Mehagina kći https://blog.dnevnik.hr/mehaginakci

ponedjeljak, 14.06.2021.

Neću o Prenju, o prijateljstvu ću pisati....

Ono što možeš sa svim ljudima izgraditi jesu uspomene. Neprocjenjivo! A neko je već rekao, samo ne znam ko, da su lijepe uspomene sa dragim ljudima toliko vrijedne da ruže možemo imati i u decembru. Istina!

Kada odrastamo mi stječemo prijatelje. U odrastanju učimo mnogo toga, od lijepih stvari, sretnih, pozitivnih do onih bolnih i negativnih. Tuga i razočarenja ne biraju ni mjesto ni vrijeme, ni godine. Razočarati se možemo uvijek. A najčašće i najviše u prijatelje. Roditelje, rodbinu i braću/sestre dobijemo prilikom rođenja, a prijatelje biramo. Zbog toga se najviše razočaramo u njih. Poneko u sebe i svoj izbor.

Meni je prijateljstvo sveto. Nikad ne bih okrenula ledja prijatelju, jer mi je dosadio, jer sam upoznala nekog novog, jer sam željna nečeg drugačijeg. Moji prijatelji nikad nisu iz kruga „Grand parade“. Ja to biram pažljivo. Kao tinejdzerka znate. I dalje gledam jel mi friend urban, kako se oblači ( hihihihih al stvarno), koju muziku sluša i na kraju da li je interesantan/a. Mada je ovo zadnje uvijek pod broj jedan, u biti tu sve spada u paketu za moj pojam urbanosti. Ja ne mogu da se družim sa bilo kime i da učim od bilo koga. Niti dajem svoje znanje (citaj energiju) bilo kome, ali stvarno mi bude žao kad upoznam nekog novog i taj neko mi iznenada okrene leđa. Znate, sve traži pažnju. Biljke traže pažnju da ih zalijevaš, kuća da je održavaš, a kamoli živ čovjek. Mogu mnogo toga da razumijem, ali eto ne mogu da razumijem zašto me neko prekriži tek tako? Zar baš toliko ne valjam? :)

Doduše ne spadam u izlizane šablone. Meni nije potreban interes da bi medjusobno funkcionisala sa prijteljima. Meni je potreban neko, zato sto je to on/ona, a ne zato što ima novaca, ili zato što mi može kupiti nešto što nemam. Zaista, meni novac ništa ne znači. Na pravo drugarstvo ti ne možeš stavit cijenu.

Inače sam vazda gubila sve što nije fiksirano za mene (hihihihihi), pa tako i neka prijateljstva. Žao mi je. Duša me boli. Nekih sam ostala željna. Ali ja nemam prava da nekome naredjujem šta da radi i šta više da želi i voli. Ja ne mogu nikoga da vučem za rukav ili da se laktam i dosadjujem sa porukama. Nisam taj tip. Nisam ni taj tip koji se druži sa prijateljima (ne prijateljicama) čisto da ih naziva tako a ustvari imaju nešto više od toga. Niti sam tip koji konstantno napaljuje muškarce ili odjećom ili dvosmisleno bezobraznim humorom. Nisam ja u tom filmu. Nije mi to zanimljivo. A i nisu mi te žene baš čiste u glavi. Većinom su to žene „Grand parada“ fazona. Prelistaš im instagram i vidiš kako uglavnom pokazuju guzove na slikama radi tog napaljivanja ili jednostavno imaju odjeću ala Dara Bubamara i još kad se slikaju sa frendicama, pa vidis s kim se druze. Pa dobro sad da ne detaljisem previse. Ispašće jos da sam ljubomorna na njih (hihihihihi). Ovo pišem jer pokusavam da dokucim razlog zasto neko ode od mene? Ode za nekim drugim ko je možebit iz kruga Dare Bubamare....ali to je možbit za moj pojam, možda oni ne gledaju takvim očima i ne misle isto, tj. ne koristimo istu definiciju prijateljstva. Ne znam. Nisam pametna, a nemam tu moć da uđem u ljudske umove pa da znam sta misle....

Ponavljam-meni je prijateljstvo sveto. I nema cijenu. Taman ovo bila najveća laž na svijetu-želim da vjerujem da je istina.

E dragi ljudi, ja bila na Prenju u subotu. Velika kapa se zove vrh. Moji drugari su se upisali u „Challenge + 2000“. Poveli me sa sobom , mene prikolicu (hihihihi).

