FlowerPower
nedjelja, 28.06.2020.
Attached to nothing. Connected to everything.
ODNOSI.
Međuljudski odnosi.
Damn!
Nisam znala da to tolko može biti sjebano. A i ne mora. Ovisi kak si složiš u glavi.
Trenutno se borim s tim prilično jako.
Za neke sam sama kriva, za neke nisam.
Ajmo redom.
RODITELJI.
Imam mamu i tatu.
THE END.
Šalim se. Al ono, nije ni daleko od toga.
Od malena sam uvijek bila više tatina. To je valjda kak vele: kćeri su tatine, sinovi su mamini.
Tati sam govorila sve. Ko mi se sviđa, s kim sam bila vani, koji problem imam trenutno. On je čak bil taj koji me vodil u šetnju kad sam dobila svoju prvu... znate već, ne moram pisati baš tu riječ.
Išla s njim doktoru, odnosno, on s menom. Zubaru, i td.
Uglavnom, tata za sve.
S mamom sam oduvijek imala "problema". Nikad nije bila zadovoljna s menom. Ne znam... dobivali smo batine od nje, kaj ne zamjeram, možda nam je to i trebalo, nemam pojma, al okej. Moglo je i gore.
Kad god bi njoj spomenula neki "problem" s dečkom ( bila sam vrlo zaljubive naravi ko dijete, u osnovnoj i srednjoj školi, na faksu lol, ma i sad :D , ali bila u svega jednoj i pol ozbiljnoj vezi ), njezino prvo pitanje bi bilo: kaj si napravila?
Znači, odmah sam ja bila krivac, ta koja je pogriješila. Nisam joj više niš govorila nakon par takvih situacija.
Škola. Nisam baš bila vrli učenik, uglavnom dobivala trojke, četvrke, tu i tam koja petica iz najdražih predmeta ( engleski, hrvatski, likovni,... ) i tu je mama tolko pizdilaaaaa, uff! Tu su se najveće batine dijelile. AuČ!
Al i to bumo zaboravili, već jesmo. No, ostalo je to neke u zraku. Jednostavno nikad nismo kliknule.
E onda, kad su se starci rastali, sve je prešlo k vragu! Iako je to bilo prije tek kojih 6 godina, i brat i ja smo velika djeca već i normalno, najnormalnije smo to prihvatili, ali.. baš zato jer smo već veliki i imamo svoja razmišljanja, mogli smo se složiti/ne složiti s postupcima naših roditelja.
Tata je našel novu ljubav, malo stariju od mene. Iz te ljubavi nastali su mali klinci, to bi valjda značilo da imam polubrata i polusestru, ne znam, ne družimo se.
Trebale su mi godine da opet mogu normalno pričati s njim.
Tata mi je bil SVE. I nakon toga, to SVE je palo u vodu.
Naravno da sam htjela da ima nekog, da ne bude sam, dobar je on čovjek, ali baš da napravi ovakav izlet, to mi je bilo malo tu maČ. ( zapravo to uopć nije bila moja stvar, i tu sam trebala odvezati se i pustiti ga da radi kak njemu paše )
I družimo se mi sad, odemo na kavu, nađemo se kod bake, ali nema više razgovora o dečkima, o problemima ( mislite si da nebi ni trebala o tome pričati s tatom, ali meni je to normalno. ja bi mu mogla svašta ispričati bez problema ), sama idem doktoru, zubaru,... :D
Ali zvala sam ga da ide s menom na tehnički, no odbio je, hvala bogu! ( otišla sam s frendicom xD )
Uglavnom, moje SVE je postalo PA OKE, TU JE, DOBRO.
Mama je odavno već zaglavila u nekim šuš muš buš stvarima, energijama, kineskim majstorima i td.
Kad je krenula s tim, nismo niš kužili, štoviše- dosta smo ju osuđivali, bili smo baš idioti!
Sad ima moju apsolutnu podršku, čak sam počela koristiti neke njezine metode i primjenjivati u vlastitom životu, ali... joj.
