Sewen

To što se čovjekom mogu zvati,
Ne daje mi pravo otimati!
Gnjev probija svaki treptaj oka,
Borba je u meni bespoštedna i žestoka.
Al' u toj borbi, ja sam sam
I tako me je sram.

I ne mogu iz početka više,
Molitve se nižu, tko ih to piše,
Kad u njima nema ni nade ni spasa...
Od mene više nećete čuti glasa.
Gorčina se gorčinom vraća ja znam,
I tako me je sram.

A trebao sam obljetnicu slaviti,
Tu sam večer želio s vama zaglaviti.
Prijatelji moji, neznanci i neznanke,
Ne volim ni ja, tužne rastanke.
Al' nemam što da vam dam,
I tako me je sram.

Probao sam s vama čednu slavu,
Sad je vrijeme da naslonim glavu.
Da odmorim, a ništa vam ostavio nisam,
Naprasno sam izbrisan.
Gasim svoj plam
I tako me je sram.