FlowerPower
nedjelja, 17.11.2019.
Kriza No2.
Moram ovo tu napisati.. na taj način budem sama sebi pomogla.
Obrisala sam link s instagrama i fejsa, pa niko ne bude pročital ovo. Osim ak si je neko zapamtil adresu, pa dođe... svaka mu čast.
Loše sam već nekolko dana.. nemrem doći k sebi. Nemrem biti sretna, skroz sam tužna i nezadovoljna.
Danas pogotovo.
Plakala sam se do boli. Stvarno. Čak i do povraćanja skoro... a zake?
Jer mislim na bivšeg dečka. Ljubav moju...
Danas posebno jako... jer se bliži mjesec u kojem smo prekinuli.
21.12.2018.
Isuse i bože... zvuči ko da je to bilo prije ne znam kolko... a prošla je tek/već godina.
Strašno brzo, a opet tolko sporo...
Inače sam dobro, stvarno jesam. Istinski, onak duboko jesam.
Ne znam objasniti kaj me spospalo ovaj tjedan.
Inače je do punog mjeseca, ali ne znam jel i sad bil? Nisam gledala...
Duša me boli... boli me pomisao da uživa s drugom, da ju grli i voli, da ju zove nadimcima kojima je mene zval.
Ljubicas, ljubacijus, ljubikantus,... okej, možda ju ipak tak ne zove, nadam se, ali da...
Čak sam ih sanjala ovu noć.. došla sam do njega, pozvala ga na stranu, pitala neke stvari.. zagrlil me.
Isuse i bože, kolko ti snovi mogu biti snažni!
Fali mi neizmjerno. Fale mi njegove ruke, njegove oči, riječi,....
U jednom trenu u ovih godinu dana sam znala da mi ne fali on ko osoba, već samo taj osjećaj.
Osjećaj da imaš nekoga, da te neko treba i voli, da si nekome bitan.
I stvarno znam razliku kad moj ego neke hoće, a kad duša...
I sad znam.. znam da moj ego hoće čuti stvari koje ne može čuti, dok duša hoće da on bude u miru i sretan!
I stvarno to hoću... zake onda ovo? Čemu?
U jednom trenu sam isto tak znala da stvarno nismo bili jedno za drugo.
Ali onda opet, s druge strane, ja sam zbilja voljela sve njegove strane koje nisu bile za mene.
I sad bi mogla... mogla bi s tim živjeti zauvijek. To kaj ne voli ići po kavama, kaj ne voli ići na svirku, kaj ne podnosi kad naslikavam stalno neke, kaj mi se ne kuha svaki dan,...
Ja pak nisam za prespavati u šumi. Ali jesam.. zbog njega. Spavali smo u šatoru u Fužinama, sami, bez rasvjete, s idejama u glavi da nas medvjedi šnjofaju. Usrali smo se! Ali išli smo...
Kajak, volim se voziti po rijekama, stvarno prekrasno neke, ali nemoj me voziti blizu obale i šušminja da se nasukamo i izgrebamo čamac. Po tome je on zaključil da ja nisam za takve aktivnosti...
Bili smo zadnjih godinu dana kod njegovih. Koji me ne vole, koji od naših 5 zajedničkih godina, dvije nisu pitali za mene, ni jednom.
Koji su mu na početku rekli: ili oni, ili ja.
Možda krivim selidbu za naš prekid, ali s druge strane vjerujem da se sve dešava s razlogom.
Mac je bil bolestan, i ja ga nisam mogla voditi vetu jer radim u to vrijeme, i dok dođem doma, vet ne radi.
Poslala sam njega.
Tam je upoznal svoju sadašnju curu.
Ja sam ga poslala...
U jednom trenu u ovih godinu dana sam bila uvjerena da me Mac spasil. Da je Mac zaslužan da prekinemo, da si i on i ja nađemo zapravo ono kaj trebamo i kaj je naše.
Ma i još tak mislim.
Ali zake onda ove suze? Ak negdi duboko znam da nismo bili jedno za drugo, da tam negdi postoji neke drugo za mene.
Neću reći bolje, jer stvarno vjerujem da je on i dalje bil ono najbolje kaj mi se desilo u životu i sumnjam da budem našla boljeg dečka, zapravo bolju osobu od njega.
Ali kak sam znala reći- možda mi ne treba bolje, već isto ko ja.
