skaska

Zatvorena u staklenku pradavne zimnice uspinjem se do svjetla i dobro je, moji su prsti hrapavi, dovoljno stari.
Od jutra obrađujem podatke pomiješane magarećom slinom.
Obrađujem podatke koji neprestano stižu.
Bilo bi lako kad bi to bio krug.
Moja bi biografija bila drugačija.

Zapalit ću se. Pucam. Ore me gazela kao pustu savanu.
Bunim se tiho, ne ispuštam riječi.

Ošišana, sretna.

EVA IMA PROBLEMA S RUKAMA.
EVU VRIJEĐAJU U OVOJ MALOJ I JADNOJ ZEMLJI.
EVI GOVORE DA SU TE RUKE USTVARI ŠAPE.
JEBEŠ ZEMLJU U KOJOJ NE RAZLIKUJU KUJE OD ŽENA.

Pa eto čitam, čitam. I pitam se zakaj tolko neizravne, a nešto manje izravne jebačine u pismenima onih koji su do jučeraska umijeli napisati nešto smislenije i dakako jebenije. Mejbi su takvi dani, ni kukuruzu nije lako. Ja eto čujem da bu se Mateša četvrti put ženil i nemam baš volje pisati o jebačini iako to nije loša tema ak je nema. No, najubavije je Desankinu napetost stvoriti. Jer dosta mi je pičaka i kurca, ja sam samo sirena, i volim samo riđokosog gnjurca. Dobra poza, ništa drugo. Ili možda Balzac i kineska mala jebačica. Tko bi bijedan znao. Ili možda pletivo koje nikako u rukavac, pa eto ti ga šala beskrajna.

Danas u podne, u jednom dovoljno rashlađenom trgovačkom centru vidjeh jednog uzoritog dvostrukog oca i muža još uvijek u aktualnom društvenopriznatom braku kako se fata sa ženskicom koja bi mu mogla biti kćer, a nije mu žena. Pritajila sam se poput lije i nabila crne naočale na planica nos i zirkala. On je pil đubre đus, ona ledeni čaj od brusnice. Brusnicu našnjofam na tisuće centimetara. Kak i zakaj u nekom narednom dvobroju.
Kad su ispraznili čaše i popušili svaki po pljugu ustali su i on joj je metnul (VIDI NASLOV!).
Jebeš mi sve, al čini se da to fakat nema nikakve veze s predizbornom godinom.