Evo vam fotke da vidite da ne lazem...






14.06.2021. u 20:44 • 15 KomentaraPrint#^

petak, 28.05.2021.

...

„Ako dozvoliš da te pripitome, može se dogoditi i da zaplačeš." Mali princ

28.05.2021. u 14:39 • 18 KomentaraPrint#^

subota, 22.05.2021.

Pripreme za ljeto

Blogoljupci zdravo zdravo, ja sam najbrža blogerica na svijetu. :-)

Sjećate se Eustahija Brzića? Ovo mu je bila omiljena rečenica na početku crtića, zapravo on je bio najbrža zmija na svijetu. Onda da bi dokazao da je najbrzi, ode do Antarktika i donese grudvu snijega(a živio je u pustinji Teksasa ako se ne varam?) i to sve za 3 sekunde. Najbolji mi je onaj crtić kad on traži ovcu, a ne zna baš tačno kako ona izgleda, pa naleti na mrava i kaže mu „Ovcoooo u tor“, a mrav ga pogleda i kaže „Nisam ja ovca, ovce su mnogo veće od mene, ja sam mrav“. Onda on uzme enciklopediju da vidi sliku ovce ponovo i shvati da ovca ima runo i u tom trenutku prođe stonoga, bucmasta i dlakava i Eustahije povikne „AAA evo je, to se zove sreća!“.

I tako....

Danas je dan onako šućmurast što bi rekli mi u Bosni. To znači da je šareno vrijeme. Hoće kiša, neće kiša. Nešto se premišlja. Ostala sam kući i malko sam poradila kuhinju. Bacila sam sve začine kojima je rok istekao, oprala i sredila svo suđe. Lijepo sam sve posložila.

Prošetala sam do „Intersporta“ i kupila mali ruksak da imam „za nako“, što bi rekli. McKinliey je dobar brend od planinarske opreme, nije skup, al' dobar je za ovih naših uslova. Prošle godine kupila sam i njihov šator i dobar je. Ljeto se približava, valja ić na planine, valja ić na more. Šator pod ruku i begaj. Saće to, pocetkom sedmog mjeseca. Mada ja mirišem ljeto već sad u zraku.

Bez obzira na šućmurasto vrijeme, sunce kad se probije kroz oblake dobro ugrije. Danas ga je bilo vrlo malo, ali zato po prognozama vidim da će ga sutra biti mnogo više.

Još samo da prijavim da su mi i ljute papričice počele rasti. Ima da budem ljuta ko ris. Ima da bljujem vatru. Kad odem od kuće ostaviću ih vani, pa šta im bude.

Toliko od mene. Baj baj!!!






22.05.2021. u 16:31 • 18 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 17.05.2021.

Nin

Pričao mi ribar. U tom Ninu. Ja mu prišla da slikam sardine što je upecao.

A jesan se ja bia zajubija u jednu Bosanku. Sićam se dobro, znaš to je bia davno, ka san bija mlad. Ona doša ovdi u Nin, lipa, mlada, visoka, zgodna,taku kosu ko u te imala...i ja se zajubim u nju. Ja sam nju posli tri dana pita da se uda za me, a ona mi rekne ne more ona ostavit svoje Sarajevo! A ona doša iz Sarajeva sa fićom. Ona i njena prijatelica. Ode ti ona ća i mi se dopisivali. Šalje ona meni pismo da ja dodjem tam u Sarajevo, kaže zajubicu se i u taj grad. Odem ti ja tam u to Sarajevo , aj mislia sam možda i bude tako , nikad ne znaš ća te privuče. Doša ja tamo, a ko da san s Marsa pao, sve brda okolo, nešto mi ništa nije kako triba.A pitan ja nju a di ću pecat. Kaže ona meni eto ti Miljacka. A Gospe ti koja Miljacka, pa to nije ni p od potoka, ne mogu virovat da u Sarjevu nemam di da pecam. Otišo sam ja negdi tu blizu da pecam, al nije to to, nije to more, to je rijeka, a to su dva svita različita. Nemerem ja bez svoje mreže i udice , a bez mora nikako. Ja sam to njoj i reka. A onda san vidia da se i ona ko u mene zajubija, al dzaba sve, ja bez svog mora nisan moga. A ti reče da si iz Posavine, je li....a ja san negdi čita il san čua ne sićam se sad, da je tu bilo more. Davno nekad. Ne znan kako ti, al' ja bez mora ne mogu. Ostavia sam Sarajku, nako lipu, još me i zavolila i sićam se plakala je, al ja sam više volia svoje more, a ona nije htjela amo. Nije mogla ostavit mater svoju, a ja nisam moga ostavit more...i eto ja nju nikad nisan zaboravia. I neću nikad...

