-Zara, molim te. Moram te još jednom vidjeti, prije nego odeš.-, praktički sam preklinjala.
-Dobro. Može. Sad, za 10 minuta.-, brzo je odgovorila i poklopila. Ajme, što je sad ovo? Moram brzo nešto smisliti. Ne mogu jednostavno reći Tomu: Čuj, Zara će vjerojatno otići i slomiti srce tvom bratu. Ideš samnom? To ne da ne bi bilo humano, već bi bilo i preriskantno. On bi sve sto posto rekao Billu. Izašla sam iz sobe i obojica su me pogledala. Nabacila sam lažni smješak. Prišla sam trosjedu i sjela pored njih dvojice.
-Dečki, Zara mi je sad rekla da sam ostavila dokumente u stanu. Idem po njih.-, Tom me tako čudno gledao.
-Hoćeš da idem s tobom?- obgrlio me jednom rukom.
-Ma ne moraš. Nije to daleko.-, nasmješila sam se i potapšala ga po koljenu. Ponovno me pogledao duboko u oči. Uvijek je to radio kad je imao osjećaj da mu lažem. Gad me tako dobro poznavao. Namrštio se i dao mi ključeve Cadillaca.
-Samo se nemoj zaglaviti u snijegu.-, sarkastično je rekao. Nasmješila sam se i pozdravila Billa. Izašla sam van i produžila do auta. Kao i svaki put kada bih izašla, pogledala sam prema prozoru. Naravno, stajao je ispred i gledao me. Mahnula sam i odvezla se. On meni uopće ne vjeruje. Mislim da bih ja trebala biti ona koja prati svaki njegov korak. Nisam ja kurva u ovoj priči. Moram se smiriti, Zara ne smije naslutiti nikakvu napetost. Kafić je bio gotovo u postpunosti prazan. Mogla sam se parkirati gdje god sam htjela. Zato sam se i parkirala gdje sam htjela. Ravno ispred ulaza. Unutra sam potražila Zaru. Sjedila je skroz uz prozor. Njezina plava nakovrčana kosa bila je povezana šarenom trakom s uzorcima ružinog cvijeta. Nosila je široku žutu tuniku i uske traperice. Preko ramena joj se pružala smeđa torbica s resicama i smeđa marama oko vrata. Ružičaste sunčane naočale vjerojatno su već postale njen zaštitni znak. Sjela sam na stolac nasprot nje i odmah ju primila za ruke. Kako je gledala kroz prozor, malo se iznenadila.
-Zara, što je bilo? Zašto želiš ići?- pogledala sam ju. Skinula je naočale, sklopila ih i odložila na stol.
-Ja jednostavno moram.-, počela mi je pričati zašto. Zbog članka u novinama.
-Gle, smiri se. To je sasvim normalno za njih. Moramo se uklopiti, to je sve.-, pokušavala sam ju nagovoriti.
-Gle, ja ne znam koliko to mogu trpiti! Ja cijeli život živim u tajnosti, nitko ne zna gdje sam, kad sam i što sam.-, odgovorila je.
-Joj, Zara, daj ne seri. Počni se ponašat kao odrasla osoba, molim te.-, odmahnula sam glavom.
-Ma znaaaam... Ali jednostavno me strah. Bojim se.-, pogledala sam ju ravno u oči. Gledala sam te njene oceanski plave oči.
-Samo tražim da mu prižiš šansu. Molim te, pruži mu priliku.-, prekrižila sam prste i stavila ruke na stol.
-Ma hoću... Znam...-, nasmješila se i uskoro smo izašle ispred kafića. Tamo nas je dočekalo iznenađenje. Tom i Bill ispred Billovog Audia čekali su da izađemo iz kafića.
-E, jebiga, Zara.- okrenula sam se, raširila ruke i počela hodati natraške.
-Jesmo u kurcu?- nasmješila se.
-Na kvadrat.-, odgovorila sam. Okrenula sam se naprijed, raširila noge u raskoračni stav i pogledala u Toma.
-Dokumenti? U kafiću?- počeo mi je držati prodiku. Govorio je stvarno svašta, ali ja ga nisam slušala. Samo bih povremeno rekla Žao mi je što sam ti lagala... Ostatak vremena sam gledala u noge i iskrivljivala noge na različite načine.
-Ti mene uopće ni ne slušaš. Ja se ne mogu ni derat na tebe jer ti uopće ne slušaš!- počeo je odlaziti.
-Hej, kud ideš?- pitala sam ga i potrčala za njim.
-Idem biti sam.-, lagano me gurnuo. Pogledala sam u Billa i Zaru. Kimnula je glavom.
-Tom, stani.-, odjednom sam viknula. Okrenuo se.
-Moramo nešto raspraviti.-, i krenula sam za njim. Odmakli smo se dovoljno daleko od Zare i Billa.
-Lagala sam ti.-, počela sam.
-Dobro, jel ti misliš da sam ja glup? Wau, prosvjetlila si me. Do sad sam mislio da ste smao otišle na kavu.-, prekinuo me.
-Daj, jebote, slušaj me do kraja.-, lupila sam nogom u pod. Zakrenuo je glavu u desno i okrenuo očima.
-Ajde.-, nije me ni gledao. Ispričala sam mu cijelu priču. Sve što se događalo u međuvremenu. Zara je sve ispričala Billu.
-A opet, ti si meni lagala...-, ovaj se nastavljao duriti.
-Da.-, nasmješila sam se.
-Kad namjeravaš prestat to radit?- ozbiljno me pogledao.
-Tko je rekao da namjeravam.-, nasmijala sam se i očešala o njega. Promrmljao je nešto i otkrenuo se.
-Daj, stani. Pa znaš da se zezam.-, primila sam ga za ruku.
-Aha, a možda i lažeš! Tko zna...-, otresao je rukom.
-Lagala sam ti samo zato da ne uspaničiš Billa prije vremena. To je sve.-, sad sam i ja ozbiljno govorila.
-Ma znam... Ali bojim se da ćeš mi lagati oko ozbiljnijih stvari.-, i gledao u pod.
-Ma daj. Ti bi bar trebao bit kul.-, nasmješila sam se.
-Da, ali kad sam s tobom...Više nisam kul. Onda sam samo...Tom. Samo ja.-, zagrlio me.
-Tako slatko.-, nasmijala sam se i prislonila svoj obraz uz njegov.
