Sewen

Niman više straja da ću te uvridit,
I da ću pored tebe ka i prije sidit.
Niman straja daš mi stisnit ruku,
Tebe niki drugi vitri stavljaju na muku.

I neka nisan, neka nisan više ja,
Vridilo je proživit i otić ća.

A mogu reć da te neću molit,
Mogu jer znan da ću te volit,
I onda kad te mislin pribolit,
I rep kad mi budu tili solit...

Šempjast san, neka san od zraka,
Valja uteć prije mraka...
Ne dan da se dira moga tila,
Kad je puklo na dva dila...

A gledan u nebo, pa šta?!
Vridilo je proživit i otić ća.

Ni među sjećanjima te ne mogu naći više,
Kao praznina u vremenu prošlosti je.
Bez beskonačnih razloga i pitanja,
Bez sudbonosnih - da i ne...

Al' osjećam da sam te volio jednom,
Osjećam da smo tkali marljivosti dušu,
Da smo plamtjeli u odiseji jednog putovanja,
Da smo sagorjeli...

Samo u mojim pjesmama živi tajanstven lik,
I jedno zabranjeno ime i izgubljen pogled;
Al' titra i nadajući šapat među nama,
Nešto što prešućujem pred ljudima...

Teške su noge od pustih skala,
Di san ka dite igra se ja,
Mladost je cvala, od srca joj fala,
Ma sad su vrata zatvorena.

Živilo odi, puno je svita,
Još sva imena napamet znam,
Rastra nas život - po svitu skita,
Ja san se vratija, doša san sam.

Ledene su ove skale,
I obrasle divljom travom,
None bi nam kušin dale,
I vrtile uvik glavom.

Ledeno je oko duše,
Ledeno je ispod tura,
Neki vrući vitar puše,
Zamrla je balatura.

Asti koji ludi dan,
Ma ja nisan nervozan,
Ma nisan ni umoran...
Samo bi se smija,
Onda bi se skrija,
I pija bi i ija.

Asti koji ludi dan,
Ke lumbrela - suncobran,
Triba mi da obuzdan
Ovo lice ća se smije,
Ka sunce me grije,
Sunce familije...

Asti koja luda fešta
Za nas i svakog furešta,
Nima straja, nima kraja...

I ne znam da li ću se vratiti,
Al' lebdjet ću nad vama
I šaputati s vremena na vrijeme
I čuvati vas kao djecu
Kao stare i nemoćne...
A kad vam zatreba mir,
Pozovite me, probudite me,
Imam lagan san...

Po koracima te više prepoznati ne mogu,
Nemam tu moć od ljubavi,
I ne prepoznajem više to stanje kad plovimo...
Ne sjećam se obećanja
I poričem da sam ti bio drag...

Samo smo stine palače bez duše,
Samo smo krš i golet,
K'o trag pijanstva i samoće,
A ne mogu se otresti
I ne mogu prestati,
Sanjivosti ranjiva...

Jutros san se probudija mrtav,
Vidija san di mi žena pada,
O starosti, ka da nije mlada.
Vidija san, dva anđela side,
Oči traže, ali me ne vide.

Jutros san se probudija mrtav,
Vidija san mater kako plače,
Starog srce, drugi put izdaće.
Vidija san brata na po vriska,
I nevistu kako sina stiska.

I bilo je puno drugog svita,
Šta su došli, ja ih nisan pita...

Jutros san se probudija mrtav,
Kad mi dica zazvala su ime,
Vrati san se - nije moje vrime...