Sewen

Moram te izbrisati iz misli, izbaciti iz grudi,
I nadam se da će mi alkohol dobro doći
I nadam se da će sve lakše proći.
Do danas sam uvijek mislio - što će reći ljudi,
Al ne mislim više, nije me briga više,
A sve na poznatu priču miriše...

Baš kad sam potegnuo crtu, ti se javiš
I sav zaborav se vrati u život da me guši
I sav zaborav se vrati da me iz početka sruši.
Htio bih da samnom prvi put proslaviš,
Al moguće da se jutrom ne budem sjetio maštanja,
I stigne me vrijeme opraštanja...

Da li sam ti ikada rekao da si duša koja stvara?!
Da si onaj dah kojeg bih želio na grudima
Da se dičim tvojim otiskom pred ljudima...
Ti mirišeš sobom kao dunja sa ormara...
Otići ćeš jer vrijeme nije na našoj strani...
Imat će tuga od čega da se hrani...

Ka da san smrt, ka avet,
Sam sebi ka amanet.
A uspija san privarit sebe
Ne tebe!

Nikad te nisan uspija zavolit
Ni neslano nisan zna zasolit.
Cili san smantan od praznine
I visine...

Vrime, vrime igra za druge igrače
Meni dani ništa ne znače
Ja san ti šetač ludi
Koji sudi.

Vrime igra za druge igrače
Za mene se samo zakače
Oni šta nisu spomena vridni,
Oni jidni...

A šta ti je zajebato kad uđeš u godine neke,
Pa zasvitliš i kad svitla ima,
A godine bliske, ma opet daleke,
Al griju za studenih zima.

I već postajemo svilenih kosa
A svila je meka za srca i duše.
Problema ima, đava nek ih nosa
Al neće nikad da nas sruše!

Pa šta da je zajebato, neš ti vrimena,
Brime uz osmjeh ništa ne piza.
Briga je sitna, nebitna, bez imena
Ako u dušu pogledaš izbliza...

Stalno se najmanje nadam
I život mi se pretvorio u nadu.
I stalno posrćem i padam,
Sam u ovom uspavanom gradu.

Stalno mi je stalo da se brinem,
Pokušavam nemoguće ostvariti.
Ti nećeš saznati, za tobom ginem,
Ni samnom ostariti.

Znam mislima neću otići daleko,
Zaplakat ću da očvrsnem na tren.
Život je tvrdi med i hladno mlijeko,
I znam da sam prevaren

Sve su manje šanse za doživotnu ljubav, za trajanje
Svaki pokušaj - uzaludno spajanje,
A kao da sam ovisnik o nadanju,
Sklon padanju!

Poludim djelomično kada me dotaknu ovakve misli,
Buktinja za one što su pod benzinom kisli.
I vatra se širi u svim smjerovima dugim
I znam, ludim!

Osipam se kao pijesak između svakog prsta,
Koja li sam vrsta?!
A bio sam ponizan pred osjećajima, valjda premalo
I ništa nije ostalo.

Propija se u najgore vrime.
Oduvik je nevolja imala ime...
Posta je pijanac ka i ćaća
Vrime kad izvrti, povist se vraća...

Propija se ka da je i tija,
Di je nestalo ono lice punog smija?
Posta je lice sa ulice,
Ni vidit ni čut, di je pravi put...

I neće ga sutra bit,
Sutra valja umrit...
Ono šta zoveš ti dođe,
I nikad više ne prođe.

Prvi si na listi, prvi i isti.
A svit se vrimenom minja
Prid kraj, svića još tinja
Ma se ne vidi u masi
Pa se ugasi...

Vrime ne liči rane, samo ih pokrije,
I opet kad dođe vrime, samo ih otkrije.
Potegne tuga svom silom ka iz topa.
Dikod mi se čini da san puno propa.

Sve je moje u kutijama od kartona,
Na meni zrna prašine, a svako ka tona.
I kad se tribalo dat ruke, nisan tu bija
Ne sićan se kad san se nasmija.

Ovo me uvati s vrimena na vrime
Pa ne znan ni svoje ime.
I proće, znan da oće.

Ovo me uvati nekad malo češće
Kad zagrmi znan da trest će
I proće, znan da oće.