-Oho, misliš da sam sladak.-, pogledao me, podigao obrvu i nasmješio se.
-Da...Pa, prošlo me.-, nasmijala sam se.
-Nemoj da te prođe.-, nasmijao se i doslovno me utopio u svojoj odjeći. Nasmijala sam se. Grlili smo se i gegali sve dok nismo čuli kako se Zara i Bill deru jedno na drugo iz auta.
-Gle. Njihova prva svađa.-, Tom se nasmijao.
-Da. Mi smo ih imali toliko da ja više ni ne znam koja je bila prva.-, kako mu je jakna bila otkopčana, uvukla sam ruke u nju i zagrlila ga. Povukao je jaknu preko mene i zakopčao ju.
-Eto ga.-, nasmješio se.
-Aha, pogledaj.-, kimnula sam glavom prema autu. Bill i Zara su se opako žvalili.
-A je im dugo trajalo...-, komentirao je.
-Pa nisu svi kao mi.-, nasmješila sam se.
-Možda bi i mi trebali...-, vragolasto se nasmješio.
-Što?- zbunjeno sam pitala.
-Ovo.-, rekao je i zažvalio me. Nešto sam promrmljala i "prepustila" se.

***

-Zara, gdje si?- začula sam glas iza sebe.
-U kuhinji.-, doviknula sam u dnevnu sobu.
-Dođi vidi ovo.-, pozvao me. Bilo je oko 9 sati ujutro i Tom i ja smo pili jutarnju kavu. Onje sjedio na kauču dok sam se ja kretala po cijeloj kući. Tražila bih nešto svako malo. Mrzila sam kad ne bih znala gdje mi se što nalazi, a sada pojma nisam imala gdje je što s obzirom da me on preselio. Ne znam gdje je stavio moje stvari, a opet mi je glupo njega pitati. Počela sam se vraćati u dnevni boravak. Sjela sam na kauč pored njega.
-Gle. Ti i ja.-, nasmijao se. I uistinu. Repriza Exlusiva na RTL-u i nas dvoje kao glavne zvijezde.
-Aha, užasno zanimljivo.-, sarkastično sam rekla.
-Ha?- pogledao me.
-Pa daj pogledaj tu kurvetinu. Zar nije odurna?- nasmijala sam se.
-Aha, a tek ovaj frajer pored nje. Iako...ipak je malo zgodniji.-, nasmijala sam se. Morao se hvaliti čak i na ovaj način.
-Oho...ovo nie bio loš clip.-, nasmijala sam se.
-Aha, baš su sve uhvatili.-, primio me za ruku.
-Šta tebi to ne smeta?- pogledala sam ga.
-Tebi smeta?- naglo se uozbiljio.
-Ne. Baš me briga, nek pišu što hoće..ali, mislim, ti si slavan. Zar ti ne smeta da se to sve piše?- nasmješio se.
-Ne znam. Inače bi mi smetalo. Ono, Kaulitz uhvaćen sa curom. Ne čuveno.-, nasmijala sam se. -Ali sad mi nekako ne smeta. Baš nasuprot. Mislim da mi godi.-, nacerio se. Naslonila sam se na njega. Potapšao se po koljenima u stilu "Stavi tu glavu.", pa sam ju i stavila u njegovo krilo. Prolazio mi je prstima kroz kosu i gledao u oči. Povremeno bi pogledao u televizor.
-Gle, na ovoj slici si baš prelijepa.-, kimnuo je glavom prema TV-u.
-Tko, ja? Nemoguće...-, nasmijala sam se i pogledala u ekran. Nisam izgledala nešto posebno.
-Ja ću danas morati otići na kratko.-, odjednom mi je rekao.
-Aha. A kamo?- nasmješila sam se.
-Pa...Jost me treba.-, neuvjerljivo je rekao. Promrmljala sam nešto i okrenula glavu prema TV-u.
-Hej.-, zazvao me. Okrenula sam se i pogledala ga. Osmjehnula sam se.
-Da?-
-Jel to tebi ok?- pogladio me po obrazu.
-Aha.-, rekla sam.
-Dobro, činilo se da nije na trenutak.-, nasmješio se.

***

Zazvonio mi je mobitel. Tom je otišao prije otprilike pola sata. Sve je bilo užasno tiho jer smo pas i ja čitali knjigu (znam, odvratno glupo zvuči, ali on je piljio u knjigu i gurnuo ju njuškom svaki put kad je trebalo okrenuti stranicu) pa smo se stoga oboje cimnuli kad smo čuli prodoran zvuk. Poskočila sam i nasmijala se samoj sebi. Zgrabila sam mobitel sa stola i javila se.
-Zara, imamo potvrdne informacije, zasjeda danas! Nacrtaj se u glavnoj zgradi u roku od idućih pola sata.-, Mark je ubrzano govorio.
-Mark, ne mo...Mark, čekaj! MARK!- prekasno, poklopio je. Divno. Nazvala sam Toma dok sam oblačila interpolsku odjeću. Nitko se nije javljao. Jesam li već spomenula kako je situacija divna? E, pa ako nisam, sad sigurno jesam. Što ću sa psom? Što ću s kućom, općenito? Pogasila sam svjetla i zaključala vrata na opći cvilež iznutra. Onda sam se sjetila da je Tom govorio da se mali boji mraka. Vratila sam se ponovno unutra i upalila stolnu lampu, pogladila ga jednom po glavi i zaključala vrata.
-Srce, posuđujem Cadillac...-, nasmijala sam se i sjela u auto. Vozila sam kroz grad poprilično brzo dok nisam stigla do zgrade interpola. Tamo su me dočekali Mark i još jedan mladić.
-Super, stigla si.-, nasmješio mi se Mark.
-Ej.-, pozdravila sam ga.
-Zara, ovo je Peter. Peter, Zara.-, upoznao nas je. Rukovali smo se.
-Drago mi je.-, oboje smo rekli.
-I meni je drago što se tako lijepo slažete s obzirom da je on tvoj novi partner.-, osmjehnuo se Mark.
-Zar ja ne radim s tobom?- začudila sam se.
-Ne jer ću ja ovaj put ostati u glavnoj zgradi. Pratit ću operaciju iznutra. To su neke najnovije naredbe.-, slegnuo je ramenima.
