AnaM

Nešto razmišljam pod hitno ću nabaviti metronom, ako može džepno izdanja. Ima da mi kucka tik…tak…
Nosiću ga gde god krenem. Kad neko počne da me ubedjuje u razne teorije nadajući se da ću promeniti mišljenje, uključim ga. Nema više gubljenja takta u diskusiji, nema izliva besa, niti bespomoćnog prevrtanja očiju.
Tik tak.. sve je kako treba.
Pri svakom dijalogu, bio on politički ili obično brbljanje u kavani, na stol obavezno metronom.
Ne znam da li je tehnički moguće ugraditi ga i na blog.

Sijalica, žarulja ili kako hoćete. To je onaj visuljak, obično u sred sobe koji i ne primećujete celi dan. Navečer čvrknete i obasja vam život, ili krepano lice od celodnevnog štrapaca.
Oni carevi, kraljevi, plemići i uopšte plava krv koja je stanovala u ledenim dvorcima bez centralnog grijanja imala je te visuljke u obliku kristalnih lustera sa svećama. Verovatno im je kapao na glavu vosak, ali lepo je izgledalo. Mislim da nisu to i palili, sem one u američkim filmovima gde je sve imitacija, jer ko bi menjao svaki čas te sveće??
U sred moje dnevne sobe natandrmoljen je luster (dar) sa tri sijalična mesta.
Pre mesec dana cvrc, ode jedna, nije baš otišla, tu je, ali ne svetli. One dve preuzeše njenu ulogu, malo žmirkavo, ali vidi se.
Pre dva dana onoj prvoj, pridruži se još jedna. Nije da nisam romantična, ali volim da vidim po svojoj kući. Pomažu one sijalice sa strane, neka stojeća, pa neke koje blješte pravo u oči, ali nije to to.
Diskretno sam svima koji nose hlače o tome pričala. Niko se nije upecao.
I danas krenem.
Pre mene je neko menjao, pa zavrnuo one šrafove kao da ima sijalice od pre dvadeset godina, a ne ove koje traju pet dana, ako imaš sreće. Pentram se na čuvenu, stopedeset godina staru, stolicu, jedinu koja je sigurna.

Probam prstima odvrnuti šarafe. Ne može.
Penjem se ponovo, odvrtač na fotelji, predaleko.
Spuštam se, penjem se, odvrćem, jedan šaraf, drugi, treći… Pokvarena sijalica dole, ja za njom. Nova sijalica, pentram se, otvaram kutiju (što je ne otvorih dok sam bila dole) prazna.
Silazim, uzimam novu sijalicu, pentram se zavrćem sijalicu, sad kugla, šaraf prvi ide dobro, drugi, pade na pod. Odvrćem prvi šaraf i skidam kuglu, skidam i sebe sa stolice. Tražim šaraf…otkotrljao se u Svemir ili pod kauč. Uf, dobro je samo je pod foteljom. Sklanjam svemoguću stolicu, guram fotelju. Uraaaa, evo šarafa. Pobedonosno se penjem sa šarafom, odvrtač??. Ha, tu je, zabila sam si ga u luster da bude pri ruci. Vučem šrafciger, zaglavio se, luster se opasno ljulja.
Dobro je tu smo svi čitavi.
Šrafciger radi svoj posao, jedan drugi, treći, i… dobro je i četvrti šaraf je na mestu. Sve je više nego odlično. Silazim sa stolice pobedonosno, pritiskam prekidač, ne radi. Skidaj sve, pa ponovo.

Ima još jedna sijalica da se promeni, ali za post je dosta i ovo. Dosta je slika koja govori više nego tri, pet, koliko ono beše reči??
Volim što smo ravnopravne sa muškićima pa sve možemo same, čak i tu famoznu sijalicu zameniti bezbolno.

