FlowerPower
nedjelja, 17.11.2019.
Kriza No2.
Moram ovo tu napisati.. na taj način budem sama sebi pomogla.
Obrisala sam link s instagrama i fejsa, pa niko ne bude pročital ovo. Osim ak si je neko zapamtil adresu, pa dođe... svaka mu čast.
Loše sam već nekolko dana.. nemrem doći k sebi. Nemrem biti sretna, skroz sam tužna i nezadovoljna.
Danas pogotovo.
Plakala sam se do boli. Stvarno. Čak i do povraćanja skoro... a zake?
Jer mislim na bivšeg dečka. Ljubav moju...
Danas posebno jako... jer se bliži mjesec u kojem smo prekinuli.
21.12.2018.
Isuse i bože... zvuči ko da je to bilo prije ne znam kolko... a prošla je tek/već godina.
Strašno brzo, a opet tolko sporo...
Inače sam dobro, stvarno jesam. Istinski, onak duboko jesam.
Ne znam objasniti kaj me spospalo ovaj tjedan.
Inače je do punog mjeseca, ali ne znam jel i sad bil? Nisam gledala...
Duša me boli... boli me pomisao da uživa s drugom, da ju grli i voli, da ju zove nadimcima kojima je mene zval.
Ljubicas, ljubacijus, ljubikantus,... okej, možda ju ipak tak ne zove, nadam se, ali da...
Čak sam ih sanjala ovu noć.. došla sam do njega, pozvala ga na stranu, pitala neke stvari.. zagrlil me.
Isuse i bože, kolko ti snovi mogu biti snažni!
Fali mi neizmjerno. Fale mi njegove ruke, njegove oči, riječi,....
U jednom trenu u ovih godinu dana sam znala da mi ne fali on ko osoba, već samo taj osjećaj.
Osjećaj da imaš nekoga, da te neko treba i voli, da si nekome bitan.
I stvarno znam razliku kad moj ego neke hoće, a kad duša...
I sad znam.. znam da moj ego hoće čuti stvari koje ne može čuti, dok duša hoće da on bude u miru i sretan!
I stvarno to hoću... zake onda ovo? Čemu?
U jednom trenu sam isto tak znala da stvarno nismo bili jedno za drugo.
Ali onda opet, s druge strane, ja sam zbilja voljela sve njegove strane koje nisu bile za mene.
I sad bi mogla... mogla bi s tim živjeti zauvijek. To kaj ne voli ići po kavama, kaj ne voli ići na svirku, kaj ne podnosi kad naslikavam stalno neke, kaj mi se ne kuha svaki dan,...
Ja pak nisam za prespavati u šumi. Ali jesam.. zbog njega. Spavali smo u šatoru u Fužinama, sami, bez rasvjete, s idejama u glavi da nas medvjedi šnjofaju. Usrali smo se! Ali išli smo...
Kajak, volim se voziti po rijekama, stvarno prekrasno neke, ali nemoj me voziti blizu obale i šušminja da se nasukamo i izgrebamo čamac. Po tome je on zaključil da ja nisam za takve aktivnosti...
Bili smo zadnjih godinu dana kod njegovih. Koji me ne vole, koji od naših 5 zajedničkih godina, dvije nisu pitali za mene, ni jednom.
Koji su mu na početku rekli: ili oni, ili ja.
Možda krivim selidbu za naš prekid, ali s druge strane vjerujem da se sve dešava s razlogom.
Mac je bil bolestan, i ja ga nisam mogla voditi vetu jer radim u to vrijeme, i dok dođem doma, vet ne radi.
Poslala sam njega.
Tam je upoznal svoju sadašnju curu.
Ja sam ga poslala...
U jednom trenu u ovih godinu dana sam bila uvjerena da me Mac spasil. Da je Mac zaslužan da prekinemo, da si i on i ja nađemo zapravo ono kaj trebamo i kaj je naše.
Ma i još tak mislim.
Ali zake onda ove suze? Ak negdi duboko znam da nismo bili jedno za drugo, da tam negdi postoji neke drugo za mene.
Neću reći bolje, jer stvarno vjerujem da je on i dalje bil ono najbolje kaj mi se desilo u životu i sumnjam da budem našla boljeg dečka, zapravo bolju osobu od njega.
Ali kak sam znala reći- možda mi ne treba bolje, već isto ko ja.
Evo, dok ovo tipkam, već dolazim ponovo do zaključka da mi on fakat ne treba, i da znam kak bude i meni došlo ono pravo...
Izgleda da samo moram popričati sama sa sobom s vremena na vrijeme.
Ali i dalje sam žalosna. Nemrem, jednostavno nemrem prežaliti još uvijek.
Trenutno.
Jer prošli tjedan sam bila dobro. I onaj prije njega.
Samo ovaj sam u banani. I dok mi to traje, osjećaji su tolko stvarni, ono baš. Volim ga. I mogla bi ga voljeti čitav život.
Previše sam romantična duša. Vjerujem u čuda i vjerujem u osjećaje.. I to me dovede do iluzije da smo možda ipak imali neke posebno, kak sam mislila da jesmo. I to me onda vodi idejama da se jednog dana možda ipak vratimo jedan drugome, jer ono.. to bi bilo super romantično!
Ma drek!
Mislim da ipak, ispod sve te roze boje, vidim pravu sliku. Nema povratka, nema ljubavi, nema romantike.
Naše romantike.
Doći će neka druga.
Ali... :(
Saberi se Kaja. Kad ti dođe prava osoba, shvatila budeš kaj je zapravo ljubav i kakva treba biti.
Ali nemrem to znati. Jer sad samo znam našu ljubav. I bila je prelijepa! Bila je sretna! I romantična,.. i kak ju pustiti?
Nikak. Naučiš živjeti s tim.
Pomiriš se.
Nema ti druge,..
Budi najbolja verzija sebe, budi dobra, pazi na sebe, budi sretna, pogledaj oko sebe i skuži kolko lijepih stvari ima.
Gle kak drveće mijenja boju. Gle kak je zelena boja semafora prekrasna na cesti kad pada kiša.
Gle kak su ti kolege super zabavni danas. Gle sve cure tvoje koje se hoće družiti s tobom, zovu te na kave i kina, i šopinge,.. Gle mačke tvoje! Mac te zbilja voli! Mic još ne zna točno kaj je ljubav, ali uz tebe bude naučil :)
Vau, pisati sama sebi "pismo",.. malo ludo, ali lijepo. Treba to nekad.
Osjećam promjenu u tijelu. Osjećam se lakše nakon ovog.
Sutra idem na još jedan razgovor s dragom prijateljicom, vjerujem da nakon toga opet dolazim na svoje.
Smijeh, radost, sreću,.. Jer to mi treba.
Bude sve okej. Ma i je.. samo treba malo prokopati dublje.
I pustiti voljene da budu tam di jesu.. kakvi god da jesu. Nek su sretni..
Kaja over&out.
#takecareofyourself