-Dobro. Onda se čini da baš nemamo vremena za gubljenje, Peter.-, obratila sam se "novom klinji" po prvi put.
-Da, gospođo!- i prošao pored mene. Pogledala sam u Marka i otvarala usta u obliku riječi Da, gosopođo?
-Joj, nemoj ga gnjaviti. Previše.-, nasmijao se Mark. Okrenula sam se na peti i potrčala za "novim klinjom", kako ga odsada definitivno zovem. Stali smo pored interpolskog Hummera i on mi je otvorio suvozačeva vrata.
-Aha, ne, ljepotice.-, nasmijala sam se. -Ja vozim.-, i sjela u auto.
-Kako vi kažete, gospođo.-, ušao je u auto. Okrenula sam očima i glavom, namjestila retrovizor i nasmijala se.
-Hej, veži se.-, upozorila sam ga.
-Da, gospođo.-, užasno me živciralo to što je govorio. I ja sam se vezala. Polako smo izašli na prilaz i GPS uređaj se automatski upalio kao i ekran na suvozačevom ormariću ugrađen posebno za interpol. Uskoro se upalio i Mark i ekipa počeli su nam objašnjavati akciju.
-Zara, Peter.-, počeo je.
-Da, gospodine.-, ovaj je odmah odgovorio.
-Ne prekidaj, mali.-, oštro sam rekla.
-U-uredu, gospođo.-, zamucao je. Mark se nasmijao.
-Opusti se, Peter. Nije ona uopće takva.-, pokazivao je prstom na mene.
-Aha, nisam uopće.-, nasmijala sam se sarkastično.
-Dalo bi se o tome raspravljati...No, da ja nastavim. Trenutačno se vozite prema skladištu droge u kojem smo organizirali raciju. Dvoje naših agenata već je tamo, a vi ćete im se pridružiti. Tamo ćete zajedno s njima čekati 16 crnih automobila marke BMW iz kojih će izaći narkobossovi. Nakon što se to dogodi, obavijestiti ćete nas. Ozvučeni ste oboje, samo da znate.-, našalio se Mark. Ja sam se prva nasmijala, a onda i "novi klinjo" zamnom.
-Mogu li te zvati Novi klinjo?- pogledala sam prema njemu.
-Zara!- Mark me pogledao onim pogledom ok,sadbibilodosta.
-Naravno, gospođo.-, odgovorio je.
-Sjajno.-, nasmješila sam se. Kako smo se vozili kroz grad tišina se sve više uvlačila u prostor.
-Odakle si?- pitala sam ga gledajući u retrovizor.
-Iz Italije, gospođo.-, pogledao me na tren, a onda okrenuo pogled prema prozoru.
-Oho, susjed.-, nasmijala sam se.
-Susjed, gospođo?- začuđeno se nasmijao.
-Hrvatska, drago mi je.-, osmjehnula sam se.
-A, tako..-, promrmljao je. Uskoro smo se dovezli do mjesta na kojem će biti racija. Parkirali smo u sjenu nekog drveta i čekali. Uskoro su nam se pridružili ono dvoje agenata, Melanie i Max. Uskoro nam se Mark obratio preko monitora.
-Društvo, drago mi je što vidim da ste svi još živi.-, i zastao na tren kako bi ulovio problijeđenu Peterovu facu na što se Max grohotom nasmijao, a Melanie ga trknula laktom.
-Ekipa, ajmo mir.-, počeo je Mark, -Slušajte me. Izaći ćete iz auta i tamo će vas čekati kombi s operaterima koji će vas još dodatno ozvučiti i provjeriti.-, i još nam je objašnjavao gdje je točno kombi i što ćemo iz njega trebati. Na kraju je pustio svima da izađu van osim meni.
-Recite, šefe operacije.-, sjela sam ispred monitora i nasmješila se. On je opet pak ostao savršeno ozbiljan.
-Zara, nemoj napraviti nešto glupo.-, ozbiljno je rekao.
-Ha? Ja? Ma neću...-, odmahnula sam rukom.
-Govorim ti to zato što...Tom je unutra.-, rekao je.
-Ma tko j....???- raširila sam oči.

Probudila sam se prije Toma. Izvukla sam se iz njegovog naručja i presvukla se u neku odjeću koju sam izvukla sa svoje strane ormara. Nakupilo mi se puno toga ovih dana. Moram izaći van, moram razbistriti um. Izašla sam van iz kuće na snijeg. Obožavala sam onaj zvuk škripanja snijega pod nogama. Hodala sam polako uz kuću i osluškivala. Bilo je rano ujutro i prosječan Njemac ili još nije uopće otišao na spavanje, ili je još u dubokim snovima. Znala sam da je u blizini bio parkić jer smo pored njega često prolazili. Odlučila sam se prošetati do njega. Tko zna, možda sretnem nekoga poznatog, iako takvih ovdje nije bilo previše. Uzela sam mobitel sa sobom jer sam znala da će se Tom uspaničiti kad se probudi i vidi da mene nema. Polako sam šetala ulicom i obazirala se oko sebe. Sada je zapravo bilo savršeno vrijeme da primjetim sve one sitnice koje da sada nisam zamjećivala. Kao primjerice zidić ispred kuće koji je bio pun grafita. Dobro, sada nije jer je bio zatrpan snijegom. Razgrnula sam snijeg i počela čitati. Bilo je toliko nečitko da se ništa nije moglo pročitati. Nisam se zamarala. Krenula sam dalje. Niz ulicu. Polako, ali sigurno. Uskoro sam došetala do parkića. Bio je to maleni prostor, sada potpuno bijel, na sred kojeg se nalazilo veliko stablo. Isticalo se upravo po svojoj veličini. Bilo je veće od svih ostalih stabala u parkiću. S njegovih su se grana spuštale sige koje su sezale gotovo do poda. Izgledalo je čarobno, kao jedno stablo u parku pored moje zgrade iz djetinjstva. Ondje sam se igrala kao mala. Zamišljala sam to stablo kao palaču u kojoj sam ja bila princeza. Tata mi je od snijega uvijek napravio različite oblike, a braća su radila životinje. Iako su te životinje bile životinje isto kao i ja, meni su bile dragocjenije od cijelog zoološkog vrta. Zatim bismo spazili mamu na balkonu koja nas je najčešće samo gledala ili dozivala na novi topli obrok ili napitak. Kada bismo se vratili u stan sjeli bismo pored velike termo peći koja je grijala veliku dnevnu sobu. Moja braća, sestra i ja sjedili bismo ispred nje i pili topli čaj koji bi tako dobro došao nakon igranja u krošnji hladnog drveta. Sve te uspomene u meni budilo je jedno nepoznato drvo u nepoznatom parku meni gotovo potpuno nepoznatog grada. Nisam ni shvatila da sam grlila to drvo u parkiću. Rukom sam obrisala snijeg s kore. Jedno mi se mjesto činilo savršenim za rezbarenje. Izvukla sam svoj džepni nožić i bila spremna urezbariti svoje inicijale, ali onda sam se sjetila kako mi nešto fali. Trkom sam odjurila natrag u kuću. Nisam niti otresla noge o otirač, pa sam se vratila kako bih to učinila. U spavaćoj sobi nije bilo nikoga.
