MALI SUNCOKRET
28.02.2012., utorak
INVENTUREMeđu stvarima koje nas okružuju u našem domu godinama se nakupi dosta tog nepotrebnog, nefunkcionalnog i ružnog. Slično punimo i sebe. Nikad mi nije bilo teško donijeti odluku da rasteretim i dom i sebe od suvišnog, ali mi je bio problem kako se riješiti nekih dragih stvari za koje više ne nalazim mjesto i svrhu. U tim stvarima veliki dio zauzimaju pokloni različitih godišta, od kojih mi se neki nisu sviđali ni kad sam ih s osmijehom primala. Nisam ih se mogla tad osloboditi, jer bi darivatelji vremenom primijetili da nedostaju. A danas, kada mnogih od tih ljudi više nema ili mi ne dolaze na vrata, ne mogu ih baš sve ostaviti, jer su predmeti, uz ono mjesto u varljivom pamćenju, jedini njihov trag. Čitajući nedavno (ovo nedavno treba uzeti s rezervom) kako u Berlinu postoji oko stotinu muzeja, a među njima pisac spominje Muzej frizura, pa Muzej šećera, a detaljnije opisuje Muzej veš mašina, sjetih se nečeg dragog. Kada su mama i sestra zamjenama spojile stanove i dobile veliki prostor za zajedničko življenje, puno se toga poduplalo među stvarima i postalo višak. Jednog dijela su se lako riješile, ali sa dragim, a nepotrebnim stvarima je bilo teže. Mama se za svoje dragocjenosti vezala sentimentom, a sestra mnogim razlozima. Uz poklone dobivene na svadbi, useljenjima, rođendanima, nizali su se i učenički pokloni - sitnice s Osmih martova i krajeva školskih godina. Našlo se tu duplih knjiga, pegli, plehova, viška šalica svih vrsta, ukrasnih tanjura, ružnih slika, servisa, nepotrebnih ukrasa, hekleraja i goblena bez mjesta na zidu ili stolu, kompleta džepnih maramica, kravata, džezvi, neobuvenih cipela, raznih suvenira, bižuterije, satova... Bile su među tim poklonima čak i jedne tapete sa zlatnim printom, koje su mene posebno „mučile“ i inspirirale. Tad, prije tridesetak godina, takvi detalji nisu bili dio svakodnevnog modnog asortimana nego se vezivali za kič ili svečanost. (By the way, Meryl Streep mi je u ovogodišnjoj zlatnoj haljini, božanstvena!). Pri svakom mom dolasku kući, a bilo ih je ne zna im se broja, imala sam novi prijedlog koji prostor obložiti zlatnim tapetama. Bile su konstanta naše zafrkancije, naročito kad sam predložila da jednu malu, još neiskorištenu sobicu, oblijepimo tim tapetama i u nju odlažemo sve stvari i poklone koji nam se ne sviđaju, koji nam ne trebaju, a ne možemo ih napustiti. Ta izmaštana svečana sobica je pri svakom našem susretu bivala sve gušća, draža i čarobnija - naš (Zlatni) Muzej neupotrebljivih dragih stvari i sjećanja na ljude. Često se i sama osjetim pretrpanom, i bude mi tijesno... dobro mi tad dođe ova mala Blog sobica... životom tapetirana. U nju odlažem sve što se bojim zaboraviti; u nju bacam i sve ono što mi se ne sviđa ili mi ne treba više; u nju slažem dijelove sebe dok pravim inventuru , i stvaram si prostor za još. |
22.02.2012., srijeda
DOGODILO SE NEDAVNOIzloge je izbjegavao, a u šoping centre odlazio u „teškoj muci“. Ali taj kaput, kojeg je jednim okom okrznuo u prolazu vraćajući ga pred izlog, narednih nekoliko dana mu nije napuštao misli. Oblačio ga je, ogrtao, prislanjao na nju... divio se, smijao, radovao, i zamišljao njenu kosu, uvijek na drugi način počešljanu na kragni baš tog kaputa. I nije mogao ni jednu drugu zamisliti u njemu. Nije znao kako se poklanjaju kaputi, jer su svi njegovi pokloni dragim osobama s lakoćom kupovani u Algoritmu, ili koncertnim blagajnama, tako da osim cijene ili numeriranog sjedala, brojke nisu bile bitne. Nije se kužio u ženske konfekcijske brojeve odjeće, izuzev u one od 2 do 4, pa je potražio pomoć; njena najbolja frendica je uz smajliće odgovorila da ovisi na što se odnosi traženi broj, te da on može biti S, XS, 34 ili 36... U radnji je postojao samo jedan kaput u jednom od navedenih brojeva, tako da je sužen izbor skratio muke dileme i zbunjenosti. Kad ga je obukla, s nevjericom se gledala, pa ga poljubila, a onda se smijala, pa vrisnula, i čak je i suzu na brzinu obrisala dlanom koji je virio ispod novog kaputa. Zapamtio je