Sewen

Opet san zaspa zamišljen i sam,
Noćima ja se bez grižnje opijam,
Ka da sam navuka od života bis,
Opet sam kleka i pogleda u vis.

Diga san ruke od svega šta san ima,
Evo je opet stigla i stegla zima.
Reci da sanjam pa mi smijom sudi,
Ujutro se opet kraj mene probudi.

Bez skorupa mliko, bez cukra kava,
Živit bez tebe za podnit je strava,
I da živin još ovoliko koliko san traja,
Sve šta je bez tebe u život se ne ubraja.

Al ka ono, zaključujem svaku večer našu štoriju u nekoj nadi...
Tako se valjda izdržljivost i trajanje bez tebe gradi...

Nekad me potaknu tuđe priče, tuđe sudbine na pisanje
I ja ih se više ne sjećam, al ostade zapis u tom nekom trenu.
Ostaju jecaji, smjeh, nepromišljene naravi, izbori i uzdisanje,
Sve ima svoje zašto, sve ima svoje zato, svak ima svoju cijenu.

Gledao sam kako galeb strvinari,
I poznatu mi pjesmu kvari.
Al možda uspijem izgladiti istinu sa laži.
Ptica je to, surova ptica koja samo plijen svoj traži.

Sunce se spotaklo i palo,
A baš je lijepo zasjalo.
Noć je bila i noć će biti,
Da se sa njom san okiti.

Zalipija san flaster na krivi prst
I sad je ka kamen čvrst.
A oni šta krvari i šta ga boli
Peče ka da je u soli.

Prova san puvat da ga oladin
Pamukom trlja ka sviću Aladin.
Ma ništa mi pomoglo nije,
Boli ka i prije...

A neman drugi flaster u stanu,
Najbolje na bolovanje jer imam ranu.
Veliku milimetar il dva,
Al je duboka...

Ne znam ti reć di najviše riže,
Jer riže svugdi di se taknem.
Trudim se sakrit svoje friže,
Fali mi da ti se malo primaknem.

Mi smo izgubili toplo u dlanu.
Uvik se porižen kada se brijem.
Sve se dogodilo u jednome danu,
Sve riđe, zapravo više se ne smijem.

Cili je svit na kvasinu oša,
I ja u koloni pognuto stupam.
Ka da nisan živija, samo san proša,
Malo mi fali da ne prolupam...

Nemoš iz kuće vanka,
Pada bez prestanka.
Dan se treći ledi,
Bome nas ne štedi.

Samo se dica smiju,
Samo se dica ne kriju.
Guštan ih gledat, šta ću.
Ja od leda proplakat ću.

Susida kolače dili
Malo su izgorili.
Zapričala se pa šta...
Isto je počastila.

A zima počela tek
Da mi je bjanko ček,
Morem bi brodija
I suside bi vodija...

Da je lako bit čovik, bija bi.
Da je lako bit čovik, sija bi
I reka, žaj mi je, ajmo sad ća
A ja ka ja, bi oprostija.

Da je znat u životu šta bi,
To sa čistim srcem, zna bi.
A ne znaš i nećeš znat
I prazan ćeš ka ura stat.

Al na svetog Martina ću pit
I sa ljudima nazdravit.
Smijat se do mile volje
Od plakanja, smijat se bolje.

I tebe ću se sitit isto,
Šta nemaš srce čisto.
Da se pročisti, tija bi čut,
Što dalje i sritan ti put...

Jedem i ono što se baš i nebi smjelo,
Meni čokolada nije desert, već glavno jelo.
Zato se ne pitam otkud zaštita na stomaku?!
A ne vodim miran život i nisam u braku.

Ja ne znam pojesti red, il dva, već sve!
Dok topi se među prstima, a oči se zasjaje...
I uvijek je vrijeme i kad sam najsitiji jela,
Godi i tamna i smeđa, s lješnjacima i bijela.

Za deset minuta uživanja, sat je stresa.
Bez nje ne mogu, al zato mogu bez mesa.
I bez nje neću, sladak život mi je slađi.
U dućanu među policama slatkim me pronađi!