Marketing
Kazalište…
Gde idu ljudi kad su prehladjeni umesto da sede doma, piju čajeve i tuširaju se ledenom vodom??
Zna se, idu u kazalište.
Prehlada mi je već prolazila, kašljucnem tek reda radi svaka dva sata, nešto kao ke ke.
Iskrsla mi karta za pretstavu koja me je u ovoj izvedbi privlačila. Da ne propadne, krenem to veče na svečanu premijeru. Snob sam, volim ili premijeru ili ništa. Ono u stilu, prva se računa, sve ostalo je samo ponavljanje…
Drugi red, parter, samo na bini što nisam. Glavni glumac se zaneo, najvažniji monolog (ono kad umire i priseća se koje čega iz prošlosti, a nikako da umre). Svi se uneli u pretstavu, a mene nešto stegnu u grlu, pa poče da me škaklja.Taman mislim sad će da umre kad ti se on razdere iz punih pluća. Dišem duboko, oči na feder, samo da zaustavim nalet, ali što kažu ljubav i kašalj se ne mogu sakriti. Niti on umire niti ja kašalj mogu zaustaviti.
Scena na vrhuncu, publika u zanosu, a ja ne dišem, ima da umrem načisto ako čekam pauzu. Setih se ronjenja, ali niko me nije naučio da ne dišem pola sata koliko ima do tog famoznog scenskog umiranja i pauze. Kašalj ili da dignem pola reda i izletim napolj?? Kažu glumci ne znaju šta im je gore.
Onaj glumac koluta očima, najradje bi zadavio, prostaču, koja mu je upropastila scenu. Diže ruke u zrak, valjda da spuste zavesu dok se ja iskašljem.
Bilo je biti ili ne biti.
Umireon ili ja??
Atletika je nadvladala ronjenje i gazeći po publici izleteh napolje. Jao lepote, kad sam se zakašljala u holu… Činilo mi se kao da sam na lutriji dobila.
Moj pratioc izlete takodje (nikad me više neće pozvati tužno mislim i kašljem). Otrča po cveće. Bila je to neka ogromna korpa sa krinom i nekom zelenjavom, delovalo mi je kao pogrebni buket ili korpa povrća sa placa, drugo nisu imali. Načvrka nešto na cedulji i posla iza zavese…
Čekali smo društvo u foajeu za barom, do koga je dopirao urnebesni aplauz…
Dobro je, mislim…
Pijem vruću limunadu (grozna je) i osetih dodir ruke na ramenu.
-Izvinite, da li ste vi bili u drugom redu?
Klimnuh glavom, što sam drugo mogla.
-Zovu vas u bekstejd.
Dočekao nas je glavni glumac sa društvom. Malo umoran ali nasmejan
-Dopala mi se poruka na vašem cveću, Vašu veličanstvenu izvedbu nije mogla pokvariti ni kašljačica- zadovoljno se smeška, a ja osmeh od uha do uha.
U zemlju sam skoro propala, ali sve je dobro prošlo, jer glumac ne može biti veliki glumac ako nije i veliki čovek koji razume ljudske slabosti…
I da sam bila potpuno zdrava nikad ga ne bih upoznala. Ovako se pravim važna kad god je na TV neka scena sa njim … Kažem ja, nikad ne znaš zbog čega je to dobro…
Post je objavljen 06.11.2018. u 07:43 sati.