FlowerPower
subota, 11.12.2021.
Mindset
bok.
mindset. da.
nekima se već možda mozak okreće od same riječi.
al zaboli me.
radi na sebi, čovječe!
evo mene... nisam dobro :D
( što volim kad se mogu sama sebi nasmijati kad sam loše )
no, prvo vedrije teme.
kupila sam si air max-ice napokon.
ne volim nike. ja sam najveći adidas fan! ali air max... ne znam. ne znam zbilja, al prejebene su mi!
zagledala sam ih prije dva mjeseca u roses fashion outletu, i onak, bile su snižene na 719 kn. fuck no! NEDAM!
a zadnji broj. MOJ broj! ma ne, nema šanse.. i da uzmem na rate, pa kaj bum otplaćivala 5 mjeseci jedne tenisice? ili tri mjeseca, nebitno... 700 kn odjednom nisam imala namjeru dati.
i tak sam otišla iz dućana samo sa slikom u mobitelu kak mi dobro stoje i kak ih volim.
onda je bracek dobil koronu, mjesec dana kasnije.
od onda radim od doma opet. ( ne samo ja, još par kolega )
i od onda opet imam viška novaca hihi.
i tak sam se sjetila neki dan da odem pogledati, možda ih još ima.
al ono, čisto sumnjam. jedan jedini par, moj broj, 38.5, sigurno su prodane.
prilazim dućanu, zagledam ih izvana, reko, ma nije moguće! ma ne, dobili su ih opet, i ovo sigurno nije moj broj.
ulazim, idem drito na njih, primam za jezik da gledam broj. prije toga vidim da su na 50% ( kaj je i dalje dosta :D ), al ono, oči su mi se zasvijetlile ko betlehem!
smiri se kaja, možda nit nisu tvoj broj. kod cijene piše: 1 par.
issss, ne opet! opet samo jedan par, a nisu moj broj! gledam jezik, piše 37.
NEEEEE!
oke, krivo čitam, smiri se. piše 38.5!! DAJ NE SERI!!
smiri se, kaja, izgledaj kul.
"Idem samo probati, može?"
probam, obujem,... sreća!
"kupujem!"
ahhhh, instant sreća.
ali danas, par dana nakon, sreća je isparila.
naravno, volim kaj ih imam i nema veze kaj čekam proljeće da ih nosim.
korona.
buraz je imal koronu. sve je super prošlo, fala bogu.
glava ga je boljela dva dana, ostale dane je kašljal dosta. okus/miris nula bodova.
skupa živimo, ali korona nije htela prijeći na mene. smrdim očito.
ali stvar je slijedeća zapravo.
od početka te dosadne stvari, ja sam u vibri da na mene to ne ide, niti bude išlo.
ludo ti je to, a? nek ti je.
znači, cijelo vrijeme moj mindset je da ju ne budem pokupila sigurno!
morala bi biti baš energetski nisko da ju dobijem.
i zato, dok je korona bila u našoj kući, ja sam se dizala visoko visoko.
čak sam i njega dizala, zbijala šale, smijali smo se, nisam se u ni jednom trenu zabrinula kak mu bude, iako znam da je slabijeg imuniteta.
jednostavno nisam dozvolila niskim vibracijama da zavladaju.
ludo ti je, a? nek ti je.
radi na sebi, čovječe!
puštala sam pjesme, pjevala, zaplesala, bila sam mentalno, psihički dost dobro, baš ono... jebeno dobro :)
( osim dva dana kad su me moji s posla razjebali, al doći ćemo i do toga )
e, i kad me brat takvu gledal i osjećal moju energiju, to je prešlo na njega i jednostavno smo to prebrodili dosta dobro.
tata je dolazil svaki dan, nosil nam hranu, i svaki dan me pita:
imaš ju?
ja reko, pa nemam! ne budem ju ni imala.
a on meni: hehe, samo čekaj.
a nije da sam se baš skrivala od brata.
baš sam išla zapravo testirati svoja uvjerenja. baš me zanimalo jel moguće, jel radi to kaj učim, gledam, čitam i slušam.
i evo, uvjerila sam se.
hvala ti bože na svemu tome. hvala.
posao.
ne mogu.
