AnaM

Čekam da predam neki paketić na pošti.
Opustila sam se i razmišljam ko zna o čemu, možda i o pobuni buha na Himelajima. Šalteruša i stilu usporenog filma bode po kompjueru, pa onda prepisuje to na neki papirić, pa papirić zavodi u neku beležnicu, pa…
Odjednom osetim nešto me bode.
Neko me gura me u ledja. Namrštim se, okrenem i imam šta da vidim, čovek sa maskom a la Zoro.
Gledam levo desno, još dva, tri, maskirani kao za neki karneval. Mene ste našli, znam skrivena kamera. Oni počeše da poturaju neke ceduljke, ali u redu za isplatu stoje penzioneri, ne vide pročitati bez naočala. Stigla penzija, a u kartice nemaju previše poverenja.
Počeše da se deru, pare ili život.
- Ma koji život, mala mi penzija-, viče dekica.
- Bitango jedna, znaš koliko sam radio da dobijem ovu crkavicu, a nemam ni za lekove- dodaje drugi.