Sewen

Kod nas se sa zvonima narod budi,
Kod nas su još uvik dobri ljudi,
Čuvaju svoje, drže se svoga,
Pomažu svima, ne psuju Boga.

Kod nas se zvona čuju kad triba,
Digod za odgoj triba i šiba.
Uvik se znalo šta je to red.
Od svega moreš učinit med!

Kod nas se zvonima ide i leć
Pravu se dica kad ugasiš peć.
Danas kad sve se važe u dek
Ko će za ljudskost ispisat ček...

A zvona zvonu, neka se čuju
Zvonu za sunce i za oluju,
Neka se šire zvuci ka glas
Tu su oduvik zvona za nas!

Zamislim se tako bez razloga
Dok slušam pisme koje sam pripisa nama,
Dok mislim da su naše.
A ti si rekla - ma nema Boga,
Nisan ja seljanka, ja san dama,
I pozvala braću da me ispraše.

Dica su uvik u jubavi glupa,
Jer glumimo da smo pametniji od svih.
I onda pad, urlanje i utapanje.
Srce jednostavno prolupa
Povučeš se, zapustiš školu i tiho tih
Teško ti ide novo uklapanje...

S odmakom vrimena se nasmijem
Al sve to moraš provat
Druga ti prilika neće doć.
Mislim da je vrime da popijem
Bija Ali G ili bija Borat
Vridilo je sve to proć.

Pet i kvarat, on je kuva,
Ona s pivom, usta suva,
Don't speak german, hello, hi,
You have a beautiful smile.

A ona mlada, nit živit nit mrit,
Samo daj pit, samo daj pit...
Druge očajne, čudu zavidim
Tile bi da su misto nje s njim!

Kolodvori su vam čudna mista
Puno svita, lica ista!
Još je rano i ne znan za se,
S drugog mista, navija se!

Jedna piva čini čuda,
Viče lik, ima li ko iz Gruda?!
Sto jezika, al svi se kuže,
Sami sa sobom al se druže!

Meni opet kasni vlak!
I opet mi skače tlak!
Ma sve će u radni staž,
Istina i koja laž...

Da me gleda ka ti
Za oni sekund naš.
Prvi ka poslidnji
A sve je bilo falš.

Al san virova to
Laži su uvik slađe.
I kad su dakeko,
Luđak luđaka nađe.

Da me gleda ka ti
Ko će mi to dat.
I da se pozlati
Ti nećeš me nazvat.

Vrime je samo vrime
Riči se ne broje.
Zaboravit ću ti ime
Isto ka i moje.

Jutros kad sam ustao, nabacih grimasu,
Ptice su mi opet izgrebale stakleni stol!
Kojeg boga dolaze na moju terasu?
Ptice su mi nanijele materijalnu bol.

Ne zovem ih, ne hranim ih, ne pričam s njima...
Ovo je osveta što sam kao mlad ubio kanarinca!
Samo sam mu zaboravio dati vode misleći da je ima...
Osvećuju se za grijehe jednog pišulinca...

A otkud znaju? Ili ja opet umišljam stvari,
Dok sekundarna demencija upravlja pokretima mojim.
Ne tješite se, nema gore stvari nego kad se ostari,
Mislim da se i straha bojim...

Nekad se osjećam kao da sam stigao pred bijeli zid.
Nit ja imam pitanja, nit zid odgovore...
A zid je čist, još neispisan i mogao bih neskladno dotaknuti sklad
Samo ne znam dal je pristojno biti sretan!?

Sve više razmišljam o nekoj prolaznosti,
Ne generalno života, već moje sitničave samoće.
Sve je manje tolerancije u pogledima.
Sve je manje rafiniranosti u osjećajima.

Samoneizlječiv, utapam se u vodkama kroz noć.
Jedino ona je konstanta u mom sjedilačkom životu.
Trijezne glave preispitujem trikove koje prodajem
Za sitne osjećaje koje izgubim u gomili laži.

Jaka sam, jača nego se zamislit more,
Jaka sam, riči na riči, ka voda žubore,
I bilo je stislo, ma kad stisne onda san stina
Drži me snaga i volja, drži me Tvoja blizina...

Jaka sam, jer uvik ću najbolje od sebe dat,
Jaka sam, more sve utihnut, ma ja neću stat!
Proradi dišpet, kad kiše opet stanu lit,
Ti ćeš uvik s menom bit, ti me nećeš ostavit...

Sve se u životu s razlogom stiva,
Virovat ću u te, sve dok sam živa.
Ono šta je od tila,
More izgubit krila.
Ono šta je od duše,
Ne dam i da sruše!