-Ha?- napravila sam neku čudnu facu. Onda se začula voda u kupaoni.
-Aha, tu si.-, nasmješila sam se i bez razmišljanja upala u kupaonu.
-HEJ!- viknuo je.
-U, fak.-, rekla sam i brzo zatvorila vrata. Tuširao se.
-Joj, daj molim te!- vikao je iznutra. -Nije baš kao da nisi sve već vidjela.-, nasmijao se.
-Oduran si.-, rekla sam dovoljno glasno kako bi se čulo, ali opet dovoljno tiho kako on ne bi čuo. Kroz nekakvih petnaestak minuta izašao je van. Za to vrijeme ja sam skinula kaput i skuhala si čaj. Tako mi je to nedostajalo. Prišao mi je s leđa. Iznenađeno sam se okrenula.
-Ja sam, šta se cimaš?- nasmijao se i poljubio me. Tako smo se gegali zagrljeni sve dok nismo došli do kauča na koji smo se doslovno strovalili.
-Što misliš ti o Kerli?- pitao je odjednom.
-Obožavam nju. Walking On Air. Predobra je pjesma.-, počela sam uzbuđeno govoriti.
-Znači okej ti je ona?- pogledao me kao da je tražio odobrenje za nešto.
-Okej? OKEJ?- nasmijala sam se. -Ona nije samo okej. Ona je zakon!- izvalila sam se na kauč i stavila noge u njegovo krilo. Nasmješio se i primio moja koljena u svoje ruke.
-Zašto pitaš uopće? Odkud ti sad to?- nasmijala sam se jer me u među vremenu i poškakljao.
-Mislili smo snimiti duet s njom. Ma znaš, za onaj film.-, vrisnula sam čim je to rekao.
-Ti mene zezaš. Ozbiljno?- uspravila sam se i primila ga za lice.
-Najozbiljnije. Auč, to boli.-, uštipnula sam ga za obraze. Nasmijao se. Onda sam se sjetila drveta, rezbarenja i parkića.
-Ej, znaš što sam pronašla dok si ti spavao?- sjela sam mu u krilo i zagrlila ga oko vrata.
-Još smeća pod krevetom? Nisam ja, Bill je.-, odmah se počeo pravdati. Nasmijala sam se.
-Ne! Nije mi to baš gušt, znaš.-, povukla sam majicu, -Bila sam vani.-, nasmješila sam se.
-Bila si vani...-, ponovio je, pogledao me i kimnuo glavom.
-Daaa, bila sam vani.-, ispravila sam se i on je stavio ruku na moja leđa.
-Bila si vani...-, ponovno je rekao. Nasmijala sam se.
-Daj, nemoj...Sad si me zbunio.-, rekla sam.
-Aha, bila si vani, kažeš.-, prkosno se nasmijao.
-A nemoj višeeee! Baš si zlo.-, čučnula sam i sjela punom težinom na njega.
-Pa što ja radim. Ti si bila vani.-, smijao se.
-Nisi uredu. Sad ti neću reći što sam vidjela.-, prekrižila sam ruke na prsima i otkrenula glavu.
-Ajde, ajde.-, zagrlio me.
-Hm!- otresla sam rukama.
-Evo, neću više, obećajem. Ljubavi....Ljubavi...pogledaj me.-, umiljavao se. Pogledala sam ga i automatski se nasmijala.
-Da. Dobro.-, okrenula sam se natrag. -Znači bila sam vani, u parkiću...-, počela sam
-Oho, bila si vani.-, prekinuo me.
-AAAA! Dosta!- viknula sam, a on se nasmijao.
-Morao sam još jednom. Više neću.-, poljubio me u čelo.
-Dobro. I bolje ti je. Znači, u tom parkiću ima to jedno drvo koje me užasno podjeća na drvo iz mog djetinjstva oko kojeg sam se uvijek igrala. Onda sam smaknula snijeg s kore i vidjela da je to jedno od najsavršenijih stabala za rezbarenje u povijesti!- pogledala sam u strop.
-Rezbarenje? A mogu ti jednostavno kupit privjesak?- pogledao me čudljivo.
-Neee. Ideš rezbariti samnom. Vidjet ćeš, predobro je.-, nasmješila sam se.
-19. stoljeće, eto nas.-, ustao se i toplo obukao. Izašli smo van i polako hodali do drveta. Kad smo došli snijeg je ponovno prekrio cijelu koru, pa sam neko vrijeme tražila ono mjesto. Kad sam napokon pronašla to mjesto izvadila sam džepni nožić i okrenula se prema Tomu.
-Što ćemo napisati?- pogledala sam ga. Držao je ruke u džepovima, kapuljača na glavi i zakopčan do grla.
-Ja ću.-, rekao je.
-Ti ćeš? Smrznuo si se ko govno!- nasmijala sam se.
-JA ĆU!- i uzeo mi nožić iz ruke. Nasmijala sam se i stala pored njega gledajući što će napisati. Tako je nespretno držao taj nožić, ali pustila sam ga. Pogledao me.
-Zatvori oči.-, kimuo je glavom prema meni i nasmješio se.
-Ok.-, rekla sam i poklopila oči rukama. Osjetila sam kako me okrenuo na drugu stranu. Naslonila sam se na drvo i čekala da završi s rezbarenjem.
-Jesi?- pitala bih svako malo.
-Još samo par trenutaka.-, odgovorio bi on. Uskoro je završio. Povukao me za rukav.