Nin, ljeta gospodnjeg 2012.










17.05.2021. u 19:32 • 21 KomentaraPrint#^

utorak, 11.05.2021.

Dvi, tri riči...

Hvala vam što pitate gdje sam, ali ja baš i nemam toliko vremena za blog. Tu i tamo nađe se, ali češće se nešto okrenem Mr.Beanu, Simpsonovima ili nečem što me baš nasmije. Potrebno mi je. Željna sam humora, željna sam da mene neko nasmijava i tako to. Iskreno divim se ljudima koji imaju prirodan smisao za humor. Puna mi je kapa uštogljenosti i ozbiljnosti. Puna mi je kapa kompleksaša i glumaca koji se predstavljaju da su ono što nisu. Ponekad se pitam šta bi i kako bi ovi sa fejsbuka preživjeli dan/vikend, da ne pričam mjesec, da nema onih lajkova? Tačno vidiš ko potroši i zadnji atom snage da zaradi jedan lajk, pa će među frendovima imat i najveće hoštaplere samo nek lajkaju. Jer, ako imaš mnogo frendova, postoji šansa da imaš lajkova trocifrenog broja, a to opet vodi mogućnošću da ti se ego podigne, što dalje govori o „tvojim vrijednostima“, to jest površnostima. Kad bi se ti isti šminkeri takmičili u pisanju priče, nekog kviza, eto bilo čega što zahtjeva naprezanje moždanih vijuga, kako bi se onda pokazali? Da izvinete, guzove, sise i tako to svako i svaka može pokazat, kao i muški mišiće, ali brale moj za mozak se ne može baš svako pohvalit. Ne kažem da sam najpametnija, ali me nije vala ni strah otić na test inteligencije.

Eh sad će ispast da o sebi imam visoko mišljenje. Al briga me. Samo da znate osim što se znam slikat, ja bar napišem koju. Pa i ovaj blog koji pišem ima na neki način svoju svrhu. Dajem vam lokacije koje su itekako lijepe i zanimljive, kako biste vi jednog dana mogli tamo otići. Ako želite. Jednog dana neko će pročitati sve ovo i krenuće „Mehaginim stazama revolucije“. A i ne mora. Pišem radi sebe, za svoju dušu, ne da mi se neko divi, već nek stoji, nek se nađe, da čitam onda kad budem usamljena. Tako ću evocirat uspomene. Zato putujem, zato planinarim. Istina fotkam se i ja tu i tamo, ali mi to nije prioritet.

Postoje ljudi koji putuju da bi im se drugi divili. Postoje oni koji planinare radi tuđeg divljenja. Sve što radiš zarad tuđeg mišljenja, to nisi ti. Priroda postoji da joj se diviš, a ne da se ona divi tebi. Priroda postoji da se stopiš sa njom, da postaneš pravi gorštak, a to znači nema ničeg vještačkog na tebi, ne pravi frizuru na vrhu, ne stavljaj šminku na lice, ne protivi se ko Don Kihot vjetrenjačama, već se stopi sa prirodom i budi dio nje, budi ono što jesi, pokaži svoje prave oči, skini vještačke trepavice i budi priroda.

E ne znam dal sam vam rekla da sam počela uzgajati biljke. Nikle su mi iz sjemena. Kako je super kad stvoriš novi život. Vidićemo dokle će. Sad bi moj stari rek'o „Nemaš ti pojma“, a ja bi tugaljivo i samosažljivo gledala u one biljke, a one tako u mene. Nešto sam pretjerala, pregusto sam posijala pa se jadne guraju u onoj saksiji. Vrište za mjesto. Samo što ne kažu „Ima izać!!!!“. A nikad ništa nisam znala radit rukama za svog starog. Valjda me to i naučilo da se nikad u životu nisam laktala, niti vukla druge za rukav, jer nikad ništa nisam znala rukom hahaha. Ali da je živ , bio bi ponosan što sam osvajala mnoge nagrade u pisanju. Doduše bio bi oštar kritičar, pa bi se možda i svađali. Hah, kako je to neobično. Dođeš u godine svog starog kojeg pamtiš otprilike kad je imao nešto više godina od tebe i razmišljao na svoj način. Sad smo gotovo pa generacija,pa gotovo razmišljamo slično. A ja sam evoluirala za to vrijeme, izmjenila se, odrasla, postala druga ja, možda i treća ja i za neke stvari shvatila da je bio upravu. Ili možda bi ja njemu sad govorila „Nemaš ti pojma“, a onda bi bio rat. Reći nekom ko zna svaku gljivu u šumi, svaki insekt na koji naletiš, da nema pojma, to bi bila drama.