brate, ne mogu više ovo.
strašno teško mi je postalo. ufff......
bila sam na jednom razgovoru za posao tu u blizini.
isuse i bože! sve, znači sve kaj sam ikad htela. dobro, ne baš sve, ali 80% toga kaj zamišljam, kak bi htela, kaj bi mi pasalo, ma ono.... ludnica!
od radnog vremena, od plaće, uvjeta, odnosa, posao + putovanja,... san snova. već sam vidla svoj novi život, kolko napokon imam vremena za sebeeee!
bila sam hiper extra all over the top vesela! nakon prvog razgovora nisam mogla sebi doći od veselja.
zvala sam Maju, vrištala joj na telefon, ona jadna na bazenu vrištala s menom, prenesla sam joj energiju 100%! obje smo bile tolko visoko, da ono... :D
e sad, firma je Njemačka i drugi razgovor je bil na njemačkom.
a ja praf pravi englez. šmeterling mi nije jača strana.
ali mogu ja to.
dobila sam 10 pitanja koja bi mi mogla biti postavljena, i sve sam ih lijepo naučila.
danima sam učila i nervirala se jer ne ulazi kak treba, sve znam dok čitam, a kad spustim papir, ide teže.
al sve u svemu, jako sam zadovoljna.
došel je taj dan, idem. puštam si na mob kaj sam se snimila kak odgovaram, slušam na putu do ureda, vibra je okej.
iako sam dosta zabrinuta jer zbilja jako to hoću, al osjećam se dobro.
dođem, lijepo izgledam, nasmiješena sam, čist pogled, dobronamjernost u očima, a trema i srčeko nabija.
nema veze.
počnemo mi tak šprehati na njemačkom.
malo se pogubim, izvučem se na engleskom, nema veze, simpatična sam.
on cijelo vrijeme priča njemački, a ja kužim! vau... sve sam kužila.
bila sam si strašno ponosna!
I still got it!
trajalo je kojih pol sata možda, poprčali smo i sad čekaj.
čekaj tjedan faking dana.
isss, nemrem.
vratim se u home office, radim ovo kaj radim.
i jedva čekam drugi tjedan!
da dam otkaz.
da javim Ani da sam dobila drugi job.
da pitam Gorana jel mogu otkupiti laptop.
da se pozdravim s programerima i velim Stipi da sad napokon možemo biti cura i dečko.
( ko me zna, kuži ovo zadnje. ko me ne zna, e sori frende )
čak sam par kolegi i rekla za ovo sve, da možda odem, i ak ne odem, da ne znam kak budem ostala tu više.
prođe tjedan, dobivam mail da su se odlučili za nekog drugog.
isuse i bože.
aučččččč! još me boli :(
ne mogu.
prošla su dva tjedna od toga, ja nemrem k sebi doći.
nemrem se vratiti sebi.
počela sam mrziti ovaj posel koji imam.
odradim ja to, ali osjećaj gubljenja vremena je prevelik!
bacam vrijeme, niš ne radim pametno, sjedim doma i drkam po tom laptopu... umirem, bože moj dragi.
da ne pričam o ljudima s posla.
moram reći, nažalost, ne vjerujem više nikome.
kod mene je uvijek bil problem da nisam znala ni mogla razdvojiti poslovni odnos od prijateljskog.
a ovo je, fala bogu, bila jedna super kul prijateljska firma. najbolja do sad u kojoj sam radila. zajebancije, spačke, podrška,... ne znam di se to, i u kojem trenu, pogubilo.
sad sam napokon, nakon 4 i pol godine došla do toga da smo samo na poslovnoj razini.
ne vraćam se u prijateljski mode, ne mogu nažalost. a i neću više.
jedan primjer:
svi znaju da mi je rođendan bil 21.11.
imamo grupu na vacapu di si čestitamo ročkase i svašta nešta. Sanja je imala rođendan jedan dan prije mene, i ja sam prva napisala čestitku.
i svi onda redom dalje.
ja sam imala drugi dan ročkas, i oni to znaju.
ko je poslal poruku u grupu? ama baš niko.
vau.
par njih mi je poslalo ovak na vacap il instagram, ostali su čak vidli objavu, ali ništa.