-Hej. Gotov sam.-, maknula sam ruke s očiju i ulovila njegov smješak. Ruke su mi doslovno bile smrznute. Okrenula sam se prema stablu i približila rezbarotini. Nije izgledalo tako loše na prvi pogled. Bilo je to srce u kojem su bila urezana naša imena napisana nekim graffiti slovima. Sviđalo mi se.
-Baš je fora. Slikat ću.-, nasmijala sam se.
-Fejs?- pogledao me.
-Fejs.-, samouvjereno odgovorih, opalih sliku i nastavih se smrzavati. Počeli smo se polako kretati prema kući s obzirom sa nismo imali tjelohranitelja nigdje u blizini.
-Ruke su mi se smrzle.-, kukala sam. Primio me za ruku i isprepleo svoje prste s mojima. Onda je obje ruke stavio u svoj džep.
-Bolje?- nasmješio mi se.
-Da, da.-, naslonila sam glavu na njegovu nadlakticu s obzirom da nisam mogla dosegnuti rame. Uskoro smo se vratili kući i ostatak dana proveli zajedno.

***

Bilo je oko 15 sati i Bill i Zara su otišli van. Naime, otišli su prije najmanje 2 sata. Nije to nama dvoje posebno smetalo. Imali smo cijelu kuću i cijeli dan samo za sebe. Iako smo mi već odavno prošli one djetinjaste igrice, naravno da smo se zabavljali na različitim mjestima u kući. Oko 15 sati Bill je sav zadihan doslovno upao u dnevni.
-Buraz! Buraz! Buraz!- zadihano je vikao. Pridržao se za štok i par puta duboko udahnuo.
-Što je? Što je? Što je?- nasmijao se Tom.
-GLE!- ovaj je izvukao njemački BRAVO ispod ruke i bacio ga na stol. Zatim se dogegao do fotelje i sjeo u nju s nogama na držaču. Još je par puta duboko udahnuo i izdahnuo. Tom je uzeo časopis.
-Aha. Rihanna...Kako neobično.-, posprdno se nasmijao kad je vidio naslovnicu.
-Kretenčino, ne zajebavaj me. SADRŽAJ!!!- Bill je uzbuđeno viknuo.
-AHA! Prosvjetljenje.-, počeo je otvarati časopis.
-MAMU ĆU TI ZVAT!- nasmijala sam se na taj komentar.
-I šta će mi ona?- Tom se nasmijao Billu u facu.
-OČEŠ VIDJET??- mislim da se Bill počeo ljutiti.
-Mislim da rađe ne bih.-, nasmijala sam se.
-SADRŽAJ, ALO!!! Dobro, jel ja pričam arapski?- Bill je raširio ruke.
-Ne, preglup si ti za to.-, Tom mu je odbrusio. Bill se ustao, opalio mu ćušku i oteo časopis iz ruke.
-Hej!- ovaj se pobunio.
-Tako si NESPOSOBAN!- Bill je bio stvarno naživciran. Otvorio je sadržaj, potražio što je već tražio i otvorio časopis na tu stranicu. Zatim ga je pljusnuo na stol ispred nas.
-Još jedna afera ili prava stvar.-, Tom je pročitao naslov.
-GLE!- Bill je počeo sarkastično pričati, -TO SI TI!- i uvalio se natrag u naslonjač.
-I Zara.-, pomnije smo oboje pogledali sliku.
-I drvo od prije par dana.-, nasmijala sam se. Počeli smo čitati članak.
-Ja uopće nisam riđa.-, nasmijala sam se.
-Da, a ja ne nosim crne hlače. To je tamno plavo.-, smijali smo se dok smo pronalazili nelogičnosti u tekstu. Tom se činio potpuno opušten, kao da ga to nije pretjerano smetalo.
-Hej Bill. Ima i tebe.-, okrenuli smo stranicu i gotovo oboje rekli u isto vrijeme.
-Di?- iznenađeno je sjeo na kauč pored nas. Uistinu, Zara i Bill. I tjelohranitelj, naravno.
-Buraz...roze cvike...ono, zbilja??- pogledao ga je Tom i nacerio se na što ga je Bill trknuo laktom.
-Ok, dečki... Dok vi to čitate ja idem nazvati Zaru, moram ju pitati gdje je s obzirom da je Bill tu.-, nasmijala sam se. Nisu me gotovo ni čuli. Otišla sam u Tomovu spavaću i utipkala broj. Telefon je zvonio dugo, no nitko se nije javljao. Zabrinula sam se. Odlučila sam kako se neću mučiti, vjerojatno nije doma. Ali bila je. Nazvala me u roku od 5 minuta.
-Zara, di si?- pitala sam.
-Idem.-, sjetno je rekla.
-Gdje? K nama?- veselo upitah.
-Ne. Idem dalje.-, još sjetniji odgovor.
-Dalje? Kako to misliš dalje?- prestala sam se smješkati.
-Reci Billu da ga volim. I da ću misliti na njega svakim korakom.-, zaplakala je.
-Što? Zašto? Daj, nemoj ići. Slomit će ga.-, pokušavala sam ju nagovoriti da ostane.
-Gle, oboje znamo da je ovako bolje. Tako ćeš mi nedostajati.-, nasmijala se kroz suze.
-Daj se smiri. Idemo se naći. World Peace?- predložila sam. Morala sam ju vidjeti prije nego što ode. Zašutila je.
-Ne znam baš, Zara.-, odjednom je rekla. Nastavila sam ju nagovarati. Mora popustiti.

Stisla sam gas i izašla na cestu.
-Ok, Zara...Imaš pola sata da dođeš do drugog kraja grada. Sad si fakat u kurcu.-, sama sam sebi govorila. I naravno, to se zaista može samo meni dogoditi, upala sam u špicu.
-JEBEM TI MATER SPORU.VOZI KONJU JEDAN!- vikala sam kroz prozor. Napokon se upalilo zeleno i tempom puža smo se počeli pomicat.