Evo, dok ovo tipkam, već dolazim ponovo do zaključka da mi on fakat ne treba, i da znam kak bude i meni došlo ono pravo...
Izgleda da samo moram popričati sama sa sobom s vremena na vrijeme.
Ali i dalje sam žalosna. Nemrem, jednostavno nemrem prežaliti još uvijek.
Trenutno.
Jer prošli tjedan sam bila dobro. I onaj prije njega.
Samo ovaj sam u banani. I dok mi to traje, osjećaji su tolko stvarni, ono baš. Volim ga. I mogla bi ga voljeti čitav život.
Previše sam romantična duša. Vjerujem u čuda i vjerujem u osjećaje.. I to me dovede do iluzije da smo možda ipak imali neke posebno, kak sam mislila da jesmo. I to me onda vodi idejama da se jednog dana možda ipak vratimo jedan drugome, jer ono.. to bi bilo super romantično!
Ma drek!
Mislim da ipak, ispod sve te roze boje, vidim pravu sliku. Nema povratka, nema ljubavi, nema romantike.
Naše romantike.
Doći će neka druga.
Ali... :(
Saberi se Kaja. Kad ti dođe prava osoba, shvatila budeš kaj je zapravo ljubav i kakva treba biti.
Ali nemrem to znati. Jer sad samo znam našu ljubav. I bila je prelijepa! Bila je sretna! I romantična,.. i kak ju pustiti?
Nikak. Naučiš živjeti s tim.
Pomiriš se.
Nema ti druge,..
Budi najbolja verzija sebe, budi dobra, pazi na sebe, budi sretna, pogledaj oko sebe i skuži kolko lijepih stvari ima.
Gle kak drveće mijenja boju. Gle kak je zelena boja semafora prekrasna na cesti kad pada kiša.
Gle kak su ti kolege super zabavni danas. Gle sve cure tvoje koje se hoće družiti s tobom, zovu te na kave i kina, i šopinge,.. Gle mačke tvoje! Mac te zbilja voli! Mic još ne zna točno kaj je ljubav, ali uz tebe bude naučil :)
Vau, pisati sama sebi "pismo",.. malo ludo, ali lijepo. Treba to nekad.
Osjećam promjenu u tijelu. Osjećam se lakše nakon ovog.
Sutra idem na još jedan razgovor s dragom prijateljicom, vjerujem da nakon toga opet dolazim na svoje.
Smijeh, radost, sreću,.. Jer to mi treba.
Bude sve okej. Ma i je.. samo treba malo prokopati dublje.
I pustiti voljene da budu tam di jesu.. kakvi god da jesu. Nek su sretni..
Kaja over&out.
#takecareofyourself
subota, 09.11.2019.
Kriza?
PMS je nekad dost grda stvar kod žena.
Hoću ići u kino, dogovoreno s kolegama, idemo. Radimo do 17, film je u 19.
A jel ipak nebi išli?
Naljutila sam ih ono baš!
Oprostite, ipak idemo.
Ali baš moramo?
No, ajde, idemo.
I išli smo fala bogu..
Javiš mi se, sretna sam, ali zake mi šalješ..
Ne javiš se, to mi je skroz okej, ali daj javi se.
Opet mi je skočil trbuh, nebum više jela danas, ali daj da si još složim bombastičnu večeru za kraj.
Mmmm, vikend napokon! Izležavanje cijeli daaaan, s keksima i krokićima, čaj.. milina!
E, boli me glava od ovolkog ležanja, zake mi život prolazi ovak?
Čekaj, kad sam dobila ove bore oko očiju? Ma to su bore smijalice, smijem se non stop, i kad treba i kad ne treba.
Ali možda su od plakanja, isto vrijedi ko za smijanje.
Udomila sam još jednog mačka, preeesladak je!
Zake sam ga udomila, samo sam Macu spojebala koncept življenja.
( btw, ko god veli da podjednako voli svoju decu, laže! :D )
Za 12 dana mi je 32. rođendan. Kaj mi je skroz kul i nemam nikakvih problema s godinama, štoviše vjerujem i osjećam i znam da mi najbolje tek dolaze! Osjećam se bolje, sposobnije, jače, čak i ljepše no ikad! :)
No PMS ti sve to hiti h vodu.
