Sewen

Moj Martine, bija si tvrđava,
A sad su ti zvona rđava.
Neka studen uvukla se ode,
Malo puta, Lećevici vode.

Ono malo, kud se more proći,
Obraslo je priko noći.
Ja ti dođem, ma i to je riđe,
Neće milost sa neba da siđe.

Moj Martine, ti se čuješ samo,
Kada nekog tvoga pokapamo.
Ma ne plačeš niti se ne smiješ,
Ka da neku ravnodušnost kriješ.

Nema svita, to te puno boli,
Nema koga da se Bogu moli.
Svi smo negdi u žurbi i straju,
Tebi ćemo kad budemo kraju.

Moj Martine, ti sa Kite ma'ni,
Osedlani već su konji vrani.
Obući ću svečano odijelo,
Konjanici proći će kroz selo.

Zapalit ću vatru, da Birtija gori,
Zapivat ću nek' se pisma ori.
Moj Martine, narod ti se klanja,
Zvona zvone, Zagorom odzvanja.