Fressssssh

srijeda, 06.02.2019.

Forestgampuše

Obziron da san obeća mojon frendici neukrotivon čaroliji da ću napisat nešto o ženama koje trču, i Meci kako se kuva brodet, morat ću radit prikovrimeno, pa ću morat popričat s uredništvom kojeg nema o povećanju naknade, a i da čujen je li Euro stvarno dobija povišicu ili opet zajebaje.

Prije dok je sve bilo kako triba, stare cure, raspuštenice i mlade udovice, su se bavile ručnin, radon, heklale su prekrivače za krevete, plele đemperiće dičici, vezle Toledo i Richelieu lancune i jastučnice, vadile krojove iz Burde, vezle Willerove goblene, pravile kolače, šubare, šape, breskvice, radile zimnicu i sve druge važne stvari.

Danas kad je sve naopako, šta radu stare cure, raspuštenice i mlade udovice, one trču.

E one trču, ne bi Čovik virova, kome normalnom. Bi palo na pamet da trču, mislin ako nikoga ne vataš i niko te ne goni, koji je smisao trčanja.

Bija je oni film Forest Gump, o liku koji je bija zeru ebete i počeja je trčat onda su svi trčali za njin, u to vrime kad je izaša taj film, dok je sve još bilo donekle u redu svi su mislili, da on trče zato šta je zeru ebete, a ovi drugi zato šta su idijoti.

Danas nepregledne kolone žena trču, još uvik amo reć upotrebljive pedesetogodišnjakinje otkrivaju trčanje, kupuju si one tirkizno plave trikoiće koje navlače priko užasno zelenih trkaćih hlačica, obuvaju roze patike, meću opasače oko nadlaktice u koje turaju mobitele iz koji Visu slušalice i trču.


Sad kad se dvi stare cure, raspuštenice ili mlade udovice sritnu razgovor ide otprilike vako.

Ajme drago mi je šta san te vidila, ideš li na polumaraton u Maglaj, bit će ludo znaš kakvi su Bosanci.
Ajme ne mogu imamo škraping u Sapinin docin.
Ajmeee ideš u Sapine doce, ajme i mi smo mislili, a onda nan je hostije ovi Maglaj, ništa draga onda se vidimo ili u Bostonu, ili na ultramaratonu Čačinci Brtoniglia, oće nan bit lipo.

I tako one trču, izbacuju frustraciju zato šta se nisu udale, zato šta je oni kreten otiša s konobaricon s velikin sisan, dvaes godina mlađon, ili se vratija mami jer mu je sve to skupa bilo priteško, ili zato šta in je muž radije umra nego se patija s njima, one trču.


Sve moje fejspuk prijateljice koje trču očajnički tražu muškarca, i to ne u sebi, nego na sebi, i sve imaju isti problem, umisto muškaraca, stalno nalazu neke likove s petarpanj sindromom, naizgled odrasle ljude s hobijima za dječake.

Jebate ka da nikad nisu gledale ni jedan nastavak umri muški, ili smrtonosnog oružja, jel tamo pravi muškarci jogiraju, igraju badminton, sklapaju makete avijona, ili se bavu sokolarenjem.
Saće neko reć da se ne smi generalizirat i bavit stereotipoviman, to je obično argument kad argumenata nema, uostalom na čemu počiva civilizacija ako nije na stereotipovima i generalizaciji.

Aj zamislite sad kad bi Čovik mora uvatit svaku trkačicu, i vodit šnjon argumentiranu raspravu, pa crka bi trčeć, zato to ne dolazi u obzir, zato ako tražite ženu koja očajnički traži muškarca, onda van je bolje ić na nasip, nego na blog, ako ništa drugo one tamo su u boljon kondiciji, od ovi na blogu.

Poslin kad uvatin vrimena ću napisat drugarici Meci kako se kuva brodet, ili već nešto šta mi pane na pamet.
- 09:13 - Komentari (41) - Isprintaj - #