Doduše, biću iskrena. Puno toga i ne znam. Zato što nisam htjela da znam. I ne moram. I ne treba mi. Ali brate, ne bih mogla se druzit ni sa praznoglavima koji ama baš ništa ne znaju, osim pozirat.

11.05.2021. u 18:38 • 18 KomentaraPrint#^

subota, 08.05.2021.

Još jedna tvrđava...

Nema me, kao u pjesmi Kemala Monteno, ali evo našla sam vremena da se javim. Na poslu mi je popriličan haos u smislu piskaranja i administracije, a privatno ovako isto. Nešto se nisam osjećala ok i odem tako do ljekara, kad tamo visok pritisak. Napiše on meni neke tablete a meni još gore. Srce ok, krvna slika ok, ali holesterol visok 7,7-masnoća u krvi prešla sve granice. I tako mjesec dana ja ti pijem one tablete i opet odem neki dan do ljekara i on mi propiše nove tablete, malko jače, jer pritisak nije htio da sidje, dopadalo mu se da bude iznad prosjeka. Inače sve mi je iznad prosjeka što ne bi bio i pritisak, ...i noge mi smrde iznad prosjeka kd se vratim sa planine....i slatko jedem iznad prosjeka.....ali sad ide STOP. Al' stvarno! Iskušenja su čudo. Sve što im se više odupireš ona postaju jača. Da mi je naći osobu na planeti Zemlji koja je toliko jaka da ni jednom iskušenju u životu nije odolila. Za mene je najveće iskušenje kolač i čokolada. Uskratiš li me, uskratio si moju sreću. Ali avaj, ljekar me je utješio riječima da sa prehranom neću puno postići, jer nisam debela, poenta je u genetici i ovo mi je nasljedno od starog.

Da ne tušim više. Tušila sam ovim neke svoje bliske prijatelje pa se ućutali. Isti ti su znali mene tušit svojim porodičnim problemima godinama, a kad im iznesem svoj zdrav.problem onda se povlače, jer „nemaju živce“ da pričaju o tome. To ih nervira, a mene njihovo višegodišnje plakanje na ramenu nije nerviralo i svi njihovi crnjaci dugogodišnji, žalopojke i tuge i plakanje i ovo i ono. Ne! Ja sam tu da rzumijem sve. Kad tražim da mene takvi razumiju dobijem nogu. Hihihihi srećom pa ih je malo i bez problema mogu da prihvatim što su takvi, samo neću ni ja više da slušam njihove žalopojke. Ne zato što im vraćam istom mjerom, već zato što ni ja neću da budem nečiji kontejner.

Eh, narode moj blogerski evo vam jedna lijepa tvrdjava koja se nalazi 6 km od grada Srebrenika. Izgleda kao uklesana u stijene. I ponosna i lijepa istovremeno. Nekad joj se nije moglo prići ali sad „serbez“-što bi rekli Bosanci , a u prijevodu „bez brige iliti vrlo lako“. Tvrdjava se pominje još od Stjepana II Kotromanjića iz 1333. godine. Interesantno mi je da je ovu tvrdjavu osvajao i Matija Korvin (a već sam vam pisala o njegovom gradu Višegradu nedaleko od Budimpešte gdje sam bila prije godinupo). Na internetu ima dosta napisanog o ovoj tvrdjavi. Nema čija nije bila.

Eto toliko od mene. Jest da sam više pisala žalopojku, nego putopis, ali nema veze. Navikli ste na moje šaranje.











08.05.2021. u 10:21 • 45 KomentaraPrint#^

srijeda, 21.04.2021.

