AnaM

Pita me prijateljica
-Kakvo je vreme kod tebe??
-Do podne sam mislila da ću pasti u nesvest od vrućine,

a oko 18h kad me je obasjala munja, počelo je treskati,
rekoh gotovo je, puknuće me neki grom

i zaliti kiša kao ružu.

Najviše volim jesen na moru kad odu turisti i imam vlastiti mir.
Eto, stiže i to vreme, pa ja krenuo...

Zmija…

Zmija kao zmija, što se ima o tome pisati. Niti ih volim niti ne volim, neka gmižu svojim putem.

Doduše pogledam muškića koji kaže da se boji zmije, dooobro si ga pogledam, naročito dok sam bila mlada pa luda. Kažu da muškići koji se boje zmija su dobri. Znate već, dobri, ma zna se u čemu, neću sad o tome.

Moje koke obožavaju gliste, zmijice i kad ih ugledaju nastane trka za onom koja ih prva ulovi. Ne bi verovali kojom brzinom je progutaju, na tugu onih atletičara koka na brze staze koje su odjurile u pogrešnom pravcu.

I tako ja nebojitelj zmija pre neko jutro hoću pomaknuti neku staru kantu za smeće koja mi kvari svako idiličnu sliku travice, ptičica i sunašca, svojom surovom realnošću. Okreni, obrni, sve završi na nekom smeću.

Guram onu kantu, guram, prazna, a teška, zarasla u travu. Nigde nekog da pomogne jadnoj ženskici. U zlo doba javi se sused

-Što to radite??

Preskoči ogradu cimnu levo desno, i izvuče kantu… Pogleda u onu rupu dole, vrisnu i baci kantu.

Po ovom sadašnjem odgoju omladine, ja sam bila neshvaćena u detinjstvu i zato sam se pogrešno ili ne, tek, okrenula sam se od umetnosti i postala običan, realan čovek.
Imala sam negde dve, tri godine kad sam pronašla neku zgodnu motkicu sa dlačicama na vrhu i boju u maminoj ladici (posle se ustanovilo da se to zove pemzla i šminka) Ocrtala sam zidove soba, hodnik Bilo je krasno. U kuhinji su me uhvatili, zgrabili i oduzeli mi rekvizite za stvaranje remek dela. Rekli su mi da ću sama morati oprati zidove. Tulila sam kao sirena, a plakala kao vodoskok kad su sve obrisali.
Nisam se stigla ni nadiviti svojim radovima.

Mnogo kasnije došla sam u selo koje je zahvatila moda farbanja fasada. Oko nas su se kuće farbale u sve moguće boje i nijanse, ali neki su bez mašta pa su imali snežno bele. Izazivaju omladinu, posle im vrag kriv.
Osvanuše grafiti, a na jednoj kući i pravi mural. Kažu da je to jako lepo, dok nisu njihove kuće došle na red.
Priča se u selu za mangupčiće da voli šarati. Mislila sam onako pošteno, otišli kod neke usamljene ženskice. Ne, našarali sveže ofarbane kuće.
Nekulturni prostaci koji ne vole grafite na svojim zidovima uhvatili jednoga. Gazda kuće ga zatvorio u sobu i ne pušta (zlostavljanje maloletnika).
Dojurio otac, vidjen političar zabezeknut kako se to postupa sa njegovim potomkom. Aja, seljak ni da čuje da je de mode, kaže ima da ga prebije ako njegov matorac ne nadoknadi štetu. Nasmeja se tatica, izvadi iz torbe novac, čekove, šta li.
-Šta da radim sa tim novcem??-
-To je nadoknada za nestašluk moga sina. Razumete, i vi ste mladi bili, ustvari rekao mu je i ti si mlad bio, uzmi pare i talasaj…
-Šta kažeš????
-Razumeš dete.

-Dete?? U moje vreme su se ženili u njegovim godinama.Ništa ja ni ne razumem ni razumem, a pare mi ne trebaju. Nego da tvoj sin sa kompanjonima sredi kako je bilo. Ni kap na podu neću da vidim.
Povuci potegni, sat dva, mladunac se već umorio čekajući rasplet duela, ali seljak ne popušta.
-Ima da sedi kod mene dok se sve ne dovede u prethodno stanje.One poruke sa kućće neka skida. Imali taj tvoj bilmez mejl??
Mladunac se smeje, zanimljiva mu diskusija.
-Nema ni mobitel da koristi-odbrusi seljak.
Tu ti mladunče zavapi
-Pomagaj tata.
I tatica pokleknu, dovede majstore, sinak kao i on nešto pomaže, i sve se dobro završilo…do sledećih grafita.
Ne razumeju svi lepotu grafita, pa to ti je.

