Sewen

Divka sa domaćim mlikom,
Taj osjećaj ne dam nikom,
Baba bi razlomila i kruv,
Ka duša je, miriše, suv...

Ne da ti Bog izać vanka,
Bez marende si crta tanka!
Doma ćeš s pet kila više,
Baba ode zakon piše!

Bila su to vrimena draga!
Bilo je dice ka i blaga.
Prisušilo di nekad je kvasilo!
Sve se za babom ugasilo!

Opet mi se pije Divka u mliku,
Opet vidin našu zajedničku sliku,
I dica smo, smijemo se glasno,
Al za umrit je, sve mi je jasno...

Bili smo dica bez grija,
Sad bi se opet daleko skrija.
Samo je jedna ostala mana,
Kad bi i baba bila sa nama.

Kod nje nema brzo sa stola,
Nema malo ili samo ću pola!
Ma to smo nekako i znali,
Već kod juhe bi se posvađali!

Ni u tuzi ni u veselju,
Niko nije tija Kelju!
I svi bi iskrivili lica,
A ona je obična žlica!

Čovik je dilija bombone,
U jutarnjem ranom vlaku.
Kad sve ti na svitu potone,
On ka da je naša slamku.

Ja san ga nazva slatki,
On ne zna za lošu vijest.
Svi naši su susreti kratki,
Al gušta ga čovik srest.

Još ima i zarazan smij,
Ka da se zakona drži!
Ne griši i ne ubij!
Sve nedaće života izdrži.

A onda je nesta ka para
U vlaku je opet tišina.
Želin mu sunca sa Hvara
Da živ je i tvrđi no stina!

Anka mi je materi rod,
Za te njene neke tribaš kod!
Takva su neka svoja raca,
Kažu da dite na mater baca...

Repeticije san kod nje ima
Kad s francuskim ne štima!
Prošla je mladost, škola, život cili,
Svaka me slika na sićanje sili.

Najviše se sićam šta je tila,
Jer Anka je samo vodu pila,
Na kraju pira kada te sve smanta
- Donesite meni samo krokanta!

Ka brod bez veza, tražim sebi misto,
Tako me život zeza i nije isto
Nemaš, imaš, ne znaš, znaš,
Nije isto baš...

Ka zemlja suva; niko je ne čuva,
Nit smrkava, nit sviće, nit će proliće,
Ni gori, ni doli, ni desno, ni livo,
I sve je krivo...

Potopljen sam na dnu mora ka i važ,
Al kažu mi sve će to u radni staž...
Čovik stvori pa more izbrisat,
Bitno ti je sve dok moreš disat,
Dok se moreš mrdat, da si svoj,
I da nisi na papiru broj.

Evo san prispija da nađen malo mira,
Gledan u ono ća mi staro srce dira.
Ko more reć da palaču ima za kuću,
Odavde netriba ti sanjat o bespuću.

Dikod se zamislim dok gledam sa zvonika
Koliko u meni je tvojih lipih slika.
Samo zbog tebe mi od sriće suza kane,
A srce puno kad zapivam moj Marjane.

Grade moj, za te uvik tinja,
Srca vatra jer si ka svetinja.
Stat će srce, al će kucat isto
Priuzet će neko moje misto!

Sto puta propa san ma isto san se diga,
Ne moreš čovik bit, a iza leđa figa!
Oni ća domogne se tvojih granica,
Zna da je raj i da je zadnja stanica!

Ko da je noć na tvojoj strani
Pa mi se opet smijati brani,
Ja krijem suzu što mi pobježe.
Nisam se nadao da će proći,
I više ništa nije u mojoj moći,
A rekoj srcu da se ne veže...

Opet sam uhvatio sebe u laži,
Al ti si dama zato prva mi otkaži...

Laži i ti, da nam bude lakše malo,
Još ovo sati, što nam je ostalo,
Da imam vremena da se naviknem na pad,
Pa da kao gospodin odem tad...

