Plakala sam gledajući filmove, umirala od straha, nisam smela da idem u spavaću sobu kroz hodnik ili sam moje zvala da dođu po mene jer ne smem kroz mrak do kuće. Mnoge filmove sam gledala groz prste žmureći na jedno oko.
Ili su se filmovi promenili ili ja.
Uzmem onu pipkalicu u ruke i napenalim film. Mračno ništa se ne vidi a neki čovek ide, pa ide, pa ide, pa još uvek ide. Nikako da stigne negde, a samo mu se vidi vrh nosa i to na momente. Zasvetlim sliku, kad on stigao i opet ne vidim ništa je je stigao u sunčano jutro.
Nosi se, promenim kanal.
Tu se pa jure. Trče pa trče i uvek nekih desetak metara razmak. Dođe mi da onog otraga poguram. Vidim da će se juriti 20 minuta, ali tu je pipkalalica. Idemo dalje.
Šuma, mesec kroz granje, dvorac zarasao u trnje i neke tandrmoljke. Škripe vrata. Ulazi glavni junak, a paučina mu se vrti oko nosa. Nestrpljivo trga je sa lica, ide prema stolu po kome trče neke bube, i ostala gamad, sveće gore (ko li ih je upalio?), vrata tresnu, a glavni se kao sakrije iza prašnjave zavese. Doleti neki šišmiš, prozor se sam otvara i postaje zgodan muškić sa belim žabo-om, tamno odelo i pelerina kojom mlatara po onoj prašini. Da mi je znati ko mu pegla i štirka te bele kragnice i manžetice.
Pipkalica
Juri ženskica automobilom u centar neke metroplole na posao. Fiju stane ispred same zgrade (tu je obično zabranjeno i zaustavljanje i parkiranje) ima slobodno mesto i one izlazi iz auta u nekoj m miniću vidiš sve, a ne vidiš ništa jer smetaju ona vrata na autu.. Naravno, fatalni susret u liftu jer od celog sveta, baš se nađe zaglavljena sa šefom u liftu. Idi, molim te…
Pipkalca.
Zaspala bih, ali svakih 15 minuta reklame, pa udare tuš kao da će smak sveta... i probude me.
Ne znam kako su ranije ljudi živeli kad su filmove gledali jednom mesečno ili na TV jednom nedeljno, a ja ne umem da nađem film od stotinu kanala na TV.
Moram da sakrijem pipkalicu od sebe…