Kolač od višanja

Ja sam lijepo napisala na šporetu „PAUZA“ , pa ko ne zna da čita neka i ne čita. To je trebalo da znači, nema kuhanja, nema jela, pauza velika, velikačka, najveća, poč'o mi se stomak hvatati, nema smisla da u cvijetu mladosti postanem troma, debela, da puhćem, da se pretvorim u babu, u ženetine... Ja sam bre planinar ipo, hoću da se verem, hoću da skačem, da idem na zip line, jaoooo šta mi se snova još nije ostvarilo, a ovaj život mota li mota. Pa nema smisla stvarno. I ova korona neće da stane, kao ni ova zima. Pa sad i ovaj moj stomak. Kažu mi gdje je, pa ne vide ga oni, vidim ga ja, meni smeta. I tako ja napišem pauza i na frižider. Otvorim frižider unutra grah. Zatvorim, jer je pauza. Dokle ta pauza? Otvorim ja frižider i pogledam u paprike. Gledam ja one paprike, gledaju one mene. Želim ja njih, žele one mene. Zatvorim. Pauza. Ponovo otvorim. Šta bi mogla sljedeće da gledam? Konzerva tunjevine sa meksičkim miksom, e nek sam ja Bosanka sa dna kace našla meksički miks! Zatvorim. Neću taj meksički miks. Ipak, piše pauza! Otvorim ja vratanca frižidera ponovo. Došla maca na vratanca. Nemam bas puno izbora. Otvorim mali spremnik zvani „zamrzivac“, kad tamo kesica sa višnjama. Kaže datum na njima još malo pa će im proći rok. Uzmem ja one višnje i napravim starinski kolač zvani, kako? Kako? Kako? Nije teško pogoditi, gle- kolač od višanja. I to onaj što se fino pospe vanilin šećerom kao glazura (ajme mene,a ja nemam šećer u prahu), kao ovi dosadni snjegovi po obroncima okolnih brda. Ovakav kolač od višnjanja pravila je i moja mama. Ona to napravi, ja i brat pojedemo. Brat pojede 80%, a ja 20 %. Ako nema kolača jeli bi eurokrem iz kantice. On je jeo crni, a ja bijeli. Mislila sam da bijeli neće kvarit zube. Uzmemo po kašiku i jedi. Kopaj. Jedi. Kakvi bontoni, kakvi bakrači!

Ja sam napravila vremeplov mašinu, rekla sam ja to davno. Napravim isto jelo koje sam jela kao mala i zamiriše isto i sve tako to bude isto. Samo nema Dinastije na TV i Džoan Kolins, a sve ostalo ima. I jede se, onako bontonski, s prstima, bez kašike, ćapće i sve tako, ovaj posni, lijepi, prelijepi kolač zvani „Kolač od višnje“.




21.04.2021. u 19:48 • 21 KomentaraPrint#^

subota, 10.04.2021.

Zmaj od Bosne

Napisaću vam nešto o jednom gradiću na sjeveroistoku BiH. Ime mu je Gradačac. Zanimljiv je po svojoj povijesti i neobičnoj kuli koja sa jedne strane kad se gleda liči na zmaja, otuda i jeste ono „Zmaj od Bosne“. Onaj ko ju je nadogradio i ajmo reć uljepšao je hrabri Husein kapetan Gradaščević, koga od milja i zovu „Zmaj od Bosne“. To je bio vojskovođa koji se borio protiv ljutih Turaka, a hrabar je jer se u ono vrijeme suprostavio Otomanskom carstvu sa samo 40.000 vojnika. Njegova kapetanija obuhvatala je ovu kulu koju građani od milja zovu Gradina, sat-kulu (koja je sličnija tornju u Pisi jer je ukrivo), i jednu zgradu iz Austro-Ugarskog perioda koja je sad muzej. U kapetaniju se ulazilo sa tri strane, na tri ulaza zvana karaule. Na karaulima su bili stražari. Postoji legenda da se ispod Gradine nalaze dva bunara. Jedan je navodno bio prazan, a drugi pun vode. U slučaju da neprijatelj priđe tvrđavi , vojska koja je bila na tvrdjavi bi se snabdijevala vodom iz bunara ili hranom iz onog praznog bunara koji je služio kao frizider.

Ispod Gradine i samog kompleksa kapetanije se nalaze tuneli, pa je prije nekih 15ak godina otkriven jedan tunel koji je sređen i osvijetljen. U njemu se nalazi tzv.kristalna dvorana gdje se pretpostavlja da je Husein kapetan sastančio. Ima još jedna legenda, koja zvuči baš kao legenda, možda i smiješno, ali nema veze, pomenuću je. Nekako mi sve logičnije izgleda da se moglo prije bolje i više nego sada. Naša vlast ne može da nabavi vakcine za BiH i mislim da smo jedina zemlja koja jos nije pocela masovnu imunizaciju protiv covida-19, ali sve više i više vjerujem da je ova legenda koju ću vam napisati istina i da se prije moglo sve, a danas ništa. Ljudi pričaju da ispod Gradine postoji tunel prokopan jos u vrijeme Austro Ugarske, navodno sve do Beča. Inače i postoji jedna „veza“ sa Bečom, a to je da se mnogo toga što je imao Husein kapetan na sebi i sa sobom (poput sablje, košulje, plašta itd...) nalazi u muzeju u Beču. Kako, odkud, zašto-pojma nemam.