Čekam da predam neki paketić na pošti.
Opustila sam se i razmišljam ko zna o čemu, možda i o pobuni buha na Himelajima. Šalteruša i stilu usporenog filma bode po kompjueru, pa onda prepisuje to na neki papirić, pa papirić zavodi u neku beležnicu, pa…
Odjednom osetim nešto me bode.
Neko me gura me u ledja. Namrštim se, okrenem i imam šta da vidim, čovek sa maskom a la Zoro.
Gledam levo desno, još dva, tri, maskirani kao za neki karneval. Mene ste našli, znam skrivena kamera. Oni počeše da poturaju neke ceduljke, ali u redu za isplatu stoje penzioneri, ne vide pročitati bez naočala. Stigla penzija, a u kartice nemaju previše poverenja.
Počeše da se deru, pare ili život.
- Ma koji život, mala mi penzija-, viče dekica.
- Bitango jedna, znaš koliko sam radio da dobijem ovu crkavicu, a nemam ni za lekove- dodaje drugi.

Brrrrrrrrrrrr…

Gde je trava??

Šta je ovo belo, hladno, antipatično??

Ljudi kažu da je to romantično.

Meni je romantičnija hranilica puna kukuruza i žita, a dole zelena trava.

O ukusima se ne raspravljava, ali stvarno, ovo je…
Jesi li čuo, naši dvonošci se spremaju na skijanje, sankanje, ili već na neki takav užas.

Sreća
Šta li je vrhunac sreće, najvažnije u životu??
U virtuelnom svetu svi tvrde da je to ljubav. Cvrkuću ptičice, cvetići, srculenca, zvezdice, sunce koje upada ili ispada iz mora. Možda, ne kažem da nije.
Neki su sigurni da je sreća novac, onako puno, puno. Ne možeš sve za njega kupiti, ali možeš skoro sve, pa i zdravlje. Važan je, ali da li je najvažniji? Oni koji tvrde da novac nije bitan i da im nije potreban mogu ga poslati meni.
Kad smo kod zdravlja, svi će reći da je ono najvažnije na svetu, jer kad si zdrav imaš stotine želja, kad si bolesetan imaš samo jednu želju, da ozdraviš. Fraza. Važno je to zdravlje, naročito starije polulacija to tvrdi. Ne znam zašto. Važno je ali nije najvažnije.
Šta je vredilo onima u Titaniku što su bili zaljubljeni, bogati, zdravi. Sve to su mogli da okače mačku o rep kad je onaj kapetan zabio brod u santu. Spasili su se samo oni koji su sretni.
Rodi me sretnu pa me na smeće baci.

Nakit...
Ništa vas ne čini da se osećate i izgledate lepše kao pažljivo odabran komad nakita.
Pronađite savršeni modni dodatak I budite još lepši.
Ne znam zašto ženske vole zlato I dijamante??

Ova ogrlica je korisnija, donosi zdravlje, a i vampire drži na rastojanju…

Gde idu ljudi kad su prehladjeni umesto da sede doma, piju čajeve i tuširaju se ledenom vodom??
Zna se, idu u kazalište.
Prehlada mi je već prolazila, kašljucnem tek reda radi svaka dva sata, nešto kao ke ke.
Iskrsla mi karta za pretstavu koja me je u ovoj izvedbi privlačila. Da ne propadne, krenem to veče na svečanu premijeru. Snob sam, volim ili premijeru ili ništa. Ono u stilu, prva se računa, sve ostalo je samo ponavljanje…
Drugi red, parter, samo na bini što nisam. Glavni glumac se zaneo, najvažniji monolog (ono kad umire i priseća se koje čega iz prošlosti, a nikako da umre). Svi se uneli u pretstavu, a mene nešto stegnu u grlu, pa poče da me škaklja.Taman mislim sad će da umre kad ti se on razdere iz punih pluća. Dišem duboko, oči na feder, samo da zaustavim nalet, ali što kažu ljubav i kašalj se ne mogu sakriti. Niti on umire niti ja kašalj mogu zaustaviti.
Scena na vrhuncu, publika u zanosu, a ja ne dišem, ima da umrem načisto ako čekam pauzu. Setih se ronjenja, ali niko me nije naučio da ne dišem pola sata koliko ima do tog famoznog scenskog umiranja i pauze. Kašalj ili da dignem pola reda i izletim napolj?? Kažu glumci ne znaju šta im je gore.
Onaj glumac koluta očima, najradje bi zadavio, prostaču, koja mu je upropastila scenu. Diže ruke u zrak, valjda da spuste zavesu dok se ja iskašljem.