neko bu sad rekel: joooj, kaj patiš na rođendan, ko da je bitno, bla bla...
pa ono... kolege s posla. s kojima si dobar. s kojima se družiš, pričaš, zajebavaš, pomogneš kad treba.
nije lijepo.
i onda se pitam ja: jel se još uvijek misliš davati u odnose u kojima se ne trebaš davati?
i napokon dođem do odgovora: više ne.
i to je sad to.
od mene mogu dobiti samo striktno poslovno, više od toga nedam. za koga? zbog čega?
ali joooj, uvijek sam mrzila taj način razmišljanja. jer sam za ono: ma daaaj, sipaj sve svoje, svijetu je prijekopotrebno! budi sunce, budi dobrota, treba nam svima.
al ja ovdje to više NE želim datiiii :(
a meni je to katastrofa, iskreno.
meni je to mučenje. nisam takva po prirodi, i hoću svima dati sve najbolje od sebe, ali to su od mene htjeli od prvog dana, evo sad.
evo me.
i ne vraćam se.
nije samo poruka za ročkas.
bila je i situacija prije, kad sam ostala raditi od doma.
ja jedina, zbog brata. drugi dan je boss odlučil da ih još par pošalje doma.
i ono, ja jedina doma, njih 6 u uredu, i ajmo fokus na mene.
odmah mi stižu poruke, onak, s visoka, s odvratnim tonom, da me se dovede u red i da ni slučajno ne pomislim opustiti se jer sam doma.
oke, give me some slack.
ja doma, vas 6 u uredu. ak i zapnem, who cares?? ima nas sto hiljada!
poludila sam, e.
kolko god volim rad od doma, tolko mi zna biti i stresan.
jer se osjećam ko pod povećalom. stres mi je otići na wc, do kuhinje, po čaj, van po drva da zakurim peć... jer ono, ak istog trena ne odgovoriš na poruku na skype-u, sranje je! di je sad, kaj radi, blago njoj doma je, može ovo, može ono,... -.- je, nisam pod kontrolom. i to je loše, jel?
kad radim od doma, dobijem neke plikove po rukama od tog stresiranja, pa mažem po cijele dane.
jebemti!
a tolko volim rad od doma, i onda me tak sjebe.
no uglavnom, love-hate relationship.
al ne mogu :(
i u depri sam dva tjedna.
nebi nikad to rekla za sebe.
ja? u depresiji? nikada!
ali evo, nemrem. niš me ne veseli.
jedva se dignem, odradim tih osam sati, gasim komp i umorna sam.
umorna od čega? ne znam.
al umorna.
nemam energije.
i nemrem si ju napucati.
nemam snage.
ne sviđa mi se to.
to nisam ja.
obožavam se smijati. biti sretna i vesela. sipati šljokice oko sebe, po sebi i drugima.
veseliti se jutrima, diviti se vremenu, zrakama sunca kak prolaze kroz grane....
pustiti si pjesmu i pjevati ju iz petnih žila, slikati se, voziti se...
neda mi se :(
ne volim zimu.
treba mi toplina. sunce. zelenilo.
umirem po zimi.
sad mi neko može reći, ali promijeni mindset.
i oke, kužim. to trebam napraviti, znam.
to isto i ja drugima govorim.
jer to isto i sama mogu napraviti. a ak mogu sama, mogu i drugi.
no, ovaj put mi nejde. i ovaj put zbilja mislim da je malo ozbiljnije. kolko god to teško priznala.
jer onak, kakve suze, kakva tuga, kakvo mrtvilo.... te riječi ne postoje kod mene.
ajmo, diži seee!
život je lijep! život te voli!
kaj je najsmiješnije, vjerujem u to :)
bože, stvarno imam tisuću slojeva. stvarno sam sve.
no, ovaj put mi ipak treba mala pomoć, nemrem sama.
uvijek mogu sama, i uvijek se izvućem sama, sad mi je dosta.....
jedva čekam jutro kad se budem probudila s dobrim osjećajem.
s onim mojim osjećajem. s onim koji sam ja.
jedva čekam...
a do tad....
spašavala se budem kak god znam. voljela se. pazila se i mazila se.
Kaja over&out.
#whatdoyoudoforaliving? #idomybest
