FreshCaYg

utorak, 29.10.2019.

57 dana do Božića

Obzirom da se približavaju oni dani u godini, a današnji zadatak je glagol povrijeđen, i to više nako kao ranjen, i to ne flomasterin ili temperan, nego nako zaozbiljno, pa ćemo Pokušat zadržat ozbiljnost.

Kad sam ono ja bijo ranjen, bilo nas je jedno 6 u bolničkoj sobi u Vinogradskoj, svi smo imali neke gelere po sebi ili bili već nekako spižđeni, ali pokretni.
Vesela je to bila soba uprkos svoj muci, i ne baš bezazlenim operacijama koje su nas čekale, po cijeli dan se kartalo, naručivali su se roštilji, gulaši, janjetine, tripice, i sva druga blaga božja za koja je važio osnovni uvjet da bude dovoljno za svih.

Ja se inače sa tim ranama operacijama i pizdarijama odlično nosim, ono s čim se ja loše nosim je gubitak bliskih osoba, ovakav nenormalan kakav jesam blokiram sve stresne situacije, i ne isprocesuiram ih, pa me onda čekaju u zasjedi s vidljivom namjerom da me zaskoče ko napaljene blogerice.

Jednog dana u tu veselu sobu je doša neki lik koji je bio sav polomljen, neki motorista iz Franjinog osiguranja, koji je izletija negdi s motorom i razbija se ka pizda.

Likari se s nama u bolnici uglavnom nisu bavili, navratili bi tu i tamo,jedino kad bi neki od nas iša na kanal, onda bi ga oni odveli, o nama su se brinule medicinske i tete čiste.
Tete čiste su nam kuvale kavu, i prenosile informacije, jer niko u sustavu zdravstva ne raspolaže s toliko informacija medicinskih i nemedicinskih ko čiste.

Medicinske su radile sve ostalo, dilale tabletice, dezinficirale, mjerile temperaturu, davale injekcije, vikale, tješile, i sve ostalo.

U sjećanju mi je posebno ostala jedna mala Marijana, rodica od Smjehuljice iz Petrinje, prekrasnog osmijeha, kojoj sam pisao ljubavne izjave na papirićima od žvaka.

I tako jednu noć ulazi sestra s injekcijom, jer je ovaj jedan lik, zvat ćemo ga Horvat, jer to je najčešće prezime u Hrvatskoj, iako ja ne znam ni jednog, triba primat antibiotike, a boja se injekcije za popizdit.

I kao što rekoh upada sestra u neko doba noći i pita di je Horvat, a onaj Franjin motorista, koji je i inače jauka po cilu noć kaže aaaaaaj, a Horvat koji je ka i ja budan, muči ka pizda, i sestra spiči onu injekciju Franjinom motoristi.

Prije nekog vremena sam sreo ondašnju glavnu sestru s odjela u Vinogradskoj, sad je zgodna starija gospođa, u mirovini, sjećam se kad sam odlazio poslije operacije, rekla mi je da sam nemoguć i da se više nikad ne vraćam na njen odjel.

Kad sam bio mlad i naravno sustipletičan, tija san bit doktur, i oženit Annaboni, i srića šta nisan, ne oženija Anči, Anči je super, nego posta doktur, obziron kako se nosim sa smrti, bijo bi nikakav doktor, jebate ja ne mogu podnit kad mi je kućnom ljubimcu nešto, i onda me providnost nagradi time da je mogu namirisat, osjetit taj njen teški miris koji te ščepa za grlo i ne da ti disat....

lipo je to bilo vrime, ja sam bio mlad, i glavna sestra isto, Marijana pogotovo, taman smo se bili vratili iz oluje, doša nas je obić general Markač, i donija nam svakome šteku duvana, svi su nas volili, moga si osjetit kod ljudi tu zahvalnost šta smo riskirali živote, mi smo ponosno nosili svoje rane, i šutili o smrti

a onda su pizde, kao karakterna osobina, ne ka organ koje su se skrivale po ormarima, i izmišljale radne obveze, izašle iz ormara, ka zadnje pederčine, Markača su uapsili i poslali u Hag, a nas počeli zvat šatorašima, ali to je već neka druga priča, i ko zna di je sad Marijana, je li neki dan štrajkala ili je otišla u Njemačku

- 09:33 - Komentari (49) - Isprintaj - #