Nejde nam nikak!
Odnos s njom je skoro nemoguć. Iako ju podržavam u svemu tome i ona je super! Super se drži, ne pije apsolutno nikakve tablete za niš, izgleda mladoliko, stalno se smije.
Ali kad krene u razgovor s menom, to uvijek završi vrlo loše. I dalje imam osjećaj da je nezadovoljna s menom, da bi najrađe neku drugu curu za svoju kćer, ja nisam najbolja, a trebala bi biti.
"Daj makni te tetovaže. Daj se vrati u svoju prirodnu boju kose. Daj si nađi dečka. Kak to misliš nećeš djecu? Kam trošiš novce?" i tak svakiii puuuutt svaki susreeet, STALNO!
( rekla sam joj neki dan nek ide čitati moj blog, možda me upozna. šit, zajeeeb )
Uglavnom, nejde nam.
E sad, ja sam otišla full daleko s tim odnosom roditelja. Rekla sam da ih uopće ne trebam. Da su mi dali sve kaj su imali, da mi nemaju više niš za dati, niti trebam ništa-išta više.
Čak sam otišla tolkooo daleko da sam rekla kak nemam uopće više osjećaj mame i tate.
Ono, kad veliš: joooj, mamica moja!
Kaj? Ko?
Strašno.
Tolko sam naučila biti sama, bez njih, da su mi oni postali Jurek i Katica. ( ne zovu se tak, al ono, kužimo se )
Plakala sam dok sam to izjavila, jer ono.. šteta. Ali jednostavno nemam više takvih emocija za njih. Volim ih ja, generalno, da se razumijemo, to su moji roditelji.
Ali da biram biti u njihovom društvu jer mi paše, jer hoću, jer mi treba- i ne baš.
S tatom se vidim češće, on me sasluša, nasmije se, potapša po ramenu.
S mamom se ne viđam tolko jer me ona- ubije u pojam. I neda mi se to. Neda mi se svaki put nakon druženja s njom biti u banani. Čemu to?
Kaj se tak jedna mama treba ponašati? Ili jedna kćer? Ne krivim tu nikoga, obje bi mogle biti bolje, ali... nejde. No, znam. Nije da nejde, već neću. Eto. Rekla sam.
To se nebu promijenilo. Dok god ona mene i dalje pokušava odgajati, dok god me ne prihvati sto posto, naš odnos se ne bude popravil.
Žalosno.
Znam da mi bude žal jednog dana, ali trenutno je to tak.
Dobri su oni ljudi, i kad god im bude neke trebalo- ja sam tu!
Ali da ja imam neku potrebu za njima, nemam. I'm fine.
Možda sam zbetornirala zid između nas, jer me zapravo jako *ebe to, i možda ga srušim jednog dana ( kad bude prekasno maybe ), ali tak je kak je.
PRIJATELJi.
Uf.
Da sam barem muško.
Mi žene... joooj, kak je to sjebano!
Imala sam neka prolazna prijateljstva, i to je okej.
Dođe, ode, hvala, aj bok.
Ali imam i ona prijateljstva od malena. Ili sam barem imala.
One osobe za koje si uvjeren da budu tu do samog kraja. Ono, da.. kad nam muževi poumiru, mi selimo skupa i hranimo se i mijenjamo si pelene.
Divno!
Ali i to se sad sve srušilo. Zake?
Pa evo, možda zbog mene.
Dosta sam se promijenila, meljem stalno o nekom zdravom načinu razmišljanja i življenja. Dijelim na društvenim mrežama tam neke "lude" psihološke tekstove, motivacijska videa,.. uglavnom, ljudima idem na živce.