-Ovo ću učiniti sad i nikad više!- sama sam sebi rekla, ubacila u rikverc i ubacila se u suprotni trak s obzirom na to da je bio prazan. Neko vrijeme su mi trubili, no kasnije su shvatili da se ne namjeravam vratiti u traku. Odvezla sam par stotina metara tako i ubacila se ispred onog konja. Pokazala sam mu prst i nagazila na gas. Izašla sam na autocestu i jurcala oko 280 na sat. Uskoro sam dobia poruku od Zare. Billa sam upravo preusmjerila u pravi smjer. Gdje si ti?, pisalo je. Nisam imala vremena odgovoriti. Uskoro sam se dovezla do A-25 i počela sporije voziti kako bih zamjetila Zaru. Primjetila sam je pored jednog drveta, potpuno zaglavljenu u snijegu. Odahnula sam. Zaglavila sam Cadillac u snijeg u pravi položaj i ugasila svaki izvor topline kako bi se auto što prije ohladio. Izašla sam van iz auta.
-Ajme, Bogu hvala. Mislila sam da nećeš stići, a baš mi je lijepo krenulo s Billom.-, prišla mi je i zagrlila me.
-I ja sam mislila da neću stići. Ajmo brzo vezat aute lancem.-, rekla sam i to smo i učinile. Usput smo i nabacale snijeg na Cadillac i čekale Billa. Došao je u roku od 5 minuta. Parkirao je pored nas. Netko je sjedio pored njega. Obojica su izašla van. Tom i Bill.
-Tom, zašto si došao? Pa bolestan si.-, prišla sam mu i zagrlila ga. Gurnuo me od sebe.
-Ajmo samo izvuć moj auto iz snijega, ok?- i pogledao me.
-Dobro.-, nisam ga mogla kriviti što je ljut. I ja bih bila. Ali samo ne znam zašto je ljut jer on teoretski blage veze nema što se događalo. A možda me netko snimio dok sam se vozila u suprotnom traku? Tisuću pitanja, niti jedan odgovor.
-Ok, uđi unutra i upali motor. Nas troje ćemo gurati.-, rekao je Billu koji je odmah ušao u auto i upalio ga. Stala sam pored Toma i počeli smo gurati. Zara je bila na drugom kraju. Nakon par pokušaja izvukli smo auto iz snijega.
-Dobro. Zara...moja Zara.-, rekao je nakon što se sjetio da nas je sada dvije. -Vidim, niste baš najbolje postavile lance.-, i nasmijao se. -Ovako ćemo. Zarice, ti uđi u auto i počni vući, a ti Zara uđi u Zarin auto i isto ubaci u rikverc. Jeste skužile?- kimnule smo.
-A što ćeš ti?- Zara ga je pitala.
-Bill i ja ćemo gurati auto sprijeda. Ajmo sad probat.-, rekao je i otišao na kraj. Učinili smo sve kako nam je rekao i izvukli se van. Samo se još uvijek nadam da ništa nije primjetio. Kad smo se svi izvukli van Zara je sjela u moj, Bill u svoj, a ja i Tom u njegov auto. Ja sam vozila. Čim smo ušli počeo se smijati. Gledala sam ga sa čuđenjem jer nisam bila sigurna zašto se smije.
-Cura te pozove u pomoć, i onda se i ti uspiješ zaglavit u snijegu. Pa to samo ti možeš!- smijao se i pljeskao rukama.
-Da...hahaha.-, lažno sam se smijala. Odahnula sam, na neki način. Stavila sam ruku na mjenjač i ubacila u rikverc.
-Ej, čekaj.-, rekao je i stavio svoju ruku na moju na mjenjaču. Pogledala sam ga.
-Sorry što sam te gurnuo.-, i pogledao me svojim toplim smeđim očima. Zakrenula sam glavu.
-Nisam ti vjerovao. Iskreno, već neko mi se vrijeme čini da...znaš, da ti imaš nekog drugog. Mislim da me varaš.-, i spustio pogled.
-Ja te ne varam. Kunem ti se svim živim i mrtvim!- primila sam ga za bradu i okrenula mu glavu prema sebi.
-Ma znam...Znam...-, i potapšao me po koljenu. -Sad znam...-, osjećala sam se tako gadno. Željela sam mu sve reći, ali nisam znala kako. Zagrlio me. Plakalo mi se. Baš mi se plakalo. Osjetila sam kako me snažnije stisnuo. Jednom me poljubio u vrat i naslonio glavu na moje rame. I ja sam naslonila svoju na njegovo.
-Hej, Tom...-, zazvala sam ga. -Može jedno hipotetsko pitanje?-
-Pitaj.-, pogladio me po kosi. Okrenula sam glavu prema njemu i pogledi su nam se susreli.
-Samo da razjasnimo, radi se o mojoj prijateljici.-, lagala sam.
-Jel ju ja znam?- nasmješio mi se.
-Ne. Ne još.-, počela sam se poistovjećivati s tom imaginarnom prijateljicom koju sam stvorila samo radi pitanja.
-Dobro, sad više nije hipotetsko pitanje. Kako se zove?- odljepio se od mog ramena i sjeo uspravno rukom mi dodirujući obraz. Blago sam se odmakla.
-Dakle ona ima problem s dečkom. Naime, ona ima jednu veliku tajnu, a ne zna kako da mu to povjeri jer bi to u potpunosti mogla uništiti njihovu vezu. Ona njega previše voli za to. Što da ju savjetujem?- zagledao mi se duboko u oči, zakrenuo glavu blago u lijevo i lagano otvorio usta. Znala sam da nije povjerovao ni riječ onoga što sam rekla.
-Tvoja prijateljica je stvarno u govnima. Jel to nešto opasno? Mislim, ta tajna. Jel to nekakav narkoposao ili..-,primio me za ruku.
-Ma ne, kakav narko posao. Predobra je ona za to.-, prekinula sam ga u startu okrećući glavom.
-Dobro, ja samo pitam.-, nasmješio se.
-Postala je policajka, tajni agent interpola.-, maknula sam pogled.
-POSTALA SI ŠTA???!!!- odmaknuo se najdalje što je mogao i napravio neku čudnu facu. Zanjemila sam. Samo sam piljila u pod.
-Ali kad? Kad si postala interpolka? Kako? Pa zašto?- ispitivao me, a ja sam samo piljila u pod.
-Trebam im samo par mjeseci, da razbucaju onaj narkolanac. Ja sam ih vidjela, Tom. A još prije sam bila dio interpola. Ja sam najbolji izbor. To je za opće dobro!- pogledala sam ga.
-Zašto uvijek mora biti za opće dobro? Zašto ne bi moglo biti za naše dobro? Barem jednom, Zara.-, nije se derao iako je bio uzrujan.
