Sijalica, žarulja ili kako hoćete. To je onaj visuljak, obično u sred sobe koji i ne primećujete celi dan. Navečer čvrknete i obasja vam život, ili krepano lice od celodnevnog štrapaca.
Oni carevi, kraljevi, plemići i uopšte plava krv koja je stanovala u ledenim dvorcima bez centralnog grijanja imala je te visuljke u obliku kristalnih lustera sa svećama. Verovatno im je kapao na glavu vosak, ali lepo je izgledalo. Mislim da nisu to i palili, sem one u američkim filmovima gde je sve imitacija, jer ko bi menjao svaki čas te sveće??
U sred moje dnevne sobe natandrmoljen je luster (dar) sa tri sijalična mesta.
Pre mesec dana cvrc, ode jedna, nije baš otišla, tu je, ali ne svetli. One dve preuzeše njenu ulogu, malo žmirkavo, ali vidi se.
Pre dva dana onoj prvoj, pridruži se još jedna. Nije da nisam romantična, ali volim da vidim po svojoj kući. Pomažu one sijalice sa strane, neka stojeća, pa neke koje blješte pravo u oči, ali nije to to.
Diskretno sam svima koji nose hlače o tome pričala. Niko se nije upecao.
I danas krenem.
Pre mene je neko menjao, pa zavrnuo one šrafove kao da ima sijalice od pre dvadeset godina, a ne ove koje traju pet dana, ako imaš sreće. Pentram se na čuvenu, stopedeset godina staru, stolicu, jedinu koja je sigurna.
Probam prstima odvrnuti šarafe. Ne može.
Penjem se ponovo, odvrtač na fotelji, predaleko.
Spuštam se, penjem se, odvrćem, jedan šaraf, drugi, treći… Pokvarena sijalica dole, ja za njom. Nova sijalica, pentram se, otvaram kutiju (što je ne otvorih dok sam bila dole) prazna.
Silazim, uzimam novu sijalicu, pentram se zavrćem sijalicu, sad kugla, šaraf prvi ide dobro, drugi, pade na pod. Odvrćem prvi šaraf i skidam kuglu, skidam i sebe sa stolice. Tražim šaraf…otkotrljao se u Svemir ili pod kauč. Uf, dobro je samo je pod foteljom. Sklanjam svemoguću stolicu, guram fotelju. Uraaaa, evo šarafa. Pobedonosno se penjem sa šarafom, odvrtač??. Ha, tu je, zabila sam si ga u luster da bude pri ruci. Vučem šrafciger, zaglavio se, luster se opasno ljulja.
Dobro je tu smo svi čitavi.
Šrafciger radi svoj posao, jedan drugi, treći, i… dobro je i četvrti šaraf je na mestu. Sve je više nego odlično. Silazim sa stolice pobedonosno, pritiskam prekidač, ne radi. Skidaj sve, pa ponovo.
Ima još jedna sijalica da se promeni, ali za post je dosta i ovo. Dosta je slika koja govori više nego tri, pet, koliko ono beše reči??
Volim što smo ravnopravne sa muškićima pa sve možemo same, čak i tu famoznu sijalicu zameniti bezbolno.