kako joj izgledaju oči pred plač, kad nije uspjela nabaviti kartu za Gibonnijev koncert. Grizlo ga je što se tad nije više potrudio, ne shvaćajući da ono što je njemu gotovo nebitno, može njoj toliko značiti. Nije kaput bio iskupljenje za nepopravljivu omašku, ali se osjećao jako dobro gledajući ju sretnu. A bila je upravo onakva kakvu ju je vidio u mislima desetak dana prije. U jednom od narednih dana, dok je na TV-u gledao podnevnu reprizu propuštene emisije, ona se žurno spremala. „Čemu žurba“, upita. „Idem da navijam“, reče ona koketno. „Pa kud ranije“, začudi se on. „Prvo za tvoje, a onda za moje“, odgovori nasmijano ona. „Je li to zato što si dobila kaput!“ „Ne, nego zato što su tvoji nekad bili i moji, znaš“, reče gotovo ozbiljna. Na stepenicama se okrenula. Kosa joj je trčala kaputom. „Lijepa si, znaš“, reče joj. Zatvorio je vrata stana, ugasio TV, opružio se na trosjed, smotao ruke pod glavu i zagledao se u plafon. (Mislim da je nakon par minuta zurenja , rekao: Jebiga.)  |
19.02.2012., nedjelja
BERLINALE2012. GOLDEN BEAR FOR THE BEST FILM Cesare deve morire (Caesar Must Die) by Paolo & Vittorio Taviani * READERS’ JURIES AND AUDIENCE AWARDS Panorama Audience Award PPP – fiction film: Parada (The Parade), by Srdjan Dragojevic * Panorama Audience Award PPP – documentary film: Marina Abramovic The Artist is Present (Marina Abramovic The Artist is Present), by Matthew Akers * * * Berlinale: Film "Parada" dobio nagradu publike Nagrada publike “Panorama” ustanovljena je 1999. godine, a od prošle se dodjeljuju dvije za najbolji dugometražni igrani film i najbolji dokumentarni Film Srđana Dragojevića “Parada” osvojio je nagradu publike “Panorama” za najbolji igrani film prikazan na Berlinalu, dok je film o Marini Abramović “The artist is present” osvojio tu nagradu za najboljiu dokumentarni film, saopšteno je iz PR centra Berlinala. * „Filmski žurnal“: "Draga Angelina dobrodošla u Hrvatsku, u Zagreb. Nemaš dovoljno vremena da upoznaš poeziju ovog grada, no mogu ti reći s dubokim uvjerenjem da je Zagreb filmski grad. Ima fantastičan dokumentarni film, imao je najbriljantniji crtani film. Zagreb ima i Branka Lustiga. Želim ti reći da smo sretni što si ovdje u ovom filmskom gradu, kao jedna od najvećih filmskih zvijezda. Mi smo sretni što smo u tvom filmu, mislim da si napravila sjajan film. Zahvaljujemo ti na tvojoj misiji, mislim da je film dio nje. Volio bih da jednog dana dođeš u Istru i budeš mi susjeda", rekao je Rade Angelini. (17. 02. 2012.) Izvori: razni |
16.02.2012., četvrtak
RAZDRAGANA SAMKako sam ja razdragana kada funkcioniramo; možeš imati lažnu diplomu, pa da te šutke toleriraju; možeš je uopće ne imati na mjestu gdje je ona neophodna, pa da ti nitko ništa ne može. Možeš biti supruga lopova, pa da ti vjeruju kada kažeš da to doista nisi znala ni kada su ti djeca krenula na studij u inozemstvo od tvoje plaćice u ratom poharanoj zemlji, i uz to opravdanje ostati i vremenom napredovati na odgovornom radnom mjestu. Možeš biti lažan u bilo kom pogledu, izmisliti se, biti falsifikat...i uživati kao takav privilegije dugi niz godina. Možeš kad dovoljno narasteš, krasti i krasti...do neba i još dalje, a da to ne vratiš nikad...nikom. Ma, mošeš...nema što ne možeš. Ali, ne možeš prodavati seoskim pijancima i ljenčinama...pazi sad! rakiju. Valjda bi je trebao pokloniti svim onima uživateljima socijalne pomoći koji ne žele po srpanjskoj vrućini puzati ispod naslijeđenih stabala u šljiviku i učestvovati u ne lakom procesu obrade i stvaranja rakije. A i ako poklanjaš, što je moj susjed od 76 godina nebrojno puta pred svjedocima učinio, može ti opet netko kome nisi dovoljno dao poslati nadležnu komisiju u tročlanom uniformiranom sastavu prije doručka u tvoje dvorište. Pa ćeš se u panici i stidu rastrčati po klizavim stazama susjedstva tražeći dva svjedoka koji će potvrditi da ti nisi „lopov“ niti mešetar; i u suzama se zaklinjati da nikad nisi u bilo koji medij stavio oglas o prodaji rakije jer nemaš ni kompjuter, ni mobitel, ni telefon zadnjih deset godina, a preskupe novine ne kupuješ. Sjedim uz prozor. S krovova i drveća lagano klize snježni tereti. Četiri susjedove mace, vjerojatno zbog dugo parkiranog velikog auta, prebjegle u naše dvorište i uz moja dva pekinezera trče za dugo čekanim Suncem. Daleko je ljeto, ali mislim o susjedovim šljivama. Bit će: priroda i trud dali, a noga pogazila k'o što nikad nije. Bit će što će biti... Al' tko ga prijavi i oglasom na obraz nagazi! Ovako razdragana što funkcioniramo k'o po špagi, ne mogu još smisliti. |
