Sewen

Uvik si bila, u licu blida,
Sto san se puta, za tebe pripa,
A život teče, listove kida,
Ne ide glatko, opet je škripa.

Neke se riči, upamtit dadu,
Negdi se papar, prosuja više.
Siti se čovik u svomen jadu,
Da triba volit, a nigdi ne piše.

Tija bi reć, dok je svita, da me čuje,
Triba grmit i kad male su oluje,
Triba reć, kad tišina lakte riže,
Prava se jubav uvik iz pepela diže.