Wtf? 32?? Kad? Zake? I još si solo? Lani si bila sretna i zaljubljena u ovo vrijeme, a ovaj ročkas slaviš ko solo kreten kojeg niko neće. Jer si neozbiljna, blesava, a nisi ni neka ljepotica.
Đizs.. je li moguće?
Kolko fucked up moraš biti da ovak misliš o sebi?
Ali, to je sve neki vanjski utjecaj, mislim.
Volim se stvarno. Kad bi pitala samu sebe :
Would you like you if you met you?
Yes! I am fucking awesome!
Ali onda se desi instagram, fejsbuk, televizija...i prerasla sam to sve, zbilja jesam. Da znam da je to sve fejk i iskrivljeno, i da se sreća nalazi u drugim stvarima ( odnosno u meni samoj ).
No, ipak je tu taj neki strah, duboko u meni, koji mi baca bubice u uho.
Pa imaš 32 godine, pa moraš naći partnera, srediti život, skrasiti se..
Ovak na prvu, sama sebe uvjerim da me fakat boli kuki za to. Nije mi najstrašnija stvar ostati sama čitav život.
Ali...
I onda hoćeš biti lijepa, biti zgodna, privlačna muškima.. i kad vidiš kaj je njima zgodno i na kaj se kvače, malo se zbediraš. Jer evo, nemaš uopće guzice, imaš tri šlaufeka na trbuhu, podbradak, borice oko očiju i fali ti šestica kaj se vidi dok se veselo smiješ svaki dan.
Znam ja da postoji tam negdi jedan kojemu je baš sve ovo super kjut, ali di ga naći? Na društvenim mrežama di se nagleda svakojaka "savršenstva", pa ga to omamljuje i muti vid da vidi zapravo ono kaj hoće i kaj mu treba? Pa si misli da mu ipak to ne treba, takva jedna smiješna, romantična, pomalo luda.. već bolje lutkica koja šuti i izgleda lijepo, da se svi dive kakav su krasan par.
Teško je to. U današnje vrijeme naći osobu za život.
Niti izlazim, niti sam na tinderima i sličnim bedastoćama.. kuća-poso-poso-kuća..
Ostaje mi samo da me zagleda na putu od Stubice do Zagreba, u autu dok pjevam iz petnih žila, zapiše tablice i traži me po fejsu, radio stanicama i na bilbordima!
WoW, to bi bilo genijalno! :D
Jebeš insta, jebeš fejs, nađi me vani, prek dana, u pekari, banci, konzumu, pa čak i u Pevecu!
Čekam! :)
Kaja over&out.
#findmewhereyouthoughtyouneverwill
#živioPMS- upravo sam postala dobre volje! :D
subota, 02.11.2019.
Mortem... ili mortus po naški..
E da..
inspirirana ovim danima, a i živim blizu groblja pa sam jučer navečer gledala kak lijepo svijetli.
Zbilja lijepo.. nemrem reći..
Doduše nisam išla na groblje. Nejdem ni jedne godine... uvijek sam mislila- pa nemam nikoga pokopanog, osim jednog dedeka koji mi ni nije deda, već je muž od bakine sestre,..
A njega sam znala tek nekolko godina svojeg života, više ne znam ni kak je dedo izgledal.
A ak sam i išla, to je bilo čisto da prošetam i divim se toj crvenoj boji.
I tak mi je ostala ta tradicija NE hodanja po grobljima. Fali mi samo ona vrsta hodanja kad smo bili mali, pa se skupila ekipa, išli bi gore pričati strašne priče, plašiti se, skrivati se, kapati si vosak po prstima,... fun times!
Sad već imam nekolko pokopanih osoba iz obitelji,.. bilo bi stvarno lijepo od mene da sam išla zapaliti svijeću.
Mislim si, ma kaj kad nisu pokopani tu u Hrvatskoj,... ali opet.. mogla sam ići zapaliti svijeću.
To se lijepo vidi ljudima. Znaš..
E, al meni fakat nije stalo do ljudi i njihovog mišljenja. Osim nekih :)
Zapravo, dosta mrzim stvari koje se MORAJU i koje se PODRAZUMIJEVAJU.
Mogu sad reći: ali ljudi se vole i cijene i poštuju za vrijeme njihova života, ne kad ih više nema!
Ali to i mislim. Nemam kome ići na groblje. Ti ljudi nisu u toj zemlji. Čak i za sam čin pokapanja, oni nisu tu više. Spuštamo samo tijelo, mrtvo tijelo bez duše.
