Fressssssh

Una lacrima sul viso

Znalo je bit ladno, u stvari uvik je bilo ladno, kod nas doli u kućama napravljenim od bloketa, i betona, bez izolacije, neko je odlučija da zato šta živimo na jugu doli kraj mora, ne moramo imat izolaciju ni centralno grijanje ni bilo šta drugo.

Uvik smo za Božić išli doli u Metković kod babe, nije bio red da baba za Božić bude sama, a nju ni puškom nisi moga natirat da otiđe od kuće, onaj jedan put kad je otišla, nije se više nikad ni vratila.

Bor bi doma u Splitu okitili ranije, a onda bi na Badnjak kitili bor i kod babe, nismo kitili jelku nego bor, stari bi otiša negdi i ponija sikiricu, onu vatrogasnu i vratija se s borom, drugačije je bilo vrime, nije sve raslo u konzumu, i nije se imalo love za sve.

Bor bi bija već napola okićen šiškama, a baluni su bili oni šta su pucali ako bi ih malo bolje pogleda, uvik bi ih se nešto slomilo pa su se svake godine dokupljivali, tako da je bor bija ono šta bi se sada reklo retro, ilitiga šaren za popizdit, svićica nije ni bilo, baren ih mi nismo imali, tek posli su postale moderne, ali su bile one neke šljašteće trake i šljašteće girlande koje su nakon jedne upotrebe postajale ofucane, ali Bože moj ništa se nije bacalo.

Mahovinu smo sami brali, i slagali po njoj one ovčice porculanske koje su kod svih bile iste.

Obično bi se baba prva ujutro digla i zapalila vatru, ali u Božićno jutro bi ja i brat ustali prije prvi pivaca, još bi vani bija mrak, i onako smrznuti u piđamama ja svjetloplavoj a on nekoj žućkastoj, da me neko puta kakve sam piđame ima u životu nemam pojma, ne spavam u piđami od ranog puberteta, ali tih se sjećam, boje, opipa pod prstima, svega.

Kažu da se uvik moga slavit Božić, ne kažu da je Božić bio radni dan, da su ljudi morali ić radit, dica u školu, mi za Božić nismo išli u školu, stari nije iša radit, iša je svojon materi da ne bude sama za Božić, možda zato nikad nije ostvario svoje potencijale, ni dobio društveni stan, iako ih je sagradio na tisuće, sićan se da su za moju učiteljicu Mladenku koja me je puštala iz škole za Božić rekli da je naša, ja doduše nisan baš kužija šta znači to naša, i zašto se o tome govori ispod glasa.

Kad san ja dobija dicu moj stari je Živija u Metkoviću, babe odavno nije bilo a ja san Živija neko vrime u Dubrovniku a onda poslin u Splitu.
Kitili smo jelke, dakle ne borove sa šiškama nego jelke koje rastu u konzumu, i svaki Božić smo išli kod staroga, di je bija okićen bor, sa šiškama.

Naše jelke su bile ka iz žurnala ovisno koja je boja te godine bila u modi, ispod jelke smo slagali mahovinu i radili jezera od pijeska i ogledala, slagali ovčice, i supermene, spidermane, i he manove, tako da je mali Isus bio okružen zavidnom kolekcijom superheroja.

Onda bi otišli kod staroga i u Božićno jutro bi moji klinci, još po mraku tapkali, da vide šta in je mali Isus donija.

Babe već odavno nema, staroga nema već nekoliko godina, bor sa šiškama niko ne kiti, valjda dok ako Bog da ja ne dobijem unuke, i uzmen onu vatrogasnu sikiricu i otiđem po bor sa šiškama da zatvorimo krug.

Skoro je ponoć, na dobro van doša Badnji dan, želim vam da dočekate Božić u miru i ljubavi okruženi ljudima koje volite.

Svima vama kojima je teško, iz bilo kojeg razloga, obećajem da će moje misli biti i sa vama, i da ću bez obzira u što vi vjerujete ili ne vjerujete, zamolit moga Boga da vam bude milostiv.

Blagoslovljen vam Božić svima.