-O čemu ti pričaš. Uvijek sam mislila na nas i ti to znaš. Mislila sam na nas više nego ti.-, odmahnula sam rukom i okrenula se prema naprijed.
-E, ja ne znam što da kažem. Ajde, reci mi, što da ti kažem?- i pogledao kroz prozor. Upalila sam motor i izašla na cestu. Vozila sam srednjom brzinom. Uskoro se u prostor uvukla neka mučna tišina. Možda bih ga trebala pustiti da razmisli o svemu. A možda bih trebala samu sebe odvesti kući.
-Zara, kad dođemo doma leći ćeš u krevet i nećeš nikud ići cijeli dan. Dok ti ne zarastu sve rane i dok ti ne povade sve šavove nećeš se pomaknuti iz moje kuće.-, odjednom se okrenuo prema meni.
-Ali, T...-
-Nema ali. Ili ćemo na moj način, ili nećemo nikako.-, pogledao me nekako smireno.
-Dobro.-, pogledala sam ga i brzo okrenula pogled prema cesti. Ponovno je postalo užasno tiho. On je počeo lupkati prstima po koljenu, a ja po volanu.
-Ej, jesi ljut?- nakratko sam ga pogledala.
-Ne.-, kratko je odgovorio.
-A hoćeš me ubit kad se vratimo kod tebe doma?- zaškiljila sam.
-Oho...da!.-, sarkastično se nasmijao. Promrmljala sam nešto i pogledala naprijed. Uskoro smo stigli i ja sam parkirala Cadillac u garažu. Snijeg je padao kao da nikada neće stati. Nije bilo pretjerano hladno. Kad sam ušla u dnevni boravak već je gledao televiziju. Prišla sam mu i sjela pored njega. Sjedila sam uspravno, ne naslanjajući se, i stavila ruke na koljena. Stavio je ruku na moja prsa i lagano me gurnuo prema natrag. Naslonila sam se i on je provukao svoju ruku iza mojih leđa. Pogledala sam ga u čudu. Samo je kimnuo glavom. Odmakla sam pogled i on je svojom rukom položio moju glavu na svoje rame. Obgrlio me i drugom rukom te isprepleo prste svojih ruku.
-Dobro?- pitao me.
-Aha...-, neodređeno sam rekla.
-Zara, gle...-, počeo je.
-Znam... Nije ovo najbolja ideja. Ali morala sam. Mislim, nisam morala.-, prekinula sam ga.
-Nisam to mislio reći, al ajd dobro. Što sam ja htio reći je.-, i stao. Pogledala sam ga.
-Je?- raširila sam oči.
-Ja sam tebi lagao za onu mafiju. I to mi je jedna od najvećih grešaka. Mogla si mi odmah reći. Zapravo, mogli smo i zajedno raspraviti tu odluku. To da preuzmeš posao.-, pogladio me po licu.
-Ajmo se kladit da bi ti bio protiv toga.-, nasmijala sam se.
-Da...Da, bio bih.-, i on se nasmijao. Zagrlila sam ga oko vrata.
-A što će sad biti s tvojim poslom kad nas? Jel ti moramo dat nogu ili sama odlaziš?- pogledao me.
-Ne, ne idem ja nikud. Ne primam ja plaću u interpolu.-, tek sad sam shvatila kako to glupo zvuči.
-Aha.-, pogledao me sa čuđenjem. -Radiš za bombone? Ako da, ja bih od jagode.-, osmjehnuo se.
-Ne. Osobno je.-, i pogledala u pod.
-Osobno? Kako to misliš?- pogladio me.
-Nie bitno.-, odmakla sam pogled.
-Ok. Izvući ću ja to već iz tebe.-, i osmjehnuo se.
-Znam da hoćeš.-, lagano sam odmahivala glavom. Legao je na kauč i povukao mene za sobom. Stavila sam glavu malo ispod njegove brade i slušala otkucaje njegovog srca. Uspavljivalo me. Osjetila sam kako se i moje bilo polako usporava. Zaspala sam.

***

-Zlato? Spavaš?- lagano me dozivao i tresao.
-Pa, spavala sam dok me ti nisi probudio.-, nasmijala sam se. Izgledao je kao da ga nešto muči. Nešto ga je izjedalo.
-Jesi ti dobro?- pogledala sam ga iako nisam baš vidjela kako treba. Osmjehnuo se i protrljao mi oči. Sjeo je, pa sam i ja.
-Moram ti nešto reći...-, primio me za ruke. Prvo sam pogledala u njega, pa u njegove ruke. Ništa mi nije bilo jasno.
-O, ne.-, primila sam se rukom za usta. Pogledao me u čudu. -Tko je umro?- rekla sam potpuno ozbiljno. Nasmijao se i zagrlio me.
-Svi su živi i zdravi.-, grlio me neko vrijeme jer je znao da mi to mora reći, a opet je htio što dulje oduglovačiti.
-Što si mi htio reći?- čim sam pitala uozbiljio se i uspravno sjeo.
-Nešto što baš i nije potrebno da ti znaš...-, i pogledao u stranu.
-Ovako ćemo. Izravno mi reci.-, blagim sam tonom rekla.
-Ja tebe nisam volio cijelo vrijeme koje sam ti to govorio.-, moj osmijeh se polako pretvarao u neki mučan izraz lica.
-Kako to misliš?- glas mi se pomalo tresao.
-Rekao sam ti to samo zato što si i ti meni rekla.-, ponovno je pogledao u stranu.
-Ali, Tom. Ti si prvi to rekao meni.-, okrenula sam mu glavu prema sebi.
-Znam. Očekivalo se da ću ti to reći.-, spustio je pogled.
-Prva stvar.-, počela sam, -Ako već razgovaraš samnom o toj temi, pa barem me gledaj u oči.-, pogledao me. -Druga stvar. Nitko od tebe nije to očekivao. Ja nisam od tebe nište očekivala. Znaš što sam očekivala? Da vi fino snimite svoj spot i odjebete iz mog života. Ali, kao što vidiš, ja sam sad u tvojoj kući i do prije 5 minuta ležala sam na tebi.-, sarkastično sam rekla, a onda se počela smijati jer sam shvatila kako je ono s ležanjem.
-E, stvarno nisi uredu. Svaki put kad pričamo o nečem ozbiljnom, ti ili se smiješ, ili vičeš na mene. Nisi fer.-, okrenuo se.