15.02.2012., srijeda
KAN-BALU zadnje vrijeme nisam baš zainteresirana za vijesti iz svijeta, naročito trakavice. No, ona vijest da su Grcima u krizi uz hrpu „gvožđurije“ uvaljali i neke podmornice, glede ugovora sklopljenih prije dužničke krize, postala mi je zanimljivija od same krize. Kao, Grci i Turci su vazda nadrndani... Opet mi prošeta glavom onaj zapis iz Pavićeve „Kutije za pisanje“: „Kad god se Evropa razboli...“. Pa, da se ne opteretim tim, skrenem misli ka naslovu filma gospođe Jolie, čiju premijeru i nazočnost željno očekujemo ovih dana, i značenju riječi Bal+kan (med+krv). Onda u Wikipediji naletim na onu Krležinu: "Kad se u balkanskoj krčmi pogase svjetla, …” I kažem si: STOP! Misli o Žutoj podmornici, bleso jedna blesava… In the town where I was born, Lived a man who sailed to sea…  Misli o Bradu...    |
13.02.2012., ponedjeljak
DOLAZI LEDENO VALENTINOVOAl bez brige… Sve i da santa nebo prekrije, Ti imaš di prezimiti...  Đorđe Balašević, Lađarska serenata PA...SRETNO VALENTINOVO!  |
12.02.2012., nedjelja
ŠTETA... Počivala u miru. |
NIJE "IN",
ALI JE COOL...
Evgeni Viktorovich Plushenko (born November 3, 1982) is a Russian figure skater. He is the 2006 Winter Olympics gold medalist, 2002 Winter Olympics silver medalist, and 2010 Winter Olympics silver medalist, three-time (2001, 2003, 2004) World champion, seven-time (2000, 2001, 2003, 2005, 2006, 2010, 2012) European champion, a four-time Grand Prix Final champion and a nine-time (1999–2002, 2004–2006, 2010, 2012) Russian national champion. Kim Yu-Na ( born September 5, 1990) is a South Korean figure skater. She is the 2010 Olympic champion in Ladies' Singles, the 2009 World champion, the 2009 Four Continents champion, a three-time (2006–2007, 2007–2008, 2009–2010) Grand Prix Final champion, the 2006 World Junior champion, the 2005–2006 Junior Grand Prix Final champion, and a four-time (2002–2005) South Korean national champion. (Wikipedia) |
11.02.2012., subota
ZIMSKE ĐAČKE IGREMama je govorila: „Otišla se djeca rodlati.“ Danju bi se sanjkali niz Mustajbegovo (brdo), a noću, dok bi starija ekipa odlazila strmim putem ka obližnjem selu Vranjska, omiljena staza mog društva je bila u centru grada. Titova ulica je gornjim i donjim dijelom bila strma. Taj gornji dio smo zvali „uz varoš i niz varoš“ i spajao je korzo sa Domom kulture, zdravlja i kinom. Saobraćaj se kretao u jednom smjeru, a kako su tad auta rijetki imali, a mi se rodlali u sumrak, gotovo da ih nije ni bilo na cesti. Dečki bi upravljali, a nas dvije ili tri, ovisno u dužini saonica, rukama oko struka bi se vezale za njih. Ponekad bi se zadnji „otkačio“ a često i svi popadali, no kako su ulice bile uvijek zimi prekrivene debljim slojem snijega, padovi nisu bili bolni. Opasnost je prijetila od ligura, „vozila“ ručne, majstorske izrade koje su mnoga djeca tog vremena imala. One su zbog svoje metalne konstrukcije bile daleko teže i brže od drvenih sanjki čije smo limene šine često šmirglali i mazali da povećamo brzinu. Bojali smo se „sudara“ s ligurama. Također smo se bojali dijelova ceste koje su ljudi zbog prilaza kućama posipali pepelom. Lug nas je usporavao, skretao s puta i često uzrokovao jača prevrtanja. A ako su iza još jurile ligure, prijetile su i ozljede. (ovdje sam napravila pauzicu da mi kuma potvrdi s čim smo mazali „potkove“ sanjki, )Stiže prvi SMS: „Slaninom hahaha! Dobar je i sapun, ali traje prekratko.“ A ubrzo i drugi: „Hahaha, slanina berićetna, dovoljno je malo na kožici, podmiri svu djecu iz ulice!