Fressssssh

Ka šećerna vuna u cirkusu

Alma je živila u zgradi odma priko puta škole, pa jon je mater radila sendviće za marendu, ja nisan tio da mi mater radi sendviće za marendu, samo papci su nosili sendviće za marendu i ženske.

Mi frajeri smo išli u dućan od prehrane kupovat sendviće za marendu, šta neke blogerice sigurno neće razumit, nije to bio mali poduhvat, odmor je traja petnajst minuta, i za to vrime je tribalo otić do dućana, čekat red na frižideru, dok ti ona teta složi kvarat kruva pet deka parizera i pet deka sira, pa onda čekat red na blagajni da ti druga teta naplati sendvić, i onda ga izist i to sve za petnajst minuta.

Stvarno nije bilo lako bit frajer.

Alma je tila i meni donit sendvić, da mi ga njena mater napravi, jebate koja bi to sramota bila.

Buzdi je mater radila sendviće, i još se je po cilom naselju falila kako jon se to više isplati, i kako ona ni mrtva ne bi dala Buzdi novce da kupuje sendvić u dućanu, jer da ko zna šta bi on kupova.

Buzdina mater je ostala taka uvik, kako je Buzdo resta tako je bujala opasnost da ako mu da novce njega pogodi neko nemilo zlo, tako mu prvo nije dala novce jer bi sigurno kupija duvan, a onda je dugo vrimena postojala opasnost da kupi drogu i umre.

Lito je bilo sve bliže, Alma je nosila moju majicu na rige plavo zelenu, bila jon je malo velika, ali nju nije bilo briga, mene je mater tila zadavit jer nije mogla nać majicu koju je skupo platila, ja san reka da neman pojma di je, da ja ne peren robu, i da je sigurno ja nisan izgubija, ćaća je reka da je majica sigurno tamo di i sve one druge stvari koje je mater spremila pa ih nemore nać.

Bližio se kraj školske godine, obično bi kad bi završila škola neki otišli na selo a oni drugi u vikendice, školsko igralište bi opustilo, nije bilo mobitela ni fejspuka ni wacupa, sve pa i ljubav bi se zamrzavalo na tri miseca, a onda bi ne jesen uz mala početna nesnalaženja nastavljali tamo di smo stali.