-Možda nisam fer, ali ja bar tebi ne govorim da te volim kad ne osjećam ništa za tebe.-, nisam to trebala reći. Ustao se i počeo hodati po sobi. I ja sam se ustala.
-Gle... Ako je to tebi stvarno toliko važno da se ja ljutim, ja ću se derati na tebe. Nije meni problem, hoćeš?- nasmijala sam se.
-Jebi se.-, ljutito se okrenuo i otišao u spavaću sobu. Prvo sam sjela na kauč. Zašto da idem za njim? Na kraju sam, naravno, ipak otišla. Ležao je na krevetu i piljio u strop kada sam ušla u sobu. Legla sam pored njega.
-Zašto si se naljutio?- pogledala sam ga.
-Ti si ta koja uvijek sere o otvaranju jedno drugome, a onda kad ti se otvorim ti se počneš smijat potpuno bezveze.-, nije me niti jednom pogledao. Okrenula sam se na trbuh.
-Čekaj, ti si stvarno mislio da ja to ne znam?- blago sam se osmjehnula. Pogledao me.
-Naravno da sam znala. Ipak si to ti, ono. Nisi se nikad zaljubio i sad sam ja odjednom te sreće. Moš mislit.-, skrenula sam pogled.
-Sorry, al to sam ja i ne mogu se tak brzo promijenit.-, okrenuo se na bok prema prozoru. Počeškala sam ga po leđima.
-Ne ljutim se ja zbog toga. Neka druga cura bi se naljutila, ali mene baš i ne dira.-, znala sam da to nisam trebala reći.
-Ne dira te? Koja si ti kuja...-, ustao se s kreveta. Uskoro sam čula kako je glasno zalupio vratima. Pas je dotrčao u sobu i bacio se na krevet. Dopuzao je do mojih nogu i ispružio se koliko je dug i širok. Nasmijala sam se.
-Ti njikad nećeš zajupiti vjatima, jelda?- tepala sam mu. Zalajao je i ja sam se nasmijala. Otišli smo u dnevni boravak i gledali neki film. Nakon otprilike pola sata čuo se ključ u vratima. Okrenula sam se u nadi da je Tom. Otresao je cipele na otiraču i ošao unutra. Skinuo je svoj debeli kaput i pozdravio me.
-Bok Bill.-, sjetno sam rekla.
-Hej. A gdje je ovaj?- osmjehnuo se.
-Otišao. Nemam pojma gdje je.-, slegnula sam ramenima.
-Otišao? Hm...-, promrmljao je. -Kako to misliš?- i sjeo u naslonjač pored stolića za kavu.
-Ne znam. Jednostavno je otišao?- raširila sam ruke.
-Šta ste se posvađali...opet?- okrenuo je očima na zadnju riječ.
-Ne znam...Mislim, nismo se svađali, ali smo očito posvađani. Joj, nemam pojma što se događa.-, okrenula sam glavom par puta i zagledala se u TV.
-Aha. Opet ima ispade?- ovaj nije odustajao.
-Neam pojma.-, potpuno bezvoljno sam odgovorila, -Nije ovo jedan od njegovih ispada. Ne znam što mu je. Al jedno je sigurno. Ako se on ne odluči pojavit u roku od...-, pogledala sam na sat, -...sat i po, ja furim odavde.-, sklopila sam ruke.
-Dobra ideja.-, nasmijao se ovaj, -A kud ćeš?- podigla sam obrvu.
-Pa...nadala sam se u stan, znaš?- nasmijala sam se.
-E, da...u vezi tog.-, počeo se smješkati. Naslonio je ruke na koljena ispravivši se.
-Da?- oslonila sam se na držač za ruke na kauču i podigla noge gore.
-Da sam ja ti, ne bih više tamo spavao.-, i vragolasto se osmjehnuo.
-Ajme, fuj.-, pogledala sam ga nekim čudnim pogledom. -Niste valjda na mom...O MOJ BOŽE!- i stavila ruku na usta na što je ovaj kimnuo.
-Kupi novi krevet.-, nasmijao se i naslonio.
-Ajme...vi niste normalni. OČERUPAT ĆU VAS!- nasmijali smo se.
-Ma nećeš...-, odmahnuo je rukom. I tako smo se nas dvoje zapričali čekajući Toma.
-E, da.-, rekla sam odjednom, -Gustav te danas tražio. Jel te pronašao obučenog?- nasmijala sam se.
-Ne.-, ozbiljno je odmahnuo glavom, ali znala sam da se šali, -Nije ni došao.-, rekao je nakon kraće stanke.
-Kako? Pa poslala sam ga.-, zbunjeno sam rekla.
-Ma zvao me i ja sam rekao da smo Zara i ja u kazalištu...-
-Gledali ste Skidajte se do kraja...-, prekinula sam ga. Oboje smo se nasmijali.
-Da... Tak da je rekao da će doći tu. A što misliš, zašto sam tu, a ne u tvom krevetu.-, nasmijao se.
-E, al odvratno... Fuj!- nasmijala sam se. Pričali smo još neko vrijeme dok nije došao Gustav. Bill i on su otišli na piće, a ja i pas smo ostali unutra. Kroz nekakvih par minuta vrata su se otvorila i Tom je sav smrznut upao unutra.
-Ajme, jesi dobro?- prišla sam mu i zatvorila vrata. Pomogla sam mu svući kaput. Pogledao me, ali ja nisam htjela uzvraćati nikakav pogled. Produžio je do kauča, a ja sam se zavukla u kuhinju. Godio bi mi čaj. Stavila sam vodu na štednjak i sjela za stol. Toliko sam se udubila u svoje misli da nisam ni primjetila vodu koja je već debelo kuhala na štednjaku. Trzla sam se i ubacila vrećice čaja.
-Zara?- zazvao me promuklim glasom i nakašljao se.
-Da?- okrenula sam se prema vratima. Bio je naslonjen na dovratnik s rukama prekriženim na prsima. Samo je šutio, a naposlijetku i skrenuo pogled. Prišla sam mu. Stavila sam svoje ruke na njegove. Podigao je pogled.
-Zašto nisi ljuta?- naposlijetku je pitao.
-Zato. Zato što mi nije bitno što je bilo prije. Bitno je ovo sada. Sad me voliš