“ Hvala, kumo Bezbroj puta bi se popeli i spustili sanjkama uz onaj neizostavni povik: Čuvaaaj! A onda, zasićeni tim dijelom staze, nastavljali bi se korzom vući i gurati. Ipak si trebao biti viđen i na zimi prorijeđenom korzu. Tu bi se već polumokrih čizama i rukavica, a počesto i kapa koje je uz pahulje pogodilo bar desetak usputnih gruda, malo odmarali, i nastavili spust donjim dijelom Titove, pored džamije do gradskog drvenog mosta. Kada smo počeli pušiti, tu bi uz Unu, na snijegom obučenim vodenicama popušili po dvije cigarete. Po povratku, prije odlaska kući, spustili bi se još nekoliko puta kraćom ulicom od Gradske kafane do zgrade gimnazije i milicije, i tu se napili nikad smrznute vode na gradskoj česmi, Idrinovcu. U školskom dvorištu, potpuno prekrivenom snježnim slojem od najmanje pola metra bi se „slikali“. To je ono kada se bacate leđima u snijeg ostavljajući otisak svoga tijela na njemu. Pokušaji „šopanja“ snijegom bili su strogo zabranjeni.))  ))Otisci, slike, najčešće nas sedmero, i smijeh, beskrajan i veseo, crtali su tragove u tišini bjeline. „Slikanje“ je bilo zadnja etapa zimskog noćnog provoda. Potpuno mokri, razilazili bi se kućama. Tamo su nas čekali roditelji, a mene zadnjih godina samo majka. Izula bih se pred vratima stana, ušla u kuhinju i na neku staru ponjavicu ili novine pored špareta na drva složila mokre čizme, rukavice i kapu da se suše. Na naslon kuhinjske stolice bih objesila đubretarac ili šuškavac vindjaknu i prebacila šal. Sve se to trebalo osušiti do sutrašnje škole ili ponovnog izlaska. A majka nikako, čak ni iz praktičnih razloga nije voljela da sestra i ja nosimo gumene čizme; znam i zašto, ali za ovu priču nije bitno. Govorim to jer su se kožne čizmice teško sušile, pa sam jedne čak u velikoj žurbi gotovo zapalila sušeći ih u rerni. Mokre čarape i hlače ( farmerke ili helanke) zamijenila bih suhim, složila na drugu stolicu i pridružila se majci. U dnevnoj sobi, koju je grijala manja (čini mi se br.3) „Plamen“ peć, čekao me čaj, lipov ili šipkov, prženice (pofezne) ili prevrta (deblja palačinka po bakinom receptu), i pekmez od šipka ili drenjka. Malo bih zgrijala promrzle prste uz peć, nešto pojela i skupila se na kauču uz majku. Ona bi mi protrljala hladne noge, pokrila dekom, utišala radio, a kasnijih godina televizor, i pitala: „Kako je bilo? Smrzla si mi se...Je li baš sva zadaća gotova?“ Snježne zimske noći bile su mi uvijek jednako lijepe. Znam reći da volim snijeg, a zapravo, volim te naše zime. Volim sjećanje, ali i mogućnost... Zabave u snijegu, u istom društvu trajale su desetak godina. Odlaskom na fakultet, ulijenili smo se i još samo ponekad, nostalgično, okupljali na sanjkanju. Naši novi tragovi u snijegu vodili su do hotela ili nekih toplijih mjesta zabave, a mene je uz istu Plamen peć čekala doma sama, već usnula majka. |
10.02.2012., petak
GLEDAMZIMSKO JUTRO I mraz i sunce. Dan čudovit! Tobom još plove noćni snovi – Vreme je, mila, sad ustani: Podigni kapke svoje gore Put severnjačke Aurore, Ko zvezda severa mi grani! Sinoć je, znaš, mećava bila, Mutnim se nebom magla vila, A luna je, ko mrlja bleda, Kroz oblak sumračni škiljila, I ti si tako tužna bila – A jutros, jutros... samo gledaj! Pod svetlo – plavim nebesima, Velikolepnim ćilimima, Osunčan sneg te s' bleskom čeka, Samo je dubrava u seni, I bor pod snegom se zeleni, I ispod snega blešti reka. Soba je sjajem ćilibara Ozarena. A peć je stara Sva u plamenom pucketanju. Divno je ovde da se sedi. Al’, možda, ipak da naredim Da upregnu kobilu vranu? Klizeći snegom u tom času, Predajmo se kasu Konja što juri iz sve snage, Da obiđemo polja pusta, Ostrvca šumska, tako gusta, I obale tako drage. A. S. Puškin |
09.02.2012., četvrtak
