Vikend…
U petak kasno navečer sam bila na aerodromu da dočekam prijateljice Marijetu iz Ljubljane i Zdenku iz Zagreba. Avion iz Zagreba kasni jer je iz Pule svraćao u Ljubljanu, pa u Zagreb. Na aerodromu neopisiva gužva. Dolaze sportske ekipe iz celog sveta na takmičenje, pa su se nakupili navijači. Navijači luduju. Izmešale se zastavice svih boja, poklici navijača. Ludnica. Pila sam kavicu u restoranu gde sam jedva našla mesto, kao da su svi imali iste namere kao ja. Uobičajena gužva na takvom mestu. Sa jednog kraja se začula pesma
Da te mogu pismom zvati
Ja bih piva život celi…
Prihvatili su je mnogi pevajući poznate stihove omiljene klape. Kao da je avion čuo, najavljeno je njegovo spuštanje.
Masline, Masline, odjekovalo je
Mogu li se kupiti masline, pitala se neka vremešna gospođa puna paketa koja je iz Nemačke došla za vikend posetiti unuke.
Moje prijateljice su se među prvima iskrcale. Zagrlile smo se i izljubile, ne ono pusica pusica u zrak, zagrljaj je bio pravi.
Samo smo ostavile stvari u hotelu, pa smo krenule u provod.
Obišle smo Delta Siti i iako je bila užasna gužva, Slavili su neku godišnjicu. Jedva smo se probijale kroz veselu masu, kupile smo nekoliko zgodnih stvarčica.
Stigle smo i u kazalište, prepuno, nabavila sam ranije karte za premijeru. Sutra idemo na koncert.
Subota je ostala za izlete, naravno grupne, što je više ljudi, to je lepše. Zdenka je htela da se provoza busom gradskog saobraćaja, a Marijeta je insistirala na nogometnoj utakmici. Uzbuđivale ih je masa glasova navijača. Desetine hiljada ljudi, navijalo je kao jedan. Urnebes od doživljaja.
Obišle smo celi grad. Zna se navečer splavovi.
Nismo mogli ući zbog gužve, striptizete, pevaljke, i ostali „krem“ zauzeo je mesta. Pustili su nas tek kad sam objasnila da su Marijeta i Zdenka doputovale iz Ljubljane i Zagreba.
Bilo mi je žao što su došle samo na vikend. Marijeta je žurila jer je imala rezervisano krstarenje Sredozemljem, a Zdenka je išla na neku specijalizaciju u Nemačku, Francusku, pa Austriju.
Provele smo se predivno, i jedva čekam da se ponovo sretnemo. Doćiće sigurno, obećale su na svetsko prvenstvo u već nečemu…
I onda sam se probudila…
Stavila sam masku na lice i izašla da prošetam pustim ulicama. Došlo mi da vičem
-Ljudi, ljudi, gde ste??
Zapevala bih
Da te Kovidu mogu pismom oterati,
Ja bih piva život cili
Da se barem opet vreme vrati
vreme kad smo sritni bili
Da te mogu pismo oterati
ja bih piva ne bih staja
da se staro vrime vrati
ne bi pismi bilo kraja
Nisam, mogao bi me čuti Kovid, pa skočiti na mene…
