Sewen

Vrime ne liči rane, samo ih pokrije,
I opet kad dođe vrime, samo ih otkrije.
Potegne tuga svom silom ka iz topa.
Dikod mi se čini da san puno propa.

Sve je moje u kutijama od kartona,
Na meni zrna prašine, a svako ka tona.
I kad se tribalo dat ruke, nisan tu bija
Ne sićan se kad san se nasmija.

Ovo me uvati s vrimena na vrime
Pa ne znan ni svoje ime.
I proće, znan da oće.

Ovo me uvati nekad malo češće
Kad zagrmi znan da trest će
I proće, znan da oće.