"STILSKE VJEŽBE"* * * „Inercija!“, rekao je Aprcović. „Vekovna inercija! Inercija je mehanizam pomoću koga bezbožnici pokušavaju da zaustave vreme. Ako se ništa ne menja, osim onoga neizbežnog, mada se i na te fenomene popreko gleda, ako se dakle osim mesečevih mena, smenjivanja dana i noći i godišnjih doba ništa drugo ne menja, onda je – tako smatraju, besmrtnost nadohvat ruke.“ „Nisam siguran“, rekao sam, „da se baš tako olako mire sa smenom godišnjih doba. Okleva se ovde i sa informacijama o nastupanju zime, recimo. Dolazak zime je u Srbiji loša vest. Dolazak zime znatno smanjuje rejting nacional-socijalističkih stranaka. Tek kada sneg potpuno zaveje puteve, kada temperatura padne ispod minus dvadeset, tamo negde pred Novu godinu, kada se više nema kud, režimske televizije se oglase saopštenjem da je zima došla i da hronični bolesnici treba da pripaze na svoje zdravlje, a da starije osobe zbog poledice ne treba da izlaze iz svojih domova. Svi se začude kada državne televizije, ta legla najgnusnije ... propagande, svečano obnaroduju dolazak zime. I ja se – da budem iskren – uvek začudim.“ „Sećate li se onog pomračenja Sunca iz 2001?“, rekao je Aprcović. „Naravno da se sećam“, rekao sam. „Ko bi mogao da zaboravi to grandiozno pomračenje Sunca i posledično pomračenje kolektivne svesti.“ „Tog leta sam se“, rekao je Aprcović, „upravo bio vratio sa terena, iz Sirijske pustinje. Otišao sam, baš na dan pomračenja, u rodni grad da izvadim neka dokumenta potrebna za penziju. Nisam ih izvadio. Opština nije radila zbog pomračenja Sunca. Na ulici nije bilo ni žive duše. Roletne na prozorima kuća i stanova bile su spuštene. Srbija se jedva oporavila od tog pomračenja Sunca.“ „Veliko je pitanje“, rekao sam, „da li se uopšte oporavila. Posledice se još osećaju. Pomračenje Sunca bio je veliki šok za Srbiju. U jugoistočnim krajevima narod je, sledeći uputstva iz proročanstva Mitra Tarabića, organizovano odlazio u zbegove, na famozne „krstate gore“, gdje je uticaj pomračenog Sunca minimalan ili nikakav. Oni boljestojeći uplaćivali su turističke aranžmane za daleke destinacije na kojima pomračenje Sunca nije bilo vidljivo. Odlazilo se takoreći u privremenu emigraciju zbog pomračenja Sunca.“ * * * Svetislav Basara, Mein Kampf, Beograd, 2011. P.S. Video s početka mi je pomogao pri izboru muzike; za one koji ga neće kliknuti ili odgledati do kraja, razlog je tu: „Poželeo sam da čujem 'Fascination'. Pustio sam radio. Na radiju su bile vesti: 'Umro je Rejmon Keno.' Ugasio sam radio. Ali Rejmon Keno je i dalje bio mrtav.“ (Kinesko pismo) |
07.02.2012., utorak
RALICASlušajući sinoć „glavnu“ informativnu emisiju, nakon 13 zarez nešto minuta iste glavne vijesti,  , upitah se:Kad će ralica na Prisavlje! |
05.02.2012., nedjelja
– 12° C"Šta se bijeli..." |
04.02.2012., subota
SUSRET 5.„Aomame se probudila nešto posle šest ujutru. Bilo je divno vedro jutro. Uključila je aparat i skuvala kafu, prepekla tost i pojela ga. Skuvala je jaja. U osam sati se istuširala, u ogledalu kupatila brižljivo je očešljala kosu i stavila jedva primjetan sloj karmina na usne. Obukla je najlon čarape. Odenula je belu svilenu bluzu koja joj je bila okačena u ormaru i šik đunko šimada kostim. Nekoliko puta se protresla i promigoljila ne bi li telo prilagodila na postavljeni, žičani brushalter, razmišljajući o tome kako bi bilo dobro da su joj grudi samo malo veće. Isto to je dosad pred ogledalom pomislila sigurno sedamdeset dve hiljade puta. Ali, nema veze. Šta sam i koliko puta pomislila, to je sasvim moja stvar. Nek je ovo i sedamdeset dve hiljade i prvi put, pa šta? Ako ništa, dokle god sam živa mogu do mile volje da mislim na ono što hoću, kad god hoću i kako god hoću. Niko ne može ništa da mi prigovori. A onda je obula šarl žurdan cipele s visokom štiklom. Aomame stade pred ogledalo u prirodnoj veličini na ulaznim vratima, proveravajući da li joj je na odeći sve uredno. Blago u ogledalu podiže svoja ramena i zapita se da li izgleda kao Fej Danavej u Aferi Tomas Kraun. Ona je istražiteljka osiguravajućeg društva, hladna kao sečivo. Cool je i seksi, kostim joj mnogo dobro stoji. Aomame naravno nije izgledala kao Fej Danavej, ali bilo je u njoj neke približne atmosfere. Ako ništa drugo, nije da je nije bilo. Posebne atmosfere koju su u stanju da odaju samo vrhunski profesionalci. Stavila je omanje rej-ban naočare za sunce i izašla iz stana. Potom je ušla u dečji park preko puta