morska iz dubina
petak, 25.04.2025.
Bajke ne postoje
Iza zamagljene ponistre i otrcanih koltrina ponekad bi je vidili sa šudaron na glavi. Kratko bi pogledala vani i ponovno nestala. Govorili su da uopće ne izlazi vani. I tako već godinama. Svašta su grubo govorili o njoj. Da je zla, višćun, da joj nevista ni bila po voji jer je bila furešta, da je sin od nje uteka i da ga više niko nikad ni vidija. Eto, tako su govorili u selu. A nas, malu dicu, su strašili da ako ne budemo dobri ili ne zaspemo kad nan se reče, da će nan doć baba Jaka, vazest nas u svoju kuću i zaklopit zauvik. Na te pritnje smo bili mekji od najmekjeg kruva. Poslušni i činili smo kuco.
Kad bi se nas četvero malešnih uvečer prostrli na pod na slamaricu za spat, mogla san uz petrolju malo na glas čitat Zlatokosu divojku, Lipoticu i zvir, Stoliću prostri se i sve šta je bilo u knjizi. Sve dok mi knjiga ne bi sklizla, a meni se prispalo. Ako bi se petrolja prin ugasila, jer je teta zaboravila dolit, samo bi se pokrili krturon po glavi i nadali se da nas ništa iz mraka neće napast. Meni su davno rekli da su to bajke, izmišljene priče i da čudovišta i te čarolije ne postoje. Ali Mero, Vinka i Tonči mi nisu virovali.
Tu mračnu noć, kad je grubo grmilo i lampalo, Tonči je jadno zaskainka. Sve se streslo od jauka i krivljenja. Zmaj, zmaj sa sedan glava me je ugriza, čudovište je u sobi, vika je na vas glas. Teta je iz druge kamare brzo užegla šteriku, mi se razbudili i samo smo vidili kako mu iz stopala gre krv. To nas je svih pristrašilo. A onda je teta počela trcat s velon meklon i vikat, kurbin sine, ubit ću te i onda je jako oštropila o pod i ubila miša. Koji je Tončića ugriza za palac pa ga je teta, po toj veloj kiši, tukala vodit kod barba Petra likara da mu da injekciju.
Sad smo svi znali da ga ni ugrizlo čudovište iz priče nego obični miš. Jer ih je bilo po svin kućama. I onda su i meni počeli virovat da se tribaju bojat bajki. Počeli su ih slušat s gušton.
Ali i stari svit u mistu je virova u bajke. Baba Jaka ni postojala. Kontrina se ni micala i niko nikad ni vidi nju ni sa šudaron ni bez njega. Ni bilo furešte neviste i sina. Ništa od toga ni bilo. Bila je samo priča koja se stalno nadožuntavala. Jer svako misto ima take priče.
Skoro ka ona priča s varanon iz mista Komina na Neretvi.
