AnaM

Priča iz kokošinjca
Pre dve godine smo imali neko pile koje se nije plašilo.
Nije bežalo kad mu se priđe, samo se malo skupilo i dozvoljavalo da ga se uzme u ruke. Uvek sam našla nešto što je volelo da gricka, pa mi je brzo prepoznavalo korake. Dobilo je ime Pile.
Neku genijalnost nisam pokazala jer mi je trebalo dosta vremena da shvatim da Pile ne vidi.
Njegovi drugari-pilići su ga gurali od hrane, nisu mu dali da pije vodu, kao i mladi svih vrsta, okrutni su bili.
Jednom su se udružili i pokušali su je ubiti. Odmah smo Pile odvojili, hranili ga, čuvali, i dok su svi bili u ogradjenom prostoru, Pile je šetalo slobodno po celom vrtu.
Vreme je prolazilo,
Pile je prezimila u u stacionaru za povređenje pilće i steklo drugaricu koju su petlovi izmaltrertirali pa je dobila neke traume i samo se skrivala. Nešto kasnije je dobila još jednu drugaricu, pa jednog petlića, koga su veštačke koke, silikonke povredile. Svi su polako ozdravili i vraćali se svom jatu a Pile je bila usamljena.
Koke teško prime stranu u svoje jato, a Pile im je postala strana jer je predugo bila odvojena. Došla bi do mreže ograde, pokušala da uđe kod njih, ali su je napadali, i svaki put oterali. Glavicu bi stavila uz ogradu i slušala njihova kokodakanja. Skupila bi se navečer i
tužno je čekala da je stavimo samu u njen kavez. Pokušavala je da uđe i spava sa svim kokama. Nisu je ni primećivali.
Pile se odlično snalazilo u bašti.
Znala je naći svoju hranilicu, vodu, hrabro je skakala na prečku koju je odabrala za spavanje, ali je bila sama. Mačak Albi je ne dira. Zna leći u njenu blizinu i prede, a Pile ga čuje pa i ona legne pored svog drugara i odmara se.

Smotana

Prelistala sam današnje novine…uvek sam volela bajke

Ljudima stalno nešto smeta.
Nikad nisu zadovoljni sa onim što imaju pa su proglasili ribu za zdravu hranu.
Zdrava, pa zdrava.
Po meni hrana je hrana, ali šta ja znam, idem kupiti ribu. Nisam ljubitelj rečne ribe, ali daj što daš.
Pre neki dan u ribarnici piše sveža morska riba. Zaletim se i kupim. Jeste dosta skuplja od rečne, ali ni more nije blizu.
Donesem ribe kući i vrtim se po kuhinji u pripremama za spremanje ribe, kad čujem.
-Ej, Meco, kako si??
-Dobro- mahinalno odgovaram. Okrenem se, kad to riba maše perajem.
-Kako, ti govoriš??
-Pusti to, jedva sam čekala da dođem kod nekoga da se malo ispričam, dosadilo mi samovnje.
-Hm, a odakle si ribo??

Društvo stižu neki sa fotoaparatima i mobitelima.
Nose hranu, zovi ostale.

Plovimo, nemojte sve pojesti dok stignemo.

Dobro je, ali malo je donela

Gotovo. Nema više hrane nema ni manekena.
Cao turisti fotografi, nije vam labud naivna ptičica…
Donesite još kruha ako se hoćete našim slikama producirati po internetu.

Čim dete izleti na ovaj svet i vidi gde je došlo zaurla i zaplače. Tako mu te suze dođu kao normalna pojava. Nekad je suza suzu stizala kad se zabrlja pa se dobiju ili bar zapreti batinama.
Sad su doneti neki zakoni, konvencije i tako već nešto, pa suze ne vrcaju iz očiju.
Nisu loše te suze.
Zvali su me vodoskok jer sam, čim mi nije bilo po volji napunila oči suzama brada je zadrhtala i gledala sam bespomoćno… Skoro uvek je uspevalo.
Neću o onim suzama koje ostaju duboko u nama i bole.
Ima suze kad te neko šutne iz svog života, a ti umesto da ga odmah zaboraviš, vucibatina jedna, kupiš brdo maramica, šmrčeš i sad kao patiš. To su glupe ali i česte suze. Ima li na kugli zemaljskoj nekog ko nije nikoga ostavio i bio ostavljen??
Suze smeha su simpatične, ali opasne ako popusti neka petlja pa frcnu na drugi kraj. Njih ne priznajem ni slučajno.
Malo pre se isplakah, ali onako baš dobro i zašto.
Sve zbog ovog mangupa.

Plakala sam gledajući filmove, umirala od straha, nisam smela da idem u spavaću sobu kroz hodnik ili sam moje zvala da dođu po mene jer ne smem kroz mrak do kuće. Mnoge filmove sam gledala groz prste žmureći na jedno oko.
Ili su se filmovi promenili ili ja.
Uzmem onu pipkalicu u ruke i napenalim film. Mračno ništa se ne vidi a neki čovek ide, pa ide, pa ide, pa još uvek ide. Nikako da stigne negde, a samo mu se vidi vrh nosa i to na momente. Zasvetlim sliku, kad on stigao i opet ne vidim ništa je je stigao u sunčano jutro.
Nosi se, promenim kanal.
Tu se pa jure. Trče pa trče i uvek nekih desetak metara razmak. Dođe mi da onog otraga poguram. Vidim da će se juriti 20 minuta, ali tu je pipkalalica. Idemo dalje.

U obližnjoj seoskoj radnjici možete naći sve što vam treba za baštu, dvorište, alat i slične tandrmolje. Lokalni prodavac obavezno pita
-Za što vam to treba??
Onda mu objašnjavam, a on uvek ima neku bolju, čitaj skuplju, varijantu.
Pre neki dan kupujem eksere. Treba mi jedan, ali kupujem i „za neka se nađe“
-Za što vam treba??
Htedoh reći da ću praviti pitu od eksera, ali ljubazno objasnim da je popustila neka daska na kokošinjcu pa… bla bla bla.
-Nije vam to dobro, bolje kupiti nova vratašca.
Drugi dan
-Molim vas malo gipsa.
-Za što vam treba??
Htedoh reći da sam se upisala na kurs kiparstva pa da zakeljam to na model i dobijem skulpturu, ali sam pristojno kazala

Jazz generacija ne postoji, tvrde vremešni...
Hej beli, ti što spavaš, jesi li koka ili petlić??

Silazi dole da ti ne pokažem ko sam.

Mladi su danas neodgojeni i nemogući. Ne poštuju starije.Eh, kakvi smo mi bili...

Ma, pusti ga, matori gnjavator... Mi nećemo biti takvi kad ostarimo...

Dobro jutro blogeri. kako ste spavali??
Što ste sanjali??
Ima li komentara i društva na blogu??
Neki novi trač??

Odosmo mi, nema nikoga da mi se divi kako sam lep, lepa, pametan, pametna...još se nisam odlučio što ću biti.
Ostajte mi zdravi lepi i debeli...