svoje zgrade, stala ispred tobogana... ) ) Zastala je tu nekih pet minuta, s jednom rukom na prečagi tobogana i sasvim malo mršteći lice, Aomame je blago lupnula o zemlju svojom tankom štiklom. Uverivši se u stepen uskomešanosti svog uma i tela, uživala je u tom osećaju. A onda se odlučila, ostavila park za sobom i uhvatila taksi. ) ) Taksista je bio negde u prvoj polovini tridesetih. Mršav, bledog tena i duguljastog lica. Liči na nekog opreznog biljojeda. Brada mu je malo isturena, kao na onim kamenim statuama na Uskršnjim ostrvima. Pratio je njeno lice u retrovizoru. Taksista je prošao kroz zamršene ulice naselja i izašao na put Kampaći. A zatim se kroz zakrčeni put uputio u pravcu Joge. Za to vreme njih dvoje nisu prozborili ni reči. Taksista je sve vreme slušao vesti na radiju. Aomame je bila zadubljena u sopstvene misli. Kada su stigli pred uključenje na gradski autoput, vozač utiša ton radija i upita Aomame. „Možda postavljam suvišna pitanja, gospođice, ali da li vi radite neki specifičan posao?“ „Ja sam istražiteljka osiguravajućeg društva“, reče Aomame. „Istražiteljka osiguravajućeg društva“, promulja te reči vozač u svojim ustima pažljivo, kao da kuša neko jelo koje nikad dotad nije probao. „Proveravam autentičnost zahteva za isplatu osiguranja“, reče Aomame. „Mhm“, reče taksista s divljenjem. „A gradski autoput broj 3 ima neke veze s tim proveravanjem osiguranja ili čim već?“ „Tako je.“ „Kao u onom filmu.“ „Kom filmu?“ „Baš starom filmu. Onom u kome igra Stiv Makvin. Kako ono bi...zaboravio sam naslov.“ „Afera Tomas Kraun“, reče Aomame. „Jeste, jeste, taj je. Fej Danavej radi kao istražiteljka osiguravajućeg društva. Specijalista za osiguranje od krađe. A Makvin je truli bogataš koji postaje kriminalac iz hobija. Baš zanimljiv film. Gledao sam ga dok sam bio u srednjoj školi. Sviđala mi se muzika u njemu. Onako razigrana. „Mišel Legran.“ Taksista tiho otpevuši prva četiri takta. I pogleda u retrovizor i još jednom temeljno prouči odraz njenog lica u njemu. „Sad kad to kažem, u vama gospođice, ima neke atmosfere koja podseća na Fej Danavej iz tih dana.“ „Hvala lepo“, reče Aomame. Bilo joj je potrebno malo napora da sakrije osmeh koji joj se ukazao u uglu usana.“ ) ) Haruki Murakami, 1Q84, Knjiga 2, Beograd, 2011. P.S. Meni najljepše stranice knjige neću ostaviti ovdje. Razlog je što one raspliću čvor romana, koji se doista čita bez daha i predaha, kao ono nekad... kad se jurilo prema kraju priče. Ovih 5 kratkih susreta samo su mrvice od onog što bih vam željela podariti. Do vašeg susreta s knjigom, ili nekog novog našeg, uživajte u „daru“, a bogami i snijegu. Kažu, potrajat će... Laka vam noć. ) |
03.02.2012., petak
Tombe La Neige  |
SUSRET 4.( ) „Potrajalo je dok nije odabrao knjigu. Pošto nije bio navikao da knjige čita naglas, nije imao pojma koja bi knjiga bila odgovarajuća za to. Posle dužeg kolebanja izvukao je Ostrvo Sahalin Antona Čehova koju tek što je prethodne nedelje bio pročitao. Zanimljiva mjesta bila su obeležena, pa je mogao na preskok da čita samo ono što mu odgovara. Pre nego što je počeo naglas da čita, Tengo joj dade jednostavno objašnjenje o toj knjizi. Da je 1890. godine kada je putovao na Sahalin, Čehovu bilo tek trideset godina. Da je stekao visoku reputaciju kao pisac u usponu generacije mlađe od Tolstoja i Dostojevskog, ali da niko ne zna tačan razlog zbog koga je gradski čovek kakav je bio Čehov, koji je vodio raskošan život u prestonici Moskvi, sam otišao u takvu jednu zabit kao što je ostrvo Sahalin. Sahalin je bio područje namenjeno uglavnom za zatvorsku koloniju, i za obične ljude simbolizovao je samo zlu kob i nesreću. A kako u to doba još nije bilo transsibirske železnice, on je morao da prođe nešto više od četiri hiljade kilometara kočijom, prolazeći kroz ledene predele. Te muke su njegovom organizmu, koji je od samog početka pobolevao, nanele bespovratnu štetu. Delo pod nazivom Ostrvo Sahalin, koje je Čehov po zavšetku svog osam meseci dugog putovanja na Daleki istok napisao kao njegov rezultat potpuno je zbunilo većinu čitalaca. Bilo je nešto što je sadržalo izuzetno malo književnih elemenata, mnogo približnije službenom izveštaju o istraživanju ili korografiji. 