Sewen

Imao sam macu, umiljatu milu,
Imao sam macu, macu bilu,
Mazila se, srce mi ukrala
Pa me cilog izgrebala.

Imao sam macu, krala mi je kušin.
Imao sam macu, sad se od nje gušin
Reka san joj, traži novog miša
Reka san joj neka se utiša.

Imao sam macu, bila mi je fora,
Imao sam macu, sad imam mačora
Mjauče mi, prede ko da piva
Čini se da samnom uživa.

Ništa ka nada ne boli,
Nit gori, nit si doli.
Nit bi se smija, nit plaka,
I nikako doć do zraka.

Samo te nada isprazni,
Nit iz želje, nit po kazni,
Nit bi hoda, nit bi sija,
Ka zemlja si ničija.

Malo i premalo,
Al jedino mi to ostalo,
Šta me za te cilo vrime veže,
Šta me gladnog oko prsi steže.

Malo i premalo,
I srce mi je stalo,
Oni moment kad smo se odmakli.
Još se pogled u sumraku cakli.

Letio sam po rubu svemira
Slobodna duša ne bira.
Al nikad slobodan nisam bio
Samo sam letio...

Maštao sam da sam orao
Maštao sam, nisam morao
Gledao sam kako dan se kida
Bez kandži i vida...

Tražio sam pljen
Pljen sam postao
Sam i ostavljen
Bez ičeg ostao
Valjda sam previše htio
Dok sam letio.

Ako ikada poletim kao prije
I život mi opet se nasmije.
Hoćeš li mi vjerovati moći
Hoćeš li mi doći?

I svaki put je ono najjače šta san ikad ima
I svaki put je zadnje plakanje zbog dima
I svaki put rastanak mora bit hladan i grez
A Victor i dalje svira svoj jazz.

Ostavi svoje prve dojmove jer to ne važi
Na početku si mi, sam ti naj-najdraži,
Samo san čovik koji je tražija izgubljeno blago
I sad ću zaplakat, oće li ti bit drago?!

Primuča san iljadu stvari zbog nekog mira
Pustija san da mi neko drugi dirigira
Neman ti force više pa se topin ka led u čaši
Molin te tugo, ovi me put u srid srca promaši.

Kako god ne mogu kontrolirat vrime
Tako ne mogu reć srcu da pristane.
Mogu sa svima, ne mogu ni sa kime
Sve su moje želje noćas oplakane.

Da mi je bit pjesnik čija rič vridi,
Zna bi složit i misli, sve ka po špagu.
Da mi je sad naić na nekoga da mi se svidi
Al ja uvik tebe stavin ka uteg na vagu.

I ko mi je kriv šta san puka ka šiška,
Od mojih se grešaka ni vrag neće naučit.
Ja sam od onih koji je uvik viška
Koga će vrime prigazit i dok traje, mučit.

Stankoviću, izreka si laž kontra moga Grada.
I šta sada?!
I da se ispričaš, nanija si štetu,
Stavija si nas ka metu,
Da puca ko god sa istoka stigne,
Da puca bez da se digne!

Stankoviću, ka da si zaboravija u Zagrebu oluju
Onima šta rade auta na struju...
I onda se ka fališ, dva srbina u studiju side.
Baš ti je fora, al to tako ne ide!
Oduvik san zna da si pomalo živac,
Al ne i negativac...

Stankoviću, majkemi volin te ka i prije,
I praviću se da se ništa dogodilo nije,
Al si me povridija
I da ti je ovi Grad ikad išta vridija
Nebi mu se zamirija zbog luđaka kojih svugdi ima...
A Splita do Splita nima!

(Kesiću, dabogda parkira na srid Rive i na Split se navuka.
Guštat ću te vidit, i neću zvat pauka...)

Odlaze ptice, pjevaju vjetrovi južni
I dani su siviji, dani su tužni.
Preživjeli smo i teže pod nebom mira
Znam često negdje ljepša glazba svira.