Nešto se kopune Rusi na Švabe,
Dosta su Švabe bile barabe,
Svit se okriće, vitrovi deru,
A ove Švabe u suprotnom smjeru.

Dok jedno misle, drugo urade,
Došlo je evo do smjene Vlade,
Ma sad će čini se biti još gore,
Bojna će München sada na more.

Sa jedne strane ka žrtvu brane,
Sa druge žrtvu ni da sahrane,
E neću dalje, morat ću psovat,
Ta neću valjda s Njima vikovat!

A i ja svašta uzimam srcu,
Kad je sve u k...

Pusti ih neka lete, neka se nagledaju...
Pa da se cili život za ništa ne kaju.
Pusti ih neka lete, sa njima tako triba
Za tice triba mista, za tice nije ćiba.

I mi smo bili dica i ostali bi rado,
Al skupila se koža, nije više namlado.
Dosta nas živilo je u kalupu od sna
I ja san se x puta u gabuli pripozna!

Al neću ja svoje kočit, gurajte i vi svoje
Kažite im na svitu, postoje i druge boje.
Neka se smiju i plaču, tako se čelik kali!
Da im poslin života, ničega ne fali...

Ko to kome prigovara
Ko to koga opet vara,
Sve je to nešta u sitno
Sve bez veze i nebitno.

Miridu se puste riči,
Na uvredu svaka sliči,
Stani na žulj dok sam bos,
Najlkaše je dignit nos!

Šta ti vridi danas iko,
A svako će otić priko,
Ladna ploča, suvi cvit,
I niko te neće tit!

Budi stari, prasac oš se dizat,
Straj od njega tonu more pizat!
Sto san puta zbog brata zaplaka
Mene gazi, njega nebi taka!

Mi stariji smo ka ledolomci,
Biće da smo materini momci.
Od Boga san traži da me skrije!
Ni molitva upalila nije!

A resta san, cvita se i suši,
Nikad nije zna šta mi je duši.
Sad me triba i za njega ja san tu,
Stariji se kod nas uvik poštuju!

Đava more isčekat novi dan,
I smantan san ka i Zgubidan,
Samo čekan kaš se pojavit
I kad ću ti u ruku stavit svoju...

Totalno san napaljen liti,
Znan da si napaljena i ti!
Malo ćemo se ladit u moru,
A malo ćeš na prozoru čekat!

Ulećem s leđa na frontu
Gutam te kako i tortu,
Pobjednici pogodbu vrše
Kad zajedno svrše, jel da...

I bi dan i noć i čekan,
Neman doktorat al san dekan.
Stara škola i improvizacija,
Šta će nam civilizacija, e!

Ajmo se pravit da nema Amera ni Rusa,
Ajmo se pravit da nebi nikad MacBig kusa!
Nit bi Stroganoff ikad više liznija,
Samo bi iz tih zagrljaja skliznija.

Da smo pametniji, znali bi da moremo sami,
Ka da se stalno penjemo, a opet u jami!
Jesmo li ikad imali svoje - Ja?!
Ne pitam za prijatelja, dal se zna?!

Budi se istok i zapad ma nikako se probudit,
A brale ovo je za ludaru, još nam fali poludit!
Blizu smo gumene sobe uz svu tehnologiju,
Djeca smo cvića, ložimo se na ekologiju!

Zašto imamo potribu krasti tuđe, a tuđe je naše,
I sve te granice, samo nam zatvori postaše!
Al nemoš prominit, neće ni ovih mojih par riči,
Već čujem sa strane, "Aj mali miči"!

Vidimo se sutra, reka je,
Nekoga već duže, čeka je,
A ljudi uvik kasne,
Meni su to poruke jasne!

I iša je pritrčat priko,
Prosuja se ka i mliko,
Samo fleka je crvena bila,
Neka ga baba skupila.

Bisna su to, nova kola,
Stiska san zube od bola,
Nije valjda tako strašno,
Blid ka da san upa u brašno.

Ti kvart zaobilazim stalno,
I zaboli me nenormalno,
Kad mi se vratu slike,
Od moga pokojnog prike...

Ovaj grad treba svoje heroje,
A ne da nam s desna život kroje.
Nećemo okove ni život predaka,
Čitajte između redaka.

Ovaj grad treba svoje heroje,
Ovaj grad treba više boje.
Letjeti iznad slobode bez daha,
Biti bez straha.

Ovaj grad treba svoje heroje,
I sve je različito i isto je,
Nema više bježanja ni mučne tišine;
Istina je gola kad se skine!