'Zašto je Čehov, u tako važnom razdoblju svoje spisateljske karijere, uradio nešto tako uzaludno, tako besmisleno?', šuškalo se oko njega. Bilo je kritičara koji su to etiketirali kao „puko privlačenje publiciteta zarad društvenog ugleda“. Bilo je i mišljenja da „nije imao o čemu da piše pa je išao u potragu za senzacijom“. Tengo je Fukaeri pokazao mapu koja se nalazila u knjizi, i na njoj položaj Sahalina. „Zašto je Čehov išao na Sahalin“, upita Fukaeri. „Pitaš me šta ja mislim o tome?“ „Da. Ti si čitao tu knjigu.“ „Pročitao sam je.“ „Šta misliš.“ „Možda ni sam Čehov nije znao tačan razlog tome“, reče Tengo. „Odnosno, mislim da mu je tek tako došlo da ode tamo. Proučavao ga je na mapi, pa ga je naglo obuzela želja da na neviđeno ode na ostrvo Sahalin. I sam imam sličnih iskustava. Ima tih mesta koja gledaš na mapi i samo osetiš: 'Ma, moram da odem tamo, pa kud puklo.' A iz nekog razloga često su to daleka i nepristupačna mesta. Dobiješ toliku želju da saznaš kakvi se tamo pejzaži mogu vidjeti i šta se tamo dešava da ne možeš da izdržiš. To ti je nešto kao boginje. Drugima ne možeš prstom da pokažeš odakle ta strast izbija. Radoznalost, u čistom smislu reči. Inspiracija koja se ne da objasniti. ( ) Čehov je bio pisac, ali i lekar. Stoga je možda, kao naučnik, sopstvenim očima želeo da pregleda obolele delove džinovske države Rusije. Čehov se osećao nelagodno zbog činjenice da je bio slavni pisac koji živi u prestonici. Atmosfere moskovskih književnih krugova bilo mu je preko glave, a nije mogao da bude blizak s družinom pretencioznih književnika koji jedan drugom podmeću noge. Spoznao je jedino odbojnost malicioznih kritičara. Putovanje na Sahalin možda je bilo neki čin hodočašća s ciljem da spere te mrlje sa svog književnog dela. ( ) 'Pisac nije čovek koji rešava pitanja. On je čovek koji ih postavlja', rekao je upravo Čehov.“ ( ( H. M. 1Q84 Comments: lol I want the guy with the beer at my next party!!! :-D jeanracing 3 years ago :-)))  Zimaa...brrr |
02.02.2012., četvrtak
MISLI UZ ŠPARET
Vijest o podvali silikonskih umetaka sam uz suosjećanje sa prevarenima primila ali me nije strefila, dok sve ono što sam pročitala o umjetnim kukovima tiče se svih nas daleko više nego novi krzneni detalji na špici ili oni stari iz doba prosperiteta koje još poneka dama izvuče iz ormara.
U demokratskom svijetu je ljubav prema životinjama u porastu, te takve ekološki o(ne)sviještene dame kažnjavaju špricanjem sprejem. Što će biti s našim krznenim metama, budemo vidjeli. Što će biti s mojom susjedom koja je nakon 27. godina odstranila stari kuk i ugradila uz dugo čekanje novi, po zdravlje štetni, također ćemo vidjeti. Blago našim životinjicama. |
SUSRET 3.) ) „Hoću da mi čitaš knjigu“, reče Fukaeri. „Koju bi htela?“ „Imaš onu o kojoj si malopre pričao sa profesorom“, upita Fukaeri. „Onu u kojoj se pojavljuje Veliki Brat.“ „1984? Ne, nemam je ovde.“ „O čemu se radi.“ Tengo se seti sižea tog romana. „Čitao sam tu knjigu baš davno, u školskoj biblioteci, i detalja se baš i ne sećam, ali ta knjiga je izdata 1949. godine, a u tom trenutku je 1984. bila daleka budućnost.“ „To je ova godina.“ „Da, ovo je upravo 1984. godina. I budućnost jednog dana postane sadašnjost. A onda odmah potom postane prošlost. U tom romanu Džordž Orvel je opisao budućnost kao jedno mračno društvo u kome vlada totalitarizam. Autokrata po imenu Veliki Brat strogo kontroliše sve ljude. Informacije se ograničavaju, a istorija se neprestano prepravlja. Glavni junak radi kao službenik u ministarstvu, naravno, u odeljenju gde mu je posao da preinačuje reči. Kad se ispiše nova istorija, stara se kompletno odbaci. S tim u skladu izmišljaju se nove reči, a postojećim rečima se menja značenje. A kako se istorija prečesto prepravlja, više niko nije u stanju da razluči šta je istina. Više ne zna ni ko je prijatelj, a ko neprijatelj. O tome se radi.“ „Istorija se prepravlja.