Izgleda da sam čovjek za srca dva
Vremena je sve manje do beskrajnog sna.
Dušu sam opet dao za tračak nade
Za mnogo manje padaju i vlade.

Igram se pisca u noćima do kasno
I možda jednom zaradim na tom masno.
Pretvaram se u novi strujni udar
Ako preživim možda postanem mudar.

Svaki put kad te vidim ja glumim,
Odletim ko grašak sa tanjura.
Rastapam se u čaši dok šumim,
Nervoza se preko reda ugura.

I htio bih ti reći, al zastanu riječi u glasu,
Samo promrmljam i razbacam misli,
Zadramim malo i odigram svoju farsu,
Svi odgovori su prazni i nesuvisli.

Skoro će Božić, a ja u zagrljaju krivom,
Bjesnim ko jugo i valove tjeram u bijeg.
Htio bih s tobom prošetati Rivom.
Uz vruću limunadu, imati prvi snijeg.

Nisam te zazvao jer ti ime ne čujem,
Nekad umislim da meni nema spasa.
Al kao hrabar sam i sam sve odlučujem,
Za mene ti si jedinstvena A klasa!

Noći su duže od dana što traju,
Putevi nekad vode očaju.
Neke će rijeke presušiti.
Neki se mostovi srušiti.

Godišnja doba testiraju ljude,
Na kraju uvijek sve dobro bude.
Izmješaju se boje,
I dobar život to je.

Ako te povrijedi samo zapiši
I nemoj dugo biti na kiši.
Opet će jesen donijeti svoje
I vidjet ćeš svjetla kroz perivoje.

Al ja ću tu biti ko tvrda stijena
Ja ću tu biti iza ramena.
Ako te povrijedi samo zapiši
I diši.

Ja ću tamo di i ti
Jer ne znan sam.
Na kraju odu svi
I nestane glam.

Oblaci novi dolaze
Studen će me grist.
Kiše me često pomaze
I na mokro ću sist.

Tebi bi da baš sve
Samo reci da vridi.
A vrime će - malo je!
Jače je i sve izblidi...

Nikada neću saznati tko bi bio, i da li sam s tobom izgubio, ili sam dobio...
Al mislim da me ni briga nije, jer snašao sam se i ranije.

Ovaj svijet je od kukavičijih gnjezda stvoren, za nas zatvorene otvoren,
I nadu gajim, da vlastitim sjajem sjajim, u našem raju, neka znaju, nek nas prepoznaju...

Zapravo sam počeo pisati o propuštenoj prilici, poprilici, o nečemu što sam čekao i sad prvi put izrekao, (neporekao),
A ja sam se zadržao na tebi, osmjehu koji me je spustio da drugog poželio nebi, i svjetlucam kao na suncu inje, bogat dušom sirotinje...

Koliko je svita prošlo ovim skalama,
Ko će ga znat?!
Koliko je priča stalo na šalama,
Nije se znalo izabrat...

Zadnji put kad san ga vidija
Ode je na zidiću sidija
I parilo se da mu oči ne vide od jada...
Proguca je cili bol od grada.

Sve jubavi se prave prikinu kad tad.
To je jasno!
A opet nisi spreman na taj pad...
I uvik je prekasno....

Reka je, nije mi ža'
Šta nisan nikad živija.
Ža' mi je šta san oni tren
Bija ludo zajubjen
Ža' mi je šta je sve to san
A ja ka neprovan...

Bježao sam, više nemam snage za to,
Naučio sam ostavljati ono što je nebitno.
Barem se nadam da sam zaustavio biti stari.
Nada me drži, nada nikada ne stari!

Vratio sam sat da izvrtim istu radnju,
Pristao sam s Bogom na suradnju!
Ja sam ko riba, lako mi zagucati,
Al stavio sam vrata da imate gdje kucati!