opet pijem.
Ostalih 11 članova posade pozvao sam u komprimiranu komoru, prdnuo i onda izašao i ostavio ih tamo zaključane. Umrli su u najgorim mukama, al tako im i treba jer im se nije svidilo to što ne rabim kondome.
Volim ubijat i ne volim nikakve tragove iza sebe. Zato volim lebdit u svemiru jer ne hodam i ne ostavljam tragove. Tragovi sux.
Bacio sam i zadnje cipele daleko u svemir jer mi se potrošila i zadnja zaliha kreme za cipele broj 43.

Tmuran dan u Goeteborgu. Iza mene lokva krvi, a iza lokve truplo prodavačice koja mi nije rekla dobar dan kada sam ušao. Još prije 10 minuta sva se tresla. Na svu sreću znao sam prepoznat da boluje od štokholmskog sindroma, pa sam je upucao da joj skratim muke.
Uzeo sam njen diskman i stavio ga na uši. Pustio sam stvar od White Stripes-a "Seven nation army".
Izašao sam iz prodavnice miran kao Mirna Berend.
Skandinavijo…. tu sam!
Sve ću vas potamanit. Da. Mislim da je to pravi izbor da krenem od vas. Uvijek ste bili hladni prema meni, a mojoj zemlji na eurosongu nikada niste dali više od 2 boda.
Da……definitivno ću prvo krenut od vas.
A onda ću prijeći na njih. Koga??
Njih….da, da. Na njih.
Sada se prave ludi, kao ono gledaju vani kroz prozor ljepote grada, a ja moram stajat na nogama u tramvaju još 5 stanica.
A onda ću ubit sve koji sliče na njih.
Od amerikanaca poštedit ću Chuk Norrisa, jer uči djecu kako poštivat starije, te kako se ophodit sa normalnim ljudima, ali i sa crncima, židovima i žutima.
A poštedit ću i Jackie Chan-a…..kojemu je zadatak da ubije Chuk Norrisa.

Mislim….glupo je da sada ja vama prepričavam sve moje planove za naredni period.
Ionako ćete svi umrijeti i bolje je da ne saznate kako.

Na tvom balkonu u ranu zoru.
Ne. Na mom balkonu u kasnu večer stajao sam i gledao osvjetljeni zvonik crkve.
Oko samog zvonika kružilo je neobično veliko jato šišmiša.
Mjesec je bio pun, a meni je bio pun kurac mjeseca i kojota što zavijaju u daljini.
ZzZzZzZz….pljas. Podigao sam dlan. Tri komarca odjedanput. Novi rekord.
Nikada to prije nisam uspio.
Uzeo sam fotoaparat i krenuo u noćnu šetnju parkom u potrazi za vampirima.
Sjeo sam na jednu klupu na rivi sa pogledom na most. Nigdje nikoga, samo sablasno naslućivanje nečega.
Odjedanput je detektor vampira počeo strašno vibrirat u mom džepu.
Ustao sam se i osvrnuo okolo. Nigdje nikoga.
Dobra večer – začuh glas
Lebdio je točno iznad mene kurvin sin.
Siđi dole – rekoh
Zaboli me vrat ovako.
Spustio se dole i sjeo na klupu pored mene.
Blijed si mi nešto večeras – reče on
Blijed sam svaku večer…..to mi je do slabokrvnosti krvopijo jedna – ispljunuh
Da, vidim da nisi pravi obrok za mene – izustio je
Ma nema veze, neka te malo…….dosadno mi je – rekao sam i izvadio fotoaparat i okinuo prema njemu
Jesu tebi sve ovce na broju? – upitao me
Zašto?
Pa slikaješ me , a znaš da mi vampiri ne ostajemo na razvijenim fotografijama.
Ah da, u kurac…..sorry
Nego, reci mi gdje da nađem dobar obrok u ovom gradu? – šapnuo je
Zašto šapćeš? – pitao sam
Zato jer ima ovdje i drugih vampira koji bi se htjeli okoristit mojom snlažljivošću u pronalasku pravog plijena.
Ok – rekao sam
U taj tren ugledao sam Maru kako prelazi most. Vraćala se od prijateljice.
Tvoja večera upravo prelazi most – rekoh
Mara je bila pristojna cura, al samo iz vana.
Nikada joj neću zaboravit kada mi se u vrtiću popišala na nove cipele, a da ne spominjem kako mi je ukrala moju najdražu žutu pikado strelicu i nikada to nije htjela priznat.
U osnovnoj školi mi je pred ostalim curama podmetnula nogu, a vrhunac sramote je bio kad me izdala učiteljici da pušim Drinu u školskom WC-u.
Sada ima oko 100kg, uživa u mexičkim sapunicama i obožava Sandija Cenova.
Čuj stari – rekoh mu
Sve što trebaš napravit je da poprimiš izgled Sandija.
Ništa lakše – klapnuo je prstima
Okrenuo sam facu od njega jer mi se i želudac okrenuo. Fuj.
Mareeeeeeee……….srećo moja……dođi časak ovamo.
Šta je Stroke?? – deknula je iz pete.
Oćeš me povalit u parku?? Hahahahaha….
Ne ja…….dođi vidit tko ja sa mnom. Samo nemoj pjenit okolo.
Prišla je bliže i vrisnula.
O bože……..Sandiiiiiiiii.
Oko njenih nogu bila je velika lokva. Popiškila se od sreće.
Sandi Vampirović ju je zagrlio i namignuo mi. Nestali su u noći.
Stavio sam fotoaparat oko vrata i krenuo doma.
Ništa mi draže od hladnog ljetnog tuširanja prije spavanja.
Stigao sam doma i opet provirio na balkon.
Šišmiša više nije bilo…...samo naki daleki vrisak parao je noć.
Oblak je zaklonio mjesec.
BUHAHAHAHAHAAAAAAA