( znam da im idem na živce jer su ljuti sami na sebe jer im se neda zaviriti dublje i shvatiti da je to zapravo istina i točno. morali bi se mijenjati, i ispravljati svoje greške, a to nije lako i za to treba hrabrosti )
Nekima čak to i nije problem, već je problem kaj sam izrazila svoje mišljenje u vezi jedne delikatne teme- babies. Sad se tučem po glavi zake sam uopće morala iznositi svoje mišljenje, ali onda... zake nebi? Ak to nemrem reći svojim najboljim prijateljima, kome onda mogu?
Znale su kaj mislim o tome, i umjesto da me ignoriraju i nastave prek toga bez obzira kaj ja rekla i mislila ( ionak nemam niš s tim ), ja sam ostala posrana i ostavljena.
Sad budu išle priče da se ne družimo jer, eto, imaju djecu. Joj bože, koja glupost.
Imam odlične prijateljice s djecom, obožavam njihove klince, i da im kaj treba- odmah bi došla!
Uglavnom, cure sad imaju nove živote u koje se ja ne uklapam. Žalosna sam jer je došlo do toga, čak sam mogla i spasiti stvar, ali nisam.
Niti ne budem.
Jer mi je dosta.
Jebeno mi je dosta davanja sebe u sve te odnose, davanja svoje energije i ljubavi u neke kaj se može srušiti u minuti.
One dobro znaju kolko ih volim. Nisam im to rekla dva put. Govorila sam to puno puta! Ne samo govorila, pokazivala i dokazivala!
Kolko put sam zvala da se družimo? Kolko put sam dolazila k njima? Kolko puta sam inicirala bilo kakva druženja,... sam bog zna.
A one? Jesu došle k meni ikad? Jesu, točno jednom.
Ljudi znaju kolko volim kad mi neko dođe doma, ono, baš volim kad neko izrazi želju doći k meni! :)
I kolko put sam ih samo zvala - dođiiii, daj dođi danas, sutra, preksutra,...!
I ne.
Uvijek je neke drugo bilo bitnije.
Idemo na kavu? A nemreeem, joj neda mi se sad, drugi put.
Znači, ne sjećam se kad sam ja prva dobila poziv za kavu. ( i onda mi na kraju kave vele: jooj, ovo je bilo super, mogle bi tak češće. pfff )
I tak svaki put.
Nemrem to više. Mogu, ali nema mi smisla.
Došla sam u te neke godine kad mi se tooolko neda biti s nekim ko je indiferentan prema meni. Ne tražim niš zauzvrat, ne moraš mi niš dati, ali daj mi ipak.
Jer TI to hoćeš. Jer misliš da je okej i lijepo.
Imam jako dobre cure oko sebe, predrage su i volim ih jako!
Volim i one "stare". Da mi sad bilo koja napiše- molim te, dođi.
Isusek... idem ODMAH! Ajme, sad bi suzu pustila kolko bi mi bilo drago da me zazovu za bilo kakvu pomoć.
Jer tu sam. Uvijek budem tu za njih. Napokon sam naučila kaj je to bezvuvjetna ljubav, i predivna je! Imam ju za svih!
Samo bi voljela da ju neko, meni blizak, ima za mene isto.
Ne zamjeram niš. Živimo svoje živote kak znamo i kak sami hoćemo, na kraju krajeva.
Biramo koga hoćemo kraj sebe, za koja imamo vremena, ko nam paše,..
Tak i ja.
Eto.
Imam tih par svojih cura, svoje pleme, i to mi je dovoljno.
Možda bi se moglo reći za mene da sam nekad oštra, i da znam pošpotati, ali... ja to volim reći ovak:
zbog mene ti ideš dalje. Teram te da ideš dalje i više jer znam da možeš! S menom ljudi rastu. Guram ih naprijed.
A kad neko neće i nema hrabrosti, onda se naljuti i ode. Onda sam im previše. Nema veze, nadam se da su barem malo izašli iz svojih okvira dok smo se družili.
Nemrem reći da me ne boli kaj više ne komuniciram s mojim starim curama, boli me itekak kad počnem dublje razmišljati o tome.
Ali kak sam rekla- gotova sam. Nedam se više.
