MALI SUNCOKRET
01.02.2012., srijeda
SUSRET 2.Stigla veljača. Idemo dalje: „Ljudi su bez reči gledali kako ona izuva svoje cipele sa štiklom, pa zatim skida i mantil. Kroz prozor crne tojote selike koja je stajala pred njom, kao muzička pratnja upravo za nju, dopirao je visoki glas Majkla Džeksona. Bili Džin. Kao da izvodim striptiz, pomislila je. U redu. Neka gledaju ako im se gleda... Ali, društvo, samo da znate, ne skidam više ništa. Danas samo cipele i mantil. Žao mi je. ) ) Ne daj da te izgled prevari. Stvarnost je samo jedna. Aomame duboko udahnu vazduh i slušajući melodiju pesme Bili Džin preskoči gvozdenu ogradu. Mini suknja joj se podvrnu do kukova. Ma, nek ide do đavola, mislila je ona. Neka gledaju ako im se gleda. Ako mi i gledaju pod suknju, ionako ne mogu da pogledaju u mene samu. Povrh toga, od svih delova svog tela, Aomame je bila najponosnija na svoje lepe vitke noge. ) ) Još od vremena kada je imala manje od dvadeset godina, ne zna zbog čega, ali Aomame su privlačili muškarci proređene kose. Više su joj se sviđali oni kojima je ostalo nešto kose od sasvim ćelavih ljudi. Ali, nije samo stvar u tome da treba da budu proćelavi. Ako im oblik glave nije lep, onda ne vredi. Za nju je Šon Koneri idealan tip proćelavog muškarca. Ima veoma lep oblik glave i seksi je. Srce joj zalupa samo kad ga vidi. Muškarac koji je sedeo za šankom, dve stolice dalje od nje, uopšte nije imao loš oblik glave. Nije mu, naravno tako dobar kao kod Šon Konerija, ali je imao nekog jedinstvenog šarma. Kosa mu je rasla sasvim daleko pozadi, a ono malo preostalih vlasi podsećalo je na travnjak potkraj jeseni koji je orosilo inje. Aomame sasvim malo podiže pogled sa knjige, neko vreme odmeravajući oblik muškarčeve glave. Crte lica mu nisu posebno upečatljive. Nije podgojen, ali mu podbradak već počinje da visi. Ima i podočnjake ispod očiju. Sredovečni muškarac kao bilo koji. Pa ipak, na kraju svega, sviđa joj se njegov oblik glave. ) ) Muškarac otkopča gornje dugme na košulji i malo olabavi tamnoplavu kravatu sitnog dezena. I odelo mu je tamnoplave boje. Košulja je svetloplava, s običnom kragnom. Ona je čitala knjigu i čekala da joj stigne kati sark. U međuvremenu je nehajno otkopčala jedno dugme na bluzi. Bend je svirao It's Only a Paper Moon. Pijanista je pjevao jednu strofu. Kad joj je stigao viski s ledom, ona ga prinese usnama i srknu jedan gutljaj. Znala je da je muškarac pogledao u nju. Aomame podiže pogled s knjige i uperi ga ka muškarcu. Neobavezno, onako usput. Kad su im se pogledi sreli, na licu joj se pojavi jedva vidljiv osmeh. Potom odmah vrati pogled ispred sebe, pretvarajući se da posmatra noćnu panoramu kroz prozor. Trenutak je bio savršen da joj se muškarac obrati. Ona je svesno stvorila uvete za to. Muškarac joj se međutim nije obratio. E pa stvarno, šta to radiš, pomisli Aomame. Nisi ti neki žutokljunac u tim stvarima, trebalo bi da možeš da shvatiš ovako suptilne naznake. Verovatno samo nema hrabrosti za to, nagađa Aomame. On u pedesetim, a ja u dvadesetim, sigurno se brine da ću ga ignorisati ako mi se bude obratio ili da će ispasti ćelava matora budala. Uh. Pojma nema. Ona zatvori knjigu i stavi je u torbu.“ Laku noć. Nastavit ću... |
Hvala Đorđe! 