Ona vodurina sa neba što je danima treskala, pljuskala, pljuckala, najzad se smirila. Jučer sa tri pulovera, danas u majici.
Piroda vesela, travica se zeleni, ptičice cvrkuću. Uzmem korpicu, i kao Crvenkapa u šumu, krenem u vrt po jagode.
Jagode se šire na prostoru 3X4 m i dovoljno ih je.
Tu su stabla, tu je i prostor, ali jagoda nigde.
Samo se zeleni trava kao da sam došla u savanu, a ne u vrt.
Ako išta mrzim to je da čučim i sklanjam onu travuljinu. Mogu birati, jagode uz pola sata čupkanja trave ili šipak. Kako nisam na moru šipak nemam, a onaj od ruže još nije stigao. Kud šta ću, hajde čupaj… Ledja mi otpala, Nisam mogla da se ispravim, a korpica tek tek dno pokrila. Ona trava se raširila kao Napoleon tamo u nekom ratu, a jagodice onako rumene sočne izazivaju. Igraju se skrivača u travi. Naćiću vas, pretim, bićete vi doručak u travi.
Nema slika jagoda, pojela ih, evo ruža, njih nisam.

Neću više da se bunim, nagnjavila sam se, ali i nabrala, prave, neprskane, domaće,sočne, mirisne, ali stvarno domaće jagode, ne one iz reklama gde jedna jagoda ima pola kilograma a ukus nešto izmedju lubenice i tikve. Ponosno sam donela 28 jagoda i izjavila da je to dosta. Ne valja preterivati.
Usput sam bacila kokama travu, razdvojila one usijane neodgojene purane koji se stalno tuku kako je postalo vruće i…
Naravno i…
Nisam bila u trapericama nego u suknji.Vruće, ako me razumete.
Što reći??
Nedavno me je gricnuo jedan primerak iz familije pauka, pa sam pod antibioticima, i verovatno sam postala jako ukusna i drugim letećim primercima kukaca. Ne znam, možda i nisam, ali ovi leteći se zalepili za mene pa jedu li jedu. U zanosu branja jagoda, nisam ni osetila te „poljupce“ dok se jedan nije zario kao da buši bunar na mojoj nozi. Refleksno tresnuh se po nozi, a ono krv iz njega po nozi… bljak… Ne znam da li je moja, ili neka druga DNK nisam radila, ali noge mi kao krofnice. Uvek sam želila imati kratke debeliškaste noge. Sad skratile se nešto i nisu, ali su debele kao u slonice. Aja, vaj, jadan meca, oblozi kremice…

Mogu vam reći, da je mnogo lakše kupiti one jagode zapakovane u plastiku, nego ih brati.
Pozdrav odoh u vreli život…

Stiglo sa neta, pa da podelim. Možda ima zainteresiranih.

Odlazak…
Tu sam kad nisam negde drugde. Skakućem po blogu i uživam.
Ali…
Može se dogoditi da me nema.
Gledate vi gde je meca, a mece ni od korova.
Samo da se zna, ako me nema, kriv je Googo.
Izaziva sa gljivama u svakom postu. I ja u stilu biti ili ne biti, ili kao pravi potomak neustrašivih predaka, reših da pojedem neku gljivu. Glavnokomandujući je odmah pitao što je skrivio kad hoću da ga otrujem i najavio da će ručati iz konzerve.
Badava sam ubedjivala da su to sigurne, gajene, gljive. Dovoljno je jednu da umešaš i prozvao me gemištmajstor.
Stojim ja pred onim gljivama. Gledam ja njih, gledaju one mene. Prilazi neko i pita
-Da li su sveže??
-Jutros ubrane u šumi.
Bilo mi glupo da pitam za one veštačke iz podruma, kanala ili tunela što god već. Ako umirem, umreću od vrganja.
Koliko kupiti, deku, dvadeset, kilogram… pojma nemam. Vidi onaj da se kolebam, pa otseče
-30 deke najmanje sa prilogom. Ne brinite, gajene su, sigurne.- Aha, znači dobiću i prilog.
Ništa nisam dobila.
Videla sam jednom familiju koja je jela sigurne gljive, pa stavila muharku ubranu, svežu, da popravi onu bledu boju kupljenih gljiva.
Znači, ako me nema, znate koga treba za vrat uhvatiti.
I nemoj da mi pišete srceparajuće komentare u stilu gde si meco, nedostaješ, bila si meca i pol po kilaži i tako to. Gledaću vas odozgo ili odozdo, zavisno kako procene moj boravak na planeti zemlji.
Odoh sad da zabrčem gljive po receptu onog kuhara Olivera.
Šta će biti, biće !

Post napisan posle 14h

Manje više uvek imamo više opcija.
Najvažnije je izabrati pravu.
Sećam se jedne gadne godine kad su od mene, kao totalnog laika, tražili da biram izmedju dve opcije, opcije koje su odlučivale o životu.
Došlo mi je da igram onu dečiju igru eci peci pec… ali. No imala sam ludu sreću da sam na tom ruletu nekoliko puta izabrala dobro… Da se radilo o meni, bilo bi mi lakše, kao sama sam si kriva ako zabrljam.
Inače obično odaberem kao prstom u pekmez…
No, biranje je svaki dan oko nas, te u koji ću bus ući, te što ću obući, te da li da držim dijetu ili budem pikantno popunjena, te da li da idem na kavicu ili protrčim kroz kuću na metli.
Sve same teške stvari…
Evo da morate birati izmedju ove tri zdelice, a sve sveže ubrano u vrtu i samo oprano, što bi izabrali.

Samo jedno…
Zar ne, nije lako.
E, sad da bude još malo teže, evo dodatak, biraj sad ago koje tebi drago…