Nek ispadne to sad kak god, da sam se prestala družiti jer imaju djecu i slične bedastoće, briga me.
Znam samo da trebam i hoću ljude koji budu isto tak došli po mene u pol noći ak treba, kak bi i ja za njih napravila. Ovo možda izgleda ko neki uvjet, al i nije.
Jer ih ja i dalje volim, zbilja. To budu uvijek moje cure. Samo se očito više ne budemo družile, jebiga.
Sad je red na njima.
PARTNER.
Tu nemam trenutno kaj za napisati jer sam solo.
A dok sam bila u vezi, nisam znala biti u vezi onak sto posto kak treba.
Bila sam dobra, voljeli su me, ali pošto je to završilo, znači da to ipak nije bila ona najiskrenija, bezuvjetna ljubav.
Skratila budem ovaj dio maksimalno.
Tražim samo nekog s kim mogu biti svoja, do my thing, da mi bude podrška u svemu.
Ulazim u ljubavni odnos kompletno svoja, kompletna! I neću nekog ko me treba da upotpuni neka svoja nezadovoljstva, nekog ko misli da mu ja mogu podariti svu sreću svijeta. Hoću nekog ko zna da si ju sam stvara, a da mu ja mogu samo pojačati dozu.
Da skupa idemo u istom smjeru, da rastemo, da si pomažemo i budemo podrška.
Ma jooj, samo hoću nekog da mi prebroji sve madeže na tijelu! Od glave do pete *.*
I da me gleda kak sam lijepa dok slikam pejzaže.
ZAKLJUČAK:
nisam mogla skroz shvatiti bivšeg dečka kad mi je baljezgal neke o nonattachmentu.
Nije mi bil jasan, samo sam ga gledala kak je prelijep! S tim prekrasnim plavim očima, prekrasnim rukama i.... nebitno.
Sav je bil oduševljen s tim, kak je skužil kaj to znači i kak je to super stvar!
E pa M., slažem se.
Evo, shvatila sam i ja.
Otkvačila sam se od svega. Odvezala sam sve špage.
Ali i dalje sam konektirana. Kak ovo objasniti?
Možda s nekim niveliranjem.
Recimo ovak. Issues with my parents je zapravo stvar koja bi mogla dosta boljeti. I da se spasim te muke i te boli, odvezala sam ih.
Ali, i dalje smo konektirani, na nekoj drugoj razini na kojoj sam ja okej s tim svim, na kojoj se osjećam dobro.
Isto tak s prijateljima i ljubavima.
Svjesna sam da to sve može nestati u sekundi. I moram s tim biti okej.
Što napokon i jesam. I osjećam se super!
Ne mučim se previše s tim lošim, teškim emocijama. Al i dalje sam tu za njih, i dalje imam ljubavi za njih.
Nikad nikog nisam posjedovala, niti ikad budem. Isto i u kontra smjeru. Nisam ničija, nikad bila, nikad neću biti.
Kad se vežeš za nekog, a on otiđe, ti ostaješ u dubokoj boli. Sve je to ljudski, znam.
Ali ima načina, drugačijih načina da si posložiš stvari.
NE SE VEZATI NA TAJ NAČIN.
Poveži se na nekom drugom levelu. Na levelu na kojem si svjestan da sutra ovog možda ne bude.
A kad znaš da se to može dogoditi, onda danas živiš full. Danas daješ sve od sebe, danas voliš najviše!
Sutra to sve ponoviš :)
Mislim da je to to. Ne vezati se onak bolesno, grčevito. Jer onda niti nemreš dati svoje najbolje. Stalno se bojiš nečeg, živiš u strahu, nisi slobodan.
Trebali bi probati, baš je nekak oslobađajuće! :)
Uglavnom, gotova sam.
Kad se raspišem, pišem od jutra do sutra!
Ćao ekips, do čitanja.
Kaja over&out.
#nonattachment #livingtothefullest "svedolaziiprolazi