nije za starije od 12 godina

Bio jednom negdje tamo caffe u koji su svraćali bolesni ljudi...ljudi koji zbilja nisu bili zdravi u jednom dijelu glave, a zbog tog dijela glave uživali su u onome u čemu ne bi trebali i smijali su se nečemu što je jako tužno....caffe je izgledao jako ružno.
Tamo su konobari vrijeđali te bolesne ljude do boli, a ovi bi im još i platili za to....i uživali su ti isti ljudi dok su im konobari jebavali mrtvu mater na grobu i sl.

Jedan od konobara zvao se Duvić….Sale Duvić. Naime……nije imao lagano djetinjstvo jer morao je nosit te velike sise i mrzio je što je muškobanjasta.
Sale nikada nije mogla oprostit ćaletu što ju je poševio dok je imala 12 godina.
Od tada sanjari da postane prava muškarčina. A onda je došao taj dan.
Dan kao niti jedan drugi…….dan kao neki treći.
Kiša je padala u potocima, potoci su tekli u slapovima……Niagara je daleko.
Sunce je ispalo iz oblaka kao da netko rastvara jaje i ispušta žumanjak.

Sale je bio sretna jer voli dugu. Duga označava nadu….nadu u bolje prekosutra.
I trčala je Sale ispod duge da dohvati sreću, al grom sa neba ga je strefio direktno u facu.
I kotrljala se Sale kao nogometna lopta bubamara iz ranih osamdesetih. Da, kotrljao se čitavih 532 metra i 13 centimetara, a onda se niotkud pojavio Michel Platini i zamahnuo desnicom. Sale je letila brzinom od 93,6 km/h po procjeni naših kolega sa Izraelske televizije.
Slučajno se na licu mjesta našao i Dražen Ladić koji je sa Ivicom Šerfezijem igrao golf.
Ruže su crveneeeeeeeee……tajne su skriveneeeee.
Dražen se bacio i skrenuo Saleta u obližnju bukvu. Stativa!!!
Hrvatska je u polufinaaaaaaaaaaalu!!!

Sale je protresla glavom i ugledala prekrasno uglancane čizme pred njom. Kada je podigao pogled ugledala je ni više ni manje već menadžera benda Village People.
Menadžer joj je pružio spolovilo i ona je ustao.
Ponudio joj je smještaj u svom obližnjem skromnom dvorcu od 17324 metra kubična.
Sale je objenožno prihvatila.
Držao ju je u podrumu hraneći je uvoznom pedigre hranom.
Sale je tako dobro cuclala spolovilo da joj je za prvu obljetnicu boravka u podrumu poklonio Atari iz `84. Sve je bilo ok sa kompom osim što su falile tipke Đ, Ž i ;
Za drugu obljetnicu dobila je na poklon jednu knjigu.
Nakon što je Sale pročitala jednu knjigu, okuražila se i odlučila na internetu napravit blog.