Sve češće se uvatin, sa sobom divanim,
Majkemi, dođe mi da se ranim!
Misto da san se uzvizdija,
Ja ka da san popizdija!

Ma lako šta ja sa sobom razglabam glasno,
Nego mi je neugodno, al kristalno jasno,
Smijat će mi se svit ka luđaku,
A bija bi luđak tek za dlaku...

Ma to šta san danas ka frigano jaje,
To se ne broji i ne priznaje.
Drmnit ću jednu orahovicu pa nek puca,
Na ova vrata sve manje svita kuca!

Znam da život nikad nije lak,
Dikod je bolje stat nego dalje ić.
Opet se neko bacija pod vlak,
Opet na posa neću na vrime stić.

Znam da su rekli da neće bit kiše,
A ona pada ka da nikad pala nije.
Svejedno, svi se cvitovi osušiše,
Opet po obrazima ladan vitar brije.

Mislim da sutra neću tit izać iz stana,
Svit će propast i bez moga prisustva.
Ja ti dođem ka neka bila vrana,
Puno toga vidija, a opet bez iskustva!

Sneveralo je iz čista mira,
Sparina po kući živcira.
A ponistru otvorit neda,
Ma nema se više reda.

A ovo je moj bili svit,
Neko vrime ću i ja pobilit.
I čekat uru kad ću doma.
Ode nema domačih poma.

Baš mi je izgovor, jel da,
Ovo san se bez veze izlaja.
Iz daljine još malo blica.
Na nebu sto nepoznatih lica.

Zvuk je još brži od svitla
Zato prije zore čujen pitla.
Sve riđe pa nova pravila ruši
Ako pod pekom ne svrši!

Vedrana se gubi iz minute u minutu,
Vedrana je i dalje na svom nekom putu,
Vedrani je teže, al ona se borbom nosi,
Vedrana je u čizmama, a mi smo bosi!

Vedranu su susjedi uvijek voljeli više,
Vedrana je nježna žena koja samo piše!
Vedranu su proglasili i ludom i starom,
Vedrana je priznajmo, žena s posebnim darom.

Vedrana je čarobnica, ali i one umiru od raka,
Vedrana ne osjeća više prstima i nema zraka.
Vedrana neće imati ništa veću ploču od nas,
Vedrana i sada ne koči već samo dodaje gas...

Izgubljeni sat;
Iznerviran zbog neučinjenosti!
Psovke mi naviru i smišljam u hodu novije, zrelije, napadnije...
Izgubljeni sat;
I nikada više neću vratiti...
Zbog čega sam imao čežnju za otići zapadnije...

Izgubljeno vrijeme;
Razočarenje je na najvećoj mogućoj razini,
I neću šutjeti jer ne šutim ni samom sebi, a ja sam kruna!
Izgubljeno vrijeme;
Sad vidim da leđa istoku znače izdaju i predaju,
Da li je uopće pametno što nas je napustila Kuna?

Za smirenje mi ostaje navika;
Ne možeš utjecati na dosta stvari na ovom svijetu,
Ostavi emocije sa strane, a bez emocije jedva se držim!
Za smirenje mi ostaje navika;
Histerijom sve teže rješavam probleme!
Valjda ću preprodajom vremena uspjeti nešto da utržim...

Da mi je koja godina manje,
A ova pamet po istom stupa,
Dao bi da se okrene janje,
I mi bi opet znam bili skupa.

Da mi je vratit riječi i djela,
I da se stisnem uz tvoje skute
Dal bi me opet voljeti smjela?
Pa da mi splasne bol rane ljute.

Ako ti znači to što se kajem,
Za tebe ja bih u vatru stao,
I sve što zgriješih danas priznajem,
Voljeti tada ja nisam znao.

Godine opet prašinu dižu,
Mladost se oko prstiju svila,
Neka ih neka, neka se nižu,
Meni si uvijek najbolja bila!