“ „Lišiti čoveka prave istorije isto je što i lišiti ga jednog dela njegove ličnosti. To je zločin.“ Fukaeri je jedno vreme razmišljala o tome. „Naša sećanja su sačinjena od spoja pojedinačnih i kolektivnih sećanja“, reče Tengo. „Ona su čvrsto isprepletena. A istorija je kolektivno pamćenje. Kada nas neko njega liši, ili ga preinači, mi više nismo u stanju da očuvamo onu autentičnu ličnost.“ „I ti preinačuješ.“ Tengo se nasmija i otpi gutljaj vina. „Ja sam tvoj roman preuređivao iz praktičnih razloga. To se razlikuje od prepravljanja istorije.“ „Ali knjigu o Velikom Bratu nemaš ovde.“ „Nažalost. Zato ne mogu da ti je čitam.“ „Može i neka druga.“ Tengo ode do police i stade da razgleda korice knjiga. Dosad je pročitao mnogo knjiga, ali je malo onih koje poseduje. Nikako nije voleo da u svom stanu drži previše stvari.“ ( H.M.1Q84 ) Dođem opet...) ) |
01.02.2012., srijeda
SUSRET 2.Stigla veljača. Idemo dalje: „Ljudi su bez reči gledali kako ona izuva svoje cipele sa štiklom, pa zatim skida i mantil. Kroz prozor crne tojote selike koja je stajala pred njom, kao muzička pratnja upravo za nju, dopirao je visoki glas Majkla Džeksona. Bili Džin. Kao da izvodim striptiz, pomislila je. U redu. Neka gledaju ako im se gleda... Ali, društvo, samo da znate, ne skidam više ništa. Danas samo cipele i mantil. Žao mi je. ) ) Ne daj da te izgled prevari. Stvarnost je samo jedna. Aomame duboko udahnu vazduh i slušajući melodiju pesme Bili Džin preskoči gvozdenu ogradu. Mini suknja joj se podvrnu do kukova. Ma, nek ide do đavola, mislila je ona. Neka gledaju ako im se gleda. Ako mi i gledaju pod suknju, ionako ne mogu da pogledaju u mene samu. Povrh toga, od svih delova svog tela, Aomame je bila najponosnija na svoje lepe vitke noge. ) ) Još od vremena kada je imala manje od dvadeset godina, ne zna zbog čega, ali Aomame su privlačili muškarci proređene kose. Više su joj se sviđali oni kojima je ostalo nešto kose od sasvim ćelavih ljudi. Ali, nije samo stvar u tome da treba da budu proćelavi. Ako im oblik glave nije lep, onda ne vredi. Za nju je Šon Koneri idealan tip proćelavog muškarca. Ima veoma lep oblik glave i seksi je. Srce joj zalupa samo kad ga vidi. Muškarac koji je sedeo za šankom, dve stolice dalje od nje, uopšte nije imao loš oblik glave. Nije mu, naravno tako dobar kao kod Šon Konerija, ali je imao nekog jedinstvenog šarma. Kosa mu je rasla sasvim daleko pozadi, a ono malo preostalih vlasi podsećalo je na travnjak potkraj jeseni koji je orosilo inje. Aomame sasvim malo podiže pogled sa knjige, neko vreme odmeravajući oblik muškarčeve glave. Crte lica mu nisu posebno upečatljive. Nije podgojen, ali mu podbradak već počinje da visi. Ima i podočnjake ispod očiju. Sredovečni muškarac kao bilo koji. Pa ipak, na kraju svega, sviđa joj se njegov oblik glave. ) ) Muškarac otkopča gornje dugme na košulji i malo olabavi tamnoplavu kravatu sitnog dezena. I odelo mu je tamnoplave boje. Košulja je svetloplava, s običnom kragnom. Ona je čitala knjigu i čekala da joj stigne kati sark. U međuvremenu je nehajno otkopčala jedno dugme na bluzi. Bend je svirao It's Only a Paper Moon. Pijanista je pjevao jednu strofu. Kad joj je stigao viski s ledom, ona ga prinese usnama i srknu jedan gutljaj. Znala je da je muškarac pogledao u nju. Aomame podiže pogled s knjige i uperi ga ka muškarcu. Neobavezno, onako usput. Kad su im se pogledi sreli, na licu joj se pojavi jedva vidljiv osmeh. Potom odmah vrati pogled ispred sebe, pretvarajući se da posmatra noćnu panoramu kroz prozor. Trenutak je bio savršen da joj se muškarac obrati. Ona je svesno stvorila uvete za to. Muškarac joj se međutim nije obratio. E pa stvarno, šta to radiš, pomisli Aomame. Nisi ti neki žutokljunac u tim stvarima, trebalo bi da možeš da shvatiš ovako suptilne naznake. Verovatno samo nema hrabrosti za to, nagađa Aomame. On u pedesetim, a ja u dvadesetim, sigurno se brine da ću ga ignorisati ako mi se bude obratio ili da će ispasti ćelava matora budala. Uh. Pojma nema. Ona zatvori knjigu i stavi je u torbu.“ Laku noć. Nastavit ću... |
