Gledam slike iz Bostona i ne mogu da prestanem da se tresem. U trenutku dok ovo pišem javili su da je jedno od bar troje poginulih i osmogodišnje dete. Ljudi su dovodili svoje sinove i ćerkice da vide mamu i tatu kako pobednički prolaze kroz cilj, a neki bolesni um rešio je da uništi sve to i pretvori dan trijumfa ljudske volje i odlučnosti u dan žalosti. Ja ovakve stvari ne mogu da shvatim. Ne umem, moj mozak nije sposoban da funkcioniše na taj način. Kako neko može da u nesreći na jednom kraju sveta vidi povod za nesreću na drugom? Koju mentalnu gimnastiku ti moraš da izvedeš da staviš bombu među ljude koji su došli da pozdrave svoju decu, roditelje, rođake, prijatelje, sugrađane, drage goste, aktiviraš je i i dalje veruješ da je to opravdano? To su stvari koje me ostavljaju bez reči.

Čitam komentare kako je sve ovo na neki način prirodno i očekivano zbog svega što se dešava od Libije do Severne Koreje. Ljudi zaboravljaju da ovo nije bio napad na Ameriku. Na Bostonski maraton dolaze ljudi iz celoga sveta. Za sada se još uvek ne zna ko je odgovoran, da li je u pitanju domaći terorista ili inostrani, militantni hrišćanin ili islamski fundamentalista, ali jednu stvar mogu da vam potpišem, na toj trci je učestvovao neko iz njegove zemlje, i neko ko se moli istom Bogu.
Ja sam Srbin i ateista, ali kada sretnem drugog trkača ja ga ne pitam za nacionalnost i veru, pitam ga za najbolje vreme i da li je trčao maraton. Meni su svi trkači isti, ne postoje rase, religije i poreklo, samo Nike, Adidas ili Asics. I da neko može da pogleda tu istu grupu maratonaca koja završava jedan od najtežih izazova u svom životu i da ih smesti u neku grupu kako bi opravdao svoj zločin, meni je neshvatljivo. Ne postoje jedni i drugi, postojimo MI i ONI. Uništavajte jedni drugima tenkove, borbene avione i helikoptere, mrzite se, pljujte i koljite, ali ostavite NAS na miru. I svako ko razmišlja slično je dobrodošao da pređe na našu stranu, dovoljna je želja da se ne bude deo njihovog prljavog, krvavog sveta. Zato trčim, da ne bih razmišljao o svim užasima koje su ljudi sposobni da urade jedni drugima, da se isključim, da pobegnem. I onda te jedan ovakav događaj povuče dole i svom silinom tresneš o zemlju.
Postoje dva faktora koja su mi posebno surova u celoj ovoj priči. Prvi je da su bombe postavljene na cilju gde je bilo najviše ljudi, gde su se stiskali kako bi „bacili kosku“ nekome u prolazu, i gde obično stoje oni najbolje raspoloženi i sa najvećim elanom. Drugi je da su aktivirane posle četiri sata. To nije vreme kada završavaju Haile Gebrselasije i Pola Redklif. To je vreme kada završavamo mi, vi i ja, rekreativci, entuzijasti, koji odvajamo sat vremena u zauzetom danu kako bismo uhvatili prve zrake sunca jer znamo da kasnije nećemo uspeti da istrčimo. To smo mi koji se osamnaest do dvadeset nedelja spremamo za jedan jedini događaj jer je to najviše i najbolje što možemo. I onda neko samo pritisne dugme jer ste u njegovoj glavi iz nekog razloga vi neprijatelj. Vi koji niste deo te priče. Vi koji slavite život.

Ovaj svet je jedno mračno mesto za život. Svako drži u ruci sveću kojom pokušava da obasja ono malo prostora oko sebe kako bi on i njegovi najbliži videli put kojim gaze i pronašli utehu koju će spolja teško dobiti. Neke sveće gore jače, neke slabije, ali ovakvi događaji nas podsećaju koliko je taj plamen jedna krhka stvar i kako ga je lako ugasiti. Ti ljudi nastradali i povređeni na trci bili su nečija inspiracija, nečija motivacija, nečiji oslonac, a sada ih više nema ili su im životi zauvek promenjeni.
Jako sam tužan i iznenađen sam koliko me je sve ovo pogodilo. Prirodno je osećati tugu, prirodno je osećati čak i bes, ali postoje dve stvari za koje sada nema mesta, a to su strah i predaja. Znam da je to lako reći na drugom kraju sveta na kojem je verovatnoća da se ovako nešto desi praktično nepostojeća, ali kao što su oči sveta uperene u Boston, tako i Boston gleda nazad ka svetu ne bi li tamo pronašao snagu, utehu i podršku.
Zato danas obujte patike i trčite. Za sebe, za Bostonce, za sve maratonce koji dele vašu tugu. Budite sveća svojim najbližima koji u vama vide inspiraciju, i možda ćemo svi zajedno skupiti dovoljno svetla da oteramo ovaj mrak koji nas je okružio i želi da nas proguta…

Izvor: http://trkac.net/2013/04/16/boston/