FlowerPower
nedjelja, 28.06.2020.
Attached to nothing. Connected to everything.
ODNOSI.
Međuljudski odnosi.
Damn!
Nisam znala da to tolko može biti sjebano. A i ne mora. Ovisi kak si složiš u glavi.
Trenutno se borim s tim prilično jako.
Za neke sam sama kriva, za neke nisam.
Ajmo redom.
RODITELJI.
Imam mamu i tatu.
THE END.
Šalim se. Al ono, nije ni daleko od toga.
Od malena sam uvijek bila više tatina. To je valjda kak vele: kćeri su tatine, sinovi su mamini.
Tati sam govorila sve. Ko mi se sviđa, s kim sam bila vani, koji problem imam trenutno. On je čak bil taj koji me vodil u šetnju kad sam dobila svoju prvu... znate već, ne moram pisati baš tu riječ.
Išla s njim doktoru, odnosno, on s menom. Zubaru, i td.
Uglavnom, tata za sve.
S mamom sam oduvijek imala "problema". Nikad nije bila zadovoljna s menom. Ne znam... dobivali smo batine od nje, kaj ne zamjeram, možda nam je to i trebalo, nemam pojma, al okej. Moglo je i gore.
Kad god bi njoj spomenula neki "problem" s dečkom ( bila sam vrlo zaljubive naravi ko dijete, u osnovnoj i srednjoj školi, na faksu lol, ma i sad :D , ali bila u svega jednoj i pol ozbiljnoj vezi ), njezino prvo pitanje bi bilo: kaj si napravila?
Znači, odmah sam ja bila krivac, ta koja je pogriješila. Nisam joj više niš govorila nakon par takvih situacija.
Škola. Nisam baš bila vrli učenik, uglavnom dobivala trojke, četvrke, tu i tam koja petica iz najdražih predmeta ( engleski, hrvatski, likovni,... ) i tu je mama tolko pizdilaaaaa, uff! Tu su se najveće batine dijelile. AuČ!
Al i to bumo zaboravili, već jesmo. No, ostalo je to neke u zraku. Jednostavno nikad nismo kliknule.
E onda, kad su se starci rastali, sve je prešlo k vragu! Iako je to bilo prije tek kojih 6 godina, i brat i ja smo velika djeca već i normalno, najnormalnije smo to prihvatili, ali.. baš zato jer smo već veliki i imamo svoja razmišljanja, mogli smo se složiti/ne složiti s postupcima naših roditelja.
Tata je našel novu ljubav, malo stariju od mene. Iz te ljubavi nastali su mali klinci, to bi valjda značilo da imam polubrata i polusestru, ne znam, ne družimo se.
Trebale su mi godine da opet mogu normalno pričati s njim.
Tata mi je bil SVE. I nakon toga, to SVE je palo u vodu.
Naravno da sam htjela da ima nekog, da ne bude sam, dobar je on čovjek, ali baš da napravi ovakav izlet, to mi je bilo malo tu maČ. ( zapravo to uopć nije bila moja stvar, i tu sam trebala odvezati se i pustiti ga da radi kak njemu paše )
I družimo se mi sad, odemo na kavu, nađemo se kod bake, ali nema više razgovora o dečkima, o problemima ( mislite si da nebi ni trebala o tome pričati s tatom, ali meni je to normalno. ja bi mu mogla svašta ispričati bez problema ), sama idem doktoru, zubaru,... :D
Ali zvala sam ga da ide s menom na tehnički, no odbio je, hvala bogu! ( otišla sam s frendicom xD )
Uglavnom, moje SVE je postalo PA OKE, TU JE, DOBRO.
Mama je odavno već zaglavila u nekim šuš muš buš stvarima, energijama, kineskim majstorima i td.
Kad je krenula s tim, nismo niš kužili, štoviše- dosta smo ju osuđivali, bili smo baš idioti!
Sad ima moju apsolutnu podršku, čak sam počela koristiti neke njezine metode i primjenjivati u vlastitom životu, ali... joj.
Nejde nam nikak!
Odnos s njom je skoro nemoguć. Iako ju podržavam u svemu tome i ona je super! Super se drži, ne pije apsolutno nikakve tablete za niš, izgleda mladoliko, stalno se smije.
Ali kad krene u razgovor s menom, to uvijek završi vrlo loše. I dalje imam osjećaj da je nezadovoljna s menom, da bi najrađe neku drugu curu za svoju kćer, ja nisam najbolja, a trebala bi biti.
"Daj makni te tetovaže. Daj se vrati u svoju prirodnu boju kose. Daj si nađi dečka. Kak to misliš nećeš djecu? Kam trošiš novce?" i tak svakiii puuuutt svaki susreeet, STALNO!
( rekla sam joj neki dan nek ide čitati moj blog, možda me upozna. šit, zajeeeb )
Uglavnom, nejde nam.
E sad, ja sam otišla full daleko s tim odnosom roditelja. Rekla sam da ih uopće ne trebam. Da su mi dali sve kaj su imali, da mi nemaju više niš za dati, niti trebam ništa-išta više.
Čak sam otišla tolkooo daleko da sam rekla kak nemam uopće više osjećaj mame i tate.
Ono, kad veliš: joooj, mamica moja!
Kaj? Ko?
Strašno.
Tolko sam naučila biti sama, bez njih, da su mi oni postali Jurek i Katica. ( ne zovu se tak, al ono, kužimo se )
Plakala sam dok sam to izjavila, jer ono.. šteta. Ali jednostavno nemam više takvih emocija za njih. Volim ih ja, generalno, da se razumijemo, to su moji roditelji.
Ali da biram biti u njihovom društvu jer mi paše, jer hoću, jer mi treba- i ne baš.
S tatom se vidim češće, on me sasluša, nasmije se, potapša po ramenu.
S mamom se ne viđam tolko jer me ona- ubije u pojam. I neda mi se to. Neda mi se svaki put nakon druženja s njom biti u banani. Čemu to?
Kaj se tak jedna mama treba ponašati? Ili jedna kćer? Ne krivim tu nikoga, obje bi mogle biti bolje, ali... nejde. No, znam. Nije da nejde, već neću. Eto. Rekla sam.
To se nebu promijenilo. Dok god ona mene i dalje pokušava odgajati, dok god me ne prihvati sto posto, naš odnos se ne bude popravil.
Žalosno.
Znam da mi bude žal jednog dana, ali trenutno je to tak.
Dobri su oni ljudi, i kad god im bude neke trebalo- ja sam tu!
Ali da ja imam neku potrebu za njima, nemam. I'm fine.
Možda sam zbetornirala zid između nas, jer me zapravo jako *ebe to, i možda ga srušim jednog dana ( kad bude prekasno maybe ), ali tak je kak je.
PRIJATELJi.
Uf.
Da sam barem muško.
Mi žene... joooj, kak je to sjebano!
Imala sam neka prolazna prijateljstva, i to je okej.
Dođe, ode, hvala, aj bok.
Ali imam i ona prijateljstva od malena. Ili sam barem imala.
One osobe za koje si uvjeren da budu tu do samog kraja. Ono, da.. kad nam muževi poumiru, mi selimo skupa i hranimo se i mijenjamo si pelene.
Divno!
Ali i to se sad sve srušilo. Zake?
Pa evo, možda zbog mene.
Dosta sam se promijenila, meljem stalno o nekom zdravom načinu razmišljanja i življenja. Dijelim na društvenim mrežama tam neke "lude" psihološke tekstove, motivacijska videa,.. uglavnom, ljudima idem na živce.
( znam da im idem na živce jer su ljuti sami na sebe jer im se neda zaviriti dublje i shvatiti da je to zapravo istina i točno. morali bi se mijenjati, i ispravljati svoje greške, a to nije lako i za to treba hrabrosti )
Nekima čak to i nije problem, već je problem kaj sam izrazila svoje mišljenje u vezi jedne delikatne teme- babies. Sad se tučem po glavi zake sam uopće morala iznositi svoje mišljenje, ali onda... zake nebi? Ak to nemrem reći svojim najboljim prijateljima, kome onda mogu?
Znale su kaj mislim o tome, i umjesto da me ignoriraju i nastave prek toga bez obzira kaj ja rekla i mislila ( ionak nemam niš s tim ), ja sam ostala posrana i ostavljena.
Sad budu išle priče da se ne družimo jer, eto, imaju djecu. Joj bože, koja glupost.
Imam odlične prijateljice s djecom, obožavam njihove klince, i da im kaj treba- odmah bi došla!
Uglavnom, cure sad imaju nove živote u koje se ja ne uklapam. Žalosna sam jer je došlo do toga, čak sam mogla i spasiti stvar, ali nisam.
Niti ne budem.
Jer mi je dosta.
Jebeno mi je dosta davanja sebe u sve te odnose, davanja svoje energije i ljubavi u neke kaj se može srušiti u minuti.
One dobro znaju kolko ih volim. Nisam im to rekla dva put. Govorila sam to puno puta! Ne samo govorila, pokazivala i dokazivala!
Kolko put sam zvala da se družimo? Kolko put sam dolazila k njima? Kolko puta sam inicirala bilo kakva druženja,... sam bog zna.
A one? Jesu došle k meni ikad? Jesu, točno jednom.
Ljudi znaju kolko volim kad mi neko dođe doma, ono, baš volim kad neko izrazi želju doći k meni! :)
I kolko put sam ih samo zvala - dođiiii, daj dođi danas, sutra, preksutra,...!
I ne.
Uvijek je neke drugo bilo bitnije.
Idemo na kavu? A nemreeem, joj neda mi se sad, drugi put.
Znači, ne sjećam se kad sam ja prva dobila poziv za kavu. ( i onda mi na kraju kave vele: jooj, ovo je bilo super, mogle bi tak češće. pfff )
I tak svaki put.
Nemrem to više. Mogu, ali nema mi smisla.
Došla sam u te neke godine kad mi se tooolko neda biti s nekim ko je indiferentan prema meni. Ne tražim niš zauzvrat, ne moraš mi niš dati, ali daj mi ipak.
Jer TI to hoćeš. Jer misliš da je okej i lijepo.
Imam jako dobre cure oko sebe, predrage su i volim ih jako!
Volim i one "stare". Da mi sad bilo koja napiše- molim te, dođi.
Isusek... idem ODMAH! Ajme, sad bi suzu pustila kolko bi mi bilo drago da me zazovu za bilo kakvu pomoć.
Jer tu sam. Uvijek budem tu za njih. Napokon sam naučila kaj je to bezvuvjetna ljubav, i predivna je! Imam ju za svih!
Samo bi voljela da ju neko, meni blizak, ima za mene isto.
Ne zamjeram niš. Živimo svoje živote kak znamo i kak sami hoćemo, na kraju krajeva.
Biramo koga hoćemo kraj sebe, za koja imamo vremena, ko nam paše,..
Tak i ja.
Eto.
Imam tih par svojih cura, svoje pleme, i to mi je dovoljno.
Možda bi se moglo reći za mene da sam nekad oštra, i da znam pošpotati, ali... ja to volim reći ovak:
zbog mene ti ideš dalje. Teram te da ideš dalje i više jer znam da možeš! S menom ljudi rastu. Guram ih naprijed.
A kad neko neće i nema hrabrosti, onda se naljuti i ode. Onda sam im previše. Nema veze, nadam se da su barem malo izašli iz svojih okvira dok smo se družili.
Nemrem reći da me ne boli kaj više ne komuniciram s mojim starim curama, boli me itekak kad počnem dublje razmišljati o tome.
Ali kak sam rekla- gotova sam. Nedam se više.
Nek ispadne to sad kak god, da sam se prestala družiti jer imaju djecu i slične bedastoće, briga me.
Znam samo da trebam i hoću ljude koji budu isto tak došli po mene u pol noći ak treba, kak bi i ja za njih napravila. Ovo možda izgleda ko neki uvjet, al i nije.
Jer ih ja i dalje volim, zbilja. To budu uvijek moje cure. Samo se očito više ne budemo družile, jebiga.
Sad je red na njima.
PARTNER.
Tu nemam trenutno kaj za napisati jer sam solo.
A dok sam bila u vezi, nisam znala biti u vezi onak sto posto kak treba.
Bila sam dobra, voljeli su me, ali pošto je to završilo, znači da to ipak nije bila ona najiskrenija, bezuvjetna ljubav.
Skratila budem ovaj dio maksimalno.
Tražim samo nekog s kim mogu biti svoja, do my thing, da mi bude podrška u svemu.
Ulazim u ljubavni odnos kompletno svoja, kompletna! I neću nekog ko me treba da upotpuni neka svoja nezadovoljstva, nekog ko misli da mu ja mogu podariti svu sreću svijeta. Hoću nekog ko zna da si ju sam stvara, a da mu ja mogu samo pojačati dozu.
Da skupa idemo u istom smjeru, da rastemo, da si pomažemo i budemo podrška.
Ma jooj, samo hoću nekog da mi prebroji sve madeže na tijelu! Od glave do pete *.*
I da me gleda kak sam lijepa dok slikam pejzaže.
ZAKLJUČAK:
nisam mogla skroz shvatiti bivšeg dečka kad mi je baljezgal neke o nonattachmentu.
Nije mi bil jasan, samo sam ga gledala kak je prelijep! S tim prekrasnim plavim očima, prekrasnim rukama i.... nebitno.
Sav je bil oduševljen s tim, kak je skužil kaj to znači i kak je to super stvar!
E pa M., slažem se.
Evo, shvatila sam i ja.
Otkvačila sam se od svega. Odvezala sam sve špage.
Ali i dalje sam konektirana. Kak ovo objasniti?
Možda s nekim niveliranjem.
Recimo ovak. Issues with my parents je zapravo stvar koja bi mogla dosta boljeti. I da se spasim te muke i te boli, odvezala sam ih.
Ali, i dalje smo konektirani, na nekoj drugoj razini na kojoj sam ja okej s tim svim, na kojoj se osjećam dobro.
Isto tak s prijateljima i ljubavima.
Svjesna sam da to sve može nestati u sekundi. I moram s tim biti okej.
Što napokon i jesam. I osjećam se super!
Ne mučim se previše s tim lošim, teškim emocijama. Al i dalje sam tu za njih, i dalje imam ljubavi za njih.
Nikad nikog nisam posjedovala, niti ikad budem. Isto i u kontra smjeru. Nisam ničija, nikad bila, nikad neću biti.
Kad se vežeš za nekog, a on otiđe, ti ostaješ u dubokoj boli. Sve je to ljudski, znam.
Ali ima načina, drugačijih načina da si posložiš stvari.
NE SE VEZATI NA TAJ NAČIN.
Poveži se na nekom drugom levelu. Na levelu na kojem si svjestan da sutra ovog možda ne bude.
A kad znaš da se to može dogoditi, onda danas živiš full. Danas daješ sve od sebe, danas voliš najviše!
Sutra to sve ponoviš :)
Mislim da je to to. Ne vezati se onak bolesno, grčevito. Jer onda niti nemreš dati svoje najbolje. Stalno se bojiš nečeg, živiš u strahu, nisi slobodan.
Trebali bi probati, baš je nekak oslobađajuće! :)
Uglavnom, gotova sam.
Kad se raspišem, pišem od jutra do sutra!
Ćao ekips, do čitanja.
Kaja over&out.
#nonattachment #livingtothefullest "svedolaziiprolazi
nedjelja, 21.06.2020.
Mirror mirror on the wall...
Evo me.
Razmišljam tak ovih dana kak ni jedan obrok nemrem pojesti onak s guštom, onak isuseee njaaaam, daaj mi još!!, jer nakon svakog obroka, bilo manjeg bilo većeg, meni trbuh skoči za dva broja!
Probudim se ujutro i nemrem vjerovati kak sam fino "mršava", i odmah stavim na sebe onu jednu užu majicu koju, kad i obučem odmah požalim, jer nakon jednog kroasana ta majica na meni izgleda ko majica moje sestrične koja je metar i žilet, 2o kila s krevetom.
I odem ja raditi u toj užoj majici, super se osjećam, napokon sam malo tanja, čak i dok sjedim nije neki problem. Ali onda... doručak.
Đizs! Taaak sam gladnaa, daaj mi jestii!
Slagala sam si prošli tjedan salatu od mozzarelle i rajčice. Reko ajde, nema peciva, fino lagano za jutro, budem za ručak neke malo jače.
I okej, ajde, preživim doručak. Nisam više tak fit ko prije sat i pol, al dobro jebiga, naviknuta sam na to. Da čim izađem iz kuće, nagutam se zraka i pretvorim se u ženu trudnu tri četiri mjeseca.
Negooo, ručak.
Znači na poslu dijelimo porcije. Fakat mi ne treba svaki dan cijela porcija. Em bi bila ko trudnica u 68 mjesecu trudnoće, em bi bila bez love, al ko zna- možda sretna! :D
Dakle, gablec. Mmmm, kaj bumo naručili? Tijesto? Lazanje? Rižu? Panirani oslić?
Kaj god od toga, meni je već mukica. Imam šos na gumbeke, otkopčavam ga momentalno znajući kaj me čeka.
Dođe papica, sretna sam jer je strašno fino, ali ostatak dana presjedim s otkopčanim šosekom.
Svaki obrok mi je postal takav, da se svaki put pitam- pa kaj baš moram jesti?
Moraš, Kaja!
I tak, niš od moje vitkosti.
Znam da bi drugačija prehrana popravila stvar, ali... život je prekratak da bi jela neke kaj mi nije fino! :D
E sad dolazimo do bitnog dijela.
Usudim se reći da sam cura simpatičnog izgleda, lijepo se znam obući, sakriti nedostatke, sve to nekak ima smisla u kompletu, no kad pogledaš bliže- svašta se može naći.
Samo dvije stvari obožavam na sebi. To su moje oči i moje ruke.
Ostalo... not so much.
Ajmo redom.
Imam noge do poda. Neki bi čak rekli jebene noge, ma rekla bi i ja, ali to sam ja, možda da su malo jače, deblje.
Patim za velikom guzicom, baš zato jer sam svoju negdi putem izgubila i to mi je najveća boljka koju bi, uz malo truda i volje, sigurno riješila u par mjeseci vježbanja.
Nemam bokove, imam trbuh, a onda i grudi koje, kak bi moja kolegica s posla rekla: "ja bi morala platiti za takve cice, budi zahvalna."
Naravno, ja bi platila da mi se smanje.
Nije to niš tak veliko, da se nebi tu neko zapalil sad! ;) , ali u usporedbi s ostatkom tijela, ljepše bi izgledalo da su manje.
Jedan moj bivši idiot mi je jednom prilikom dal kompliment: "tak si ko dečec od struka na niže." Awwww, hvala ti srećo! :zbljuv:
Ruke su skroz okej, osim onog tkiva prema pazuhu koji počne labaviti i mlohaviti, al ajd, držimo se još ;)
Vrat mi je okej, nebumo komplicirali, a na glavi... uf.
Patim i za dugom kosom, no kak sam ju fino sjebala, trenutno na nekim mjestima imam svega par centimetara dužine. No dobro, bude naraslo.
Usnice su mi okej. Mooožda da je gornja malo punija, al okej.
Zubi.
Imala sam krive zubiće, tek prije 4 godine sam skinula aparatić koji mi je promijenil izgled cijelog lica. Nisam se mogla nagledati, puna usta zubiju i drugačiji oblik cijele čeljusti.
Sad se to polako vratilo, bojim se kak bude dalje jer mi je zubarka rekla da očito moji zubi imaju tendenciju pomicanja. Pa baš super! Da sam nosila aparatić bezveze i možda budem morala opet.
Nos.
Joj. Dalje!
Oči.
OBOŽAVAM! Te crne trepavice, donje duže od gornjih, boja očiju nedefinirala. Između smeđe i boje karamele, ovisno o svijetlu. VELIKE!
Obrve.
Na njima sam isto zahvalna. Svaka dlaka je moja, oblik ne trebam crtati, niti podebljavati linije. Prirodno su odlične.
Hvala.
Oke, na temelju ovog nek si svako izvuče jesam li ili nisam zgodna djevojka.
Ja bih rekla da jesam.
Imala sam tu sreću naslijediti gene svojih roditelja, bakova djedova, pradjedova.
( i dalje izmišljam riječi, get used to it )
Ali. Ono kaj je nekad bilo zgodno, i kaj je danas zgodno, su dvije različite stvari.
Da me stavite među današnje cure, s full opremom, ja bi vjerojatno bila zadnja.
Ma kakvi zadnja, nebi me ni primjetili.
Ne šminkam se. ( ponekad samo stavim maskaru kad baš jako hoću naglasiti okice, da budem zavodnica kužiš ;) :D )
Puder u životu kupila nisam.
Ne oblačim se po najnovijim trendovima, ne nosim štikle, ne izbacujem sise i nemam faking guzice!
Baš sam leeeejm.
Eventualno stavim naušnice sad kad sam kratko ošišana, da me nebi zamijenili s burazom. Eto.
A mogla bi se srediti. Fakat bi. Da si dam truda, bila bi baš ono... i mijauuu i vuf vuf i raawr i ostali zvukovi.
Ali meni se to neda. Za koga? Za napaljene bikove koji ne znaju kaj je ljubav? Za tipove koje boli kifla kakva si osoba i gledaju samo onu stvar?
Za sebe? To bi bilo najispravnije, da.
Ali.. u globalu.. unatoč svom negodovanju gore iznad, ja se ipak volim.
To sam ja.
Ne bojim se objaviti close up fotke. Štoviše, češće objavljujem baš takve sirove fotke nego one zglancane i upicanjene, jer mi je neugodno.
Neugodno mi je namazati se svakakvim premazima, složiti pozu u kojoj imam guzicu, uvući trbuh da izgledam super fit i onda odem do konzuma i ljudi me vide s gnjezdom na glavi, trenirci koja mi visi prek riti i zmazanim starkama.
Bože sačuvaj!
Mislim, vide me tak, idem u dućan ko da nisam jela ni pila tri mjeseca. Ali jeba me pas, lijepa sam si tak. Baš jesam!
Da pitaš nekog dedu je li ova djevojka lijepa- odgovoril bi: jako!
Da pitaš mojeg buraza je li ova djevojka lijepa- odgovoril bi: paaaaa....
I tak. Takvo smo društvo. Teško je opstati, moraš ići u korak s njim, ali ipak zadržati sebe.
To je najbitnije. Možda sam u tim nekim godinama u kojima moji vršnjaci još uvijek ne znaju kaj hoće, i kakvi mogu i moraju biti. Misle da sve kaj im je servirano, bilo u stvarnom ili virtualnom svijetu, tak mora biti i da je to sad to.
A svi znamo, fala bogu, kolko je sve to fejk i kolko zapravo tuge i jada i nezadovoljstva ima iza svega toga.
Ljudima se neda. Neda im se vidjeti dalje od prve stranice. Jebena im je prva strana i super, to je to.
A kad nečija prva strana nije tolko reprezentativna, svajpamo dalje.
So wrong.
Ali dobro, mene ovak i onak ne zanimaju ljudi koji padaju na prve stranice. To je lako.
Mene zanimaju ljudi koje zanima i uvod i zaplet i rasplet, pa čak i fus note.
Samo tak možeš dobiti full sadržaj i full emociju.
Oni koji osjećaju, tj., oni koji si dozvole osjetiti! Oni hrabri koji se hoće upustiti u stvarne avanture, život u punom smislu riječi.
Postali smo lijeni, tražimo samo zabavu, neobaveznu obavezu. Kolko nam još treba da shvatimo kak to ne ispunjava dušu? Bože, ja hoću sve! Hoću smijeh, hoću suze, good and bad, hoću osjetiti sve emocije svijeta.
Nadam se da se to vidi na meni. Da se osjeti. Neću biti jednolična "ljepotica", samo za promatranje. There's so much more than what you see.
Evo jedan super primjer!
Jučer sam bila vani, a toooolko mi se nije išlo. Osjećala sam se fuj, ružna i debela.
Kosa nikakva, ogroman prišt nasred čela, a nigdi pudera da to sakrijem!
Ali ajde, frendica je inzistirala i otišle smo.
Uglavnom, jedan od boljih izlaska u zadnje vrijeme!
Ajmeee, naplesale smo se ko nikad!
I sad pazi, veli dečko: cure imaju najbolju energiju. Kaj bi tek bilo da piju alkohol?
Drugi veli meni: svaki put kad te vidim, ti sjajiš! Super energija, uvijek si vesela.
Značiiiiiiii!
Nisam imala štikle, i dalje nemam riti, nisam imala dekolte, al ajde- naglasila sam okice s maskarom ;) zavodnica, kužiš? ;) :D
I to je to. Moja energija je cijeli asesorajz koji ja hoću imati. I onaj koji TO vidi/kuži, e toga hoću! Naravno, ak se i meni njegova vibra sviđa :)
Zato, fuck you vanity, I am beautiful!
Kaja over&out.
#dance #live #feel
petak, 05.06.2020.
Haj.
Evo, prvi tjedan u uredu obavljen.
Nisam čak ni trebala prilagodbu. Sve je bilo isto, ko da smo jučer izašli, i danas se vratili.
Mislila sam da mi bude teže, al eto... smijeh i dobro raspoloženje i dalje prisutno.
To mi se sviđa kod mene. Kaj zaboravim odmah sve neke negativne emocije. Npr., kad su bila neka sitna sranja, odmah sam okretala s očima, dizala mi se kosa na glavi, tlak na tisuću! I odmah neke glupe, nepromišljene izjave, ja bum ovo, ja nemrem ono, hoću ovak, onak, bla bla bla.
A onda, kad je super, u tom trenu i ja sam super!
Apsolutno zaboravim emociju kad su bila sranja, i totalno prihvatim onu trenutnu. A to je ovaj tjedan bila jedna lijepa, smirena, vesela, topla emocija svih kolega. I cijeli ovaj tjedan je bil baš takav :)
Ali, unatoč tome, i dalje imam neke svoje vizije, i dalje razmišljam o poslu, o promjeni, o novim stvarima.
Izašla sam iz te izolacije malo drugačije glave, drugačijih misli i još jednom sijedom vlasi. Sad ih imam ukupno tri. A možda i dvije, nemrem naći onu jednu koju sam još vidla. I baš ih volim!
Deblje su od moje vlasi, i lagano su valovite. Ak budu sve takve, woohooo, welcome new hair! :P
E sad, iako nam je i dalje all fun and games u uredu, ja lagano padam u neku depresijicu.
Svjesna sam da mogu sve kaj hoću. ZNAM da mogu napraviti sve kaj si zamislim. I onda? Kaj ja radim?
Niš.
I onda pizdim. I onda sam ljuta i onda mi se sroza vibracija i onda sam u kurcu.
Ljutim se na sebe jer koristim onak, 20% svojeg potencijala.
Sve radim s pol snage. Pa čak i ovo natipkavanje svojih misli i ideja.
Natipkam iz glave direkt, za dva dana se sjetim kaj sam još mogla napisati, i to dosta dobrih stvari, ali ne.. ja tipkam sad, s pol snage, kaj mi upravo pada na pamet. Da se ne bi slučajno pripremila! Bože sačuvaj.
Ne znam, valjda zato jer obožavam taj stvarni, direktni, automatski način izražavanja, nikakve pripreme, nikakva gluma, nikakva razmišljanja i promišljanja. Strah me uopće pomisliti di bi bila da se fakat idem potruditi malo!
Potencijal.
Vrijeme mi ide, godine su tu. ( no, imam tek trideset i dvije, znam )
Ali nemrem prestati misliti o tome kaj sam napravila. Kaj sam postigla.
Tri godine sam na ovom poslu, prošlo je u roku keks! Čovječe, zaposlila sam se s 29 godina, ajmee, kakvo mlado biće.
Ne osjećam se sad niš puno starije, ali osjećam se snažnije, ozbiljnije i sposobnije.
Osjećam da je vrijeme da preuzmem uzde u svoje ruke.
Znam da sami kreiramo svoj život, i znam da sam danas tu di jesam zbog svojih odluka, svojih misli i osjećaja.
Ali hoću još više.
No ima jedan problem. Najlijenija sam osoba na svijetu. Isuse i bože, ne znam kak me nije sramota napisati to uopće.
Valjda jer vjerujem da se sve događa s razlogom i da sam baš tu di trebam biti. Ili se tak samo tješim?
Kaj ak sam mogla biti već ko zna di? Raditi ko zna kaj?
Imam osjećaj da svi oko mene imaju već svoje planove, puteve, sve su bliže ciljevima, a ja... ja sam eto tu di jesam, i čekam i razmišljam, i razmišljam i čekam.
Čini mi se da ovaj tekst ide u smjeru žaljenja same sebe, ali to zbilja neću.
( uvijek se sjetim rečenice jednog frenda: svako jutro ispred ogledala reci si: all I do is fuckin' win! )
Jer, kolko god sam možda nezadovoljna u ovom trenu, tolko sam sretna u drugom.
Čudna sam ja biljka. Mogu se baciti u najzadnje kuteve svoje glave i uvjeriti se da sam propali slučaj, a onda se i dići u tolke visine i uvjeriti se da sam odlično!
Da, zadnje vrijeme sam malo ljuta na sebe jer znam kolko mogu, a niš ne poduzimam. Lijepo mi je očito, sigurna sam u ta četiri zida ureda, dobro nam je, zekamo se, ali... to je sve s pol snage.
Kad velim s pol snage, ne mislim da se tam non stop zajebavamo, naradimo se bome, dođem doma iscrpljena i nemam više energije za niš drugo.
Kad velim s pol snage, mislim na strast za poslom. Da sam mogla birati kaj hoću raditi, nebi to nikad izabrala.
A neću da mi život prođe u tom polu-polu mode-u.
Ono: "pa okej mi je, dobro mi je, mogu ovak kolko god treba..", neću to.
Hoću živost, hoću energiju, hoću ljubav i strast!
Došla sam na ovaj svijet ispuniti svoj puni potencijal, ne da radim od devet do pet, za nekog drugog i da prihvatim to, kao to je sad moj život i to je to.
Ajme ne! :/ Nemre biti... ne ne ne ne...
Neću biti stroga prema sebi, a mogla bi, no to mi niš dobroga ne donosi. Zbilja vjerujem da se sve događa u svoje vrijeme, za sve kaj dolazi se pripremam svo ovo vrijeme.
Moram samo baciti kockicu i odlučiti. A to mislim da sam napravila.
Pa sad.... kad bude, bit će :)
Bitno mi je održavati visoku vibraciju, svaki dan raditi sitnice koje me vesele, stvari koje me drže visoko i na taj način privuči prave stvari za sebe.
I jednostavno vjerovati.
Vjerovati da se sve događa za moje najveće dobro.
Možda ja mislim da trebam neko određeno zanimanje, a život mi pokaže i dokaže drugačije, ko zna :)
Možda se i niš ne dogodi na kraju, ali ja budem i dalje iz svake situacije izvlačila ono najbolje, trudila se biti sretna s tim kaj imam i biti zahvalna.
Za sve kaj sam danas, radila sam puuno prije na tome. Isto tak danas radim da mi kasnije bude još bolje.
Eto, opet sam morala popričati sama sa sobom da bi shvatila i prihvatila svoj put koji ide nekim svojim tokom, i to je okej. Ne rastemo svi u isto vrijeme, neki cvjetovi cvjetaju prije, dok drugi svoju raskoš pokažu malo kasnije.
I u koje god to doba bilo, uvijek bude baš u pravo vrijeme!
Kaja over&out
#bepatient #behappy #gowiththeflow