Na samom vrhu Gradine (čardak) je restoran koji je napravljen u autentičnom stilu kao u vrijeme Husein kapetana Gradaščevića. Jelo se poslužuje u sličnim posudama iz koje je jeo kapetan i ujedno se gleda u daljinu prema Posavini, baš isto onako kao što je gledao kapetan. Sve je urađeno tako da se stekne uvid kako je on živio. Kad je lijepo vrijeme možete sa dvogledom da vidite onu veliku katedralu u Đakovu. Kad sam bila mala išla sam sa mamom da bacim novčiće u bunar te katedrale da nam se ispune želje. Bacajući novčiće moja mama je meni rekla kad je bila trudna samnom da je to isto radila. Tad sam je pitala a šta je zamislila! Ona se okrenula ka meni i rekla :“Zamislila sam da rodim tebe!“. Kako sam i napisala u jednoj pismenoj vježbi u trećem razredu osnovne, ta katedrala je jako posebna, jer pomogla mojoj mami da se ja rodim.

Husein kapetan Gradaščević nije nikad imao svog direktnog potomka, ali njegova rodbina koja nosi isto prezime i dan danas živi. Zalagao se za cjelovitu BiH, za tri konstitutivna naroda i nije želio da je Turci zaposjednu. Smatrao je da to nije njihova zemlja i da ovdje nemaju šta da traže. Oni su ga otrovali kad je imao samo 32. godine, a njegov grob nalazi se u Istanbulu. Na guglu možete da nađete njegove mnogobrojne citate, a izdvojiću ovaj:

"Pitaše tako velikoga kapetana: Svijetli Husein-beže, zašto gradiš Katolicima tolike konake, tolike čardake po Bosni tvrdom vilajetu? A odgovori im beg premudri: efendi, oni su moja braća po krvi, jeziku i povijesti!" (Sadrazam Hadžirumeli, "Povijest carstva Osmanova", Istanbul 1904.)


Kula Zmaja od Bosne zvana "Gradina".


Poštanska marka sa likom kapetana Gradaščevića i u pozadini Gradina.


Tuneli ispod Gradine. Prostorija ima više i neke su osvjetljene.


Karaula (ulaz-jedan od tri ulaza) u kompleks kapetanije.


Izgled jedne sobe u Gradini. Ovdje se može i prenoćiti a noć košta oko 20 eura.


Sat-kula koja nema sata, ali više liči na krivi toranj u Pisi. Nalazi se u kompleksu kapetanije.


10.04.2021. u 16:42 • 29 KomentaraPrint#^

subota, 03.04.2021.

Sretan Uskrs!

Ljudi, želim svima sretan i blagoslovljen Uskrs!
To pod jedan.
Pod dva- želim svima da prestane ova korona...
i pod tri- želim da čika Mirko prestane da dosadjuje!!!

Ovo sam sama aranžirala. Ne znam da'l valja :)

03.04.2021. u 22:51 • 18 KomentaraPrint#^

nedjelja, 28.03.2021.

Dž kao Džepska planina

Počet ću sa onom izrekom „Ljudi se mogu sresti, ali planine nikad“. Na planinu moraš otić maksuz ili u prijevodu „moraš se napatiti“, moraš ti otić njoj, jer ona neće tebi. Ona je tamo gdje je uvijek i bila. Ova planina zanimljivog imena dobila je naziv po selu koje se zove Džepi. Iz tog sela i polazi staza na sami vrh. Da budem tačnija: nalazi se na Općini Konjic, a pripada obroncima Bjelašnice.
Pogled sa vrha je čaroban. Džepska planina gleda u Prenj. Prenj su bosanski Himalaji.
Ja nikad nisam do prije 2 dana čula da ova planina postoji, a išla sam da je vidim, da je osvojim, da je fotkam sa svojim telefonom, a onda da fotke stavim u džep, tako da je Džepska planina stvarno stala u moj džep.








28.03.2021. u 18:28 • 34 KomentaraPrint#^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.