Sjetim ih se tu i tam kroz godinu, pozdravim ih i nadam se da me znaju gledati od kud već, i slati mi lijepe vibre.
Ne bojim se smrti više. Od kad sam počela na nju gledati skroz jednim drugim očima.
Vjerujem da smo tu s razlogom, ne znam kojim, ali u nekom trenu, nekome, nekad smo baš mi potrebni.
Svi smo povezani.. svi smo tu da bi nam svima bilo bolje.. bilo u ovom životu, ili u nekom idućem.
I svi smo se već prije vidli, i dogovorili se neke stvari :) koje sad izvršavamo.
I zato se ne bojim smrti. Bojim se samo načina na koji budem odlazila. Zato nastojim biti što bolja, možda uspijem dobiti jedan forever sleep, ili jedan kratki boom i nema me.
Znam i vjerujem da sam već tu bila, isto tak znam da budem opet. I to mi je baš onak, lijepo :)
Lijepo je to sve zamišljeno, zbilja. Nemamo ni pojma kolko je sve smisleno i kolko je sve baš onak kak treba biti.
No, iako sam svjesna da svi moramo doći i otići, možda ipak to malo previše olako shvaćam.
Za sve do sad sam bila skroz okej s odlascima, bilo mi je to pod normalno, čak i drago da su se napokon oslobodili patnje i bolova. Bilo mi je stvarno drago zbog njih...
Ali ima jedna osoba za koju i dalje mislim da ne budem tolko jaka i razumna kad ode.
Moj tata.
Tata je meni bil sve na svijetu. Moj kralj. Moj heroj.
Dok nije napravil glupost. U zadnjih 5 godina sam dobila polusestru i polubrata.
Još uvijek nisam okej s tim.. ne znam zake. Oni me ne zanimaju, nisu mi problem.
Već taj postupak mojeg tate. Jel to ego? Nisam više jedina curica? Čisto sumnjam,.. ne znam. Ma nije.
Nego mi je tolko glupo to, cijela situacija.. bože, pa puuno si pametniji od toga!
Najviše patim jer se nemrem s njim vratiti na staro. Nismo pričali neko vrijeme... i taman kad sam popustila, evo drugo dijete. Ne.. nemrem...
I opet ne pričamo....
Sad je sve donekle okej. Mislim, nema neke ljutnje, ali nema ni previše ljubavi. A tolko ga volim! Ne kužim..
Jel to upravo neki confession about daddy issues?? :D
Shit!
Vidimo se mi sad, ono.. bok bok.. kaj ima.. pa me zove na kavu, pa odem s njim, pa mi priča priče iz života, pa mi priča svoje misli,.. koje su sve na mjestu, ono, bravo- tak treba!
Ali.. too late stari moj. Too late. Džaba ti pričati sad o nekim poduzetnim stvarima, kak bi ti ovo ovak, ono onak, kak si pametniji od ovoga, onoga.. it's too late. Trebal si to puno prije.. da si napraviš neke od života, da se ponosiš s njim.
Ne znam.. razočarana sam. Nikad nije bil neki uzor, money maker ili slično.. baš suprotno. Nebum ga sad javno blatila, ali mogu reći par lijepih- uvijek je bil tak dobar čovjek! Zbilja jedan predivan, dobar čovjek. Rekla sam da mi dečko mora biti ko moj tata. Koji materijalno nije ostvaril baš niš.. ali duša mu je predivna.
Nikad ne budem mogla ovak otvoreno i iskreno pričati s njim. Nikad ni nisam. Niko od nas u obitelji nije otvaral srce previše.
I zato... bojim se kad on ode... uff...
Kolko god znam da ide na neko bolje mjesto, da ide po šansu za novi, bolji početak, tolko nisam sigurna kolko budem spremna pustiti ga.
Pričam o tome ko da to dolazi uskoro, vjerujem da ne, stvarno ne. Al opet, nikad ne znaš :/
( ovo je fakat postal moj osobni dnevnik.. bolje da ove stvari zapisujem u tekicu... )
Uglavnom, kak god bilo, kak god završilo, mogu mu reći da mi je bilo iznimno lijepo s njim, i da mi je drago kaj sam baš njega izabrala za svojeg tatu :) Da mogu, opet bi to napravila.
Evo, tata, za tebe... volim te.
Kaja over&out.
#stayalive