No…..vratimo se mi na početak priče i caffeu.
Pričao mi je Neven Romanović da je neki dan bio u caffeu gdje Sale radi.
Kaže da je Sale prava kučka i da je svi žele imat.
Al to, nažalost, mogu samo srijedom kada Sale dežura dole u podrumu u bačvi sa jednim malim uskim otvorom.
Joooj......Super si Saleeee...
Saaaaaaaale Duuuuvić……….Saaaaaaale Duuuuuuvić.
Aaaah....ah....svršit ću.
Ne šest, već dvanaest puta.

NOT THE END

I tako...već dugo se stroke dopisiva sa majčinim stricem u Argentini veoma uspješno.
Iako se rodio tamo, govori tečno hrvatski jezik.
Bio je prošlog ljeta kod nas i jeli smo i pili skupa. Kurca ga nisam razumio.....al baš je fora ta čunjka.
Njegove mejlove čitam subotom prije izlaska ako sam loše volje.
Evo zadnjega :
"hola mario kako si ti i tvoje familiu pozdravi moy sestricna NADA sta je baba prvi kako dieca malen sina denis pise je zasto ne znan nista moja obitelj u Hrvasku ja ne primio pismo za bratic dusan sta pise 26/5/2005 y ne odgovoran pitati molin da zdravlije stric IBIJIa i stric SRECKO JER NE ZNAN NISTA SVOJE moran je liepsi lieto dobro more kupati y sunce ovi je zimi i leden temperature minus nula svaki dan miesets jula dobro mario cekay brzo pise mi notice novi vasa posdravi sve familju moja croatia do vidjenia
chauuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu"

Samo da spomenem...ja njemu pišem na španjolskom.
(ovo sam objavio pod sumnjom da se njegov sin tamo na nekom argentinskom blogu sprda sa mojim mejlovima)

Ohohooooo……tko je to stigao??
Djed Božićnjak?
Brrrrrrrr…brrrrrrr…...ništa…..sve je ostalo na pokušaju.
Moram palit klimu.

Ma prvo ću se umit u wc-u. Pogledam se u ogledalo. Učinilo mi se da je jedna strana ogledala konkavna, a druga konveksna. Zašto?
Zato jer mi se jedna strana lica objesila kao u Đapića. Sranje.
Promatrao sam to jedno 5 minuta.
Onda sam se dosjetio i pronašao Tuđmanov poster. Okrenuo sam ga prema ogledalu.
Njegov osmijeh je i dalje bio NIKE. Sada sam zbilja zabrinut.
Opet sam stupio na scenu. Ovaj put sam postavio poster po sredini svoga lica okomito prema ogledalu. Svako sam oko zadužio da promatra svoju stranu lica. Sranje no.2.

Ma odustajem – rekoh
Sjednem u fotelju i vidim svoje noge. Horor. Desna jača od lijeve…...skoro duplo.
Sjetim se odmah stručnjaka koji mi je napravio program za rad u teretani.
Nakon njegovog programa obujam lijeve noge smanjio se za trećinu, a desne povećao za isti postotak.
To mi je zbilja pomoglo u onom trenutku kada sam ga nabijao desnicom u dupe.
A ono kad sam prije tretmana mogao na benchu podić 130kg, a poslije niti 100??
Slijedećeg jutra mu je falio prednji lijevi i zadnji desni točak od auta.

Sva sreća da sam razdjeljak na glavi riješio. Više se ne češljam u desno. Sada sam zbrican poprilično i ne češljam se uopće.

Osim svih ovih krucijalnih problema riješio sam još neke.
Odlučio sam se skinut sa žvakaćih Orbit. Pronašao sam šemu.
Samo se trebam u datom trenutku sjetit Michaela Jordana kako žvače.
Uz to, odlučio sam pisat hrpu dobrih i hrpu loših postova tako da me može čitat hrpa kul i hrpa ankul blogera.

Brrrr…….brrrrrr……dobra ova klima, samo što mi je sutradan glava malo ukošenija.

Čuo sam vodu kako teče.
Telefon je zvonio, predugo.
Vatra sa horizonta
bivala je sve bliže.

Stroke