Hajd malo da se raspojasam, nisam dugo. Jerbo sam popizdila i jerbo s razlogom. Sve se nekako pokušavam smiriti, namačem se malo malo pod tušekom, sjedam, pušim, pijem vodu s limunom, al kad god pogledam u jebenu dalekovidnicu sve me podsjeti na nju. Na pizdariju.
Kao što svatko imalo bistar, polubistar, pa hajdmo reći i polumutan zaključuje: od deset idiotskih reklama devet ih govori o tim pizdunskim paketima ovim i onim, o tom kak je sad čas, hora il neka treća jebada da nabavite mobitel po jednu ili čak nula kuna, da potpišete ugovor kojeg su sastavile horde pravnika i iz čijeg dreka od uzusa ne možete pa da vam je sveti Petar stric. O tom da bismo morali čitati i ona sitna slova ne bih, jer većina nas i kad ih pročita ne zna kaj ustvari znače. A o tome da dosta tih sitnih slova niti nema na ugovoru koji potpisujemo a sve kakti jako jako profitirajući isto ne bih.
Ali bih, jeba im pas mater o tome kaj znamo i kaj često spominjemo a možemo soli na rep onima kaj kakti nisu u pravu: godinama smo plaćali umrežavanje lijepe naše i okolnih ljepota, a sad plaćamo neke kurčeve paušale, frekvencije radijske i ine. O tome bih. I o tome posebno kak iz sveopće gungule totalne eksploatacije etera nastaju problemi koji su mi digli lasi v zrak. Daklem, zovem svoje resto muške djece na more i furt mi se javlja neki stariji i podosta neraspoložen glas. Vjerojatno bih i ja bila neraspoložena da me svako toliko zove neka baba i inzistira na tamo nekim čudnovatim muškim imenima. Jest, moja dvojica sinova imaju pomalo rijetka imena, al to je posljedica mog obožavanja enigmatike i raznoraznih imenoslova. Sad, nije onako da su klinci nesretni. Dapače, imena su okej i balavanderi nemaju problema s njima, osim što ja imam problema s balavanderima. Lutkicama mojim slatkim, joj kako mi fale.
Kad sam prvi puta nazvala starijeg sina javil mi se taj frik. Ondak sam zvala mlađeg sina na njegov mob i javil mi se opet isti frik. Prvo kaj sam pomislila bilo je: moja su deca oteta. Onda sam se sredila i lupila na blažu varijantu: s obzirom da su na razularenoj morskoj jadranskoj obali netko im je popalil mobitele...Kad sam prebrodila prvotne valunge majčinske brige nazvah im blizak rod kod kojeg jesu i provjerih jel sve u redu. I bilo je. Ahhhh...No, kako je počelo tako se nastavilo. Eto, baš prije nekoliko minuta po ne znam ti koji put razgovarah s tom njihovom službom za korisnike na čije se telefone javljaju jadnici i jadnice kodnih imena poput Šarlote i Šatobrijana (čujem da ne mogu ni vodu piti kad rade, valjda zato da često ne pišaju, m.z.) i ništ ne mogu doku(r)čiti. Veli svaki put Patricija, Leonarda, Lucijan ili Kleopatra da je sve u redu. Kak je u redu, pizdu materinu, kad mi je tip kaj se javlja već počel prijetiti poom. A isprobali smo sve načine detektiranja problema. I kao problema nema. Trenutno klinci zovu mene kad se sjete da ima tamo neka majka u užarenoj i usmrđenoj metropoli koja žudi čuti njihov glas. Do daljnjeg bu tak, jel kao nema problema. Jebote kao da sam izmislila cijelu spiku. Ha, a možda sam iskontaktirala s Nikolom Teslom, ili Kopernikom, Franjom il čak Matijom Gupcom (zamišljam da je MGAmbroz imal takav glas, ak ništ drugo onda kad su mu metali užarenu krunu na glavca). Kurac nema problema i kurac nema reklama. Evo i sad moram prožvakati ingenioznost one na foru od sumraka do zore. I ne samo to, već sam danas dobila poruku na mob, i to onak na ti pizdu materinu ko da smo ovce pasli skup, a zaprav smo ovce sam mi, da si aktiviram taj kurac od tuluma i da valjda pričam prek vikenda s onim misterioznim glasom. Ništ, sad bum nazvala decu i pitala tipa koji bu brojevi izvlečeni na lotu. Da im pas mater agresivnu. Baš bih voljela vidjeti podatak kolko spizdi dotični oglašivač mjesečno na reklame samo na HTV-u...Jer to smo mi istelefonirali. Njihove sporadične donacije tek su pičkin dim čija je namjera, kao i svakog dima, zamagliti vatru.

u 5 i 40 ujutro čovjek je kamionom prevozil pčele na pašu.
Javil se u eter, u emisiju za kamiondžije.
Digla sam se već u 5 i 10.
Kuja se tjera, pa su od zore pred ogradom pasji prosci.
Tip se nije predstavio. Valjda to i nije običaj u toj emisiji.

Volim kositi travu, volim šišati živicu. Eh, da sam frizerka, eh da jesam kao što nisam.
Kad kosim travu dokosim.
Kad šišam živicu došišam.
I što onda?
U potrazi za travom i živicom odoh opet.
Nakratko.
Nakratko poput postavke na kosilici Lunji.

Bravo za Roberta Pauletića.

- Glupog li psa! - to je govorila Milka, moja lijeva susjeda.
Pas je bio ogroman. Neka ruska ovčarska pasmina. U Rusiji je sve veliko. Valjda i ovce. Pas se bojao grmljavine i kad bi zagrmilo, imao je potrebu uvući se ispod klupe koja je bila premalena da primi njegovo golemo tijelo. Svaki puta bi je srušio i susjeda bi povikala iz kuhinje, ponekad čak i iz stražnjeg dijela kuće. Toliko glasno da smo svi mi bliži čuli:
- Glupog li psa!
- A da kupite veću klupu? - jednom sam je upitala i sasvim zahladila s njom odnose.
Kad je pas uginuo zbog starosti, Milka i njen muž odmaknuli su klupu i zakopali ga. Poravnali su zemlju i vratili klupu na mjesto. Osjetila sam grižnju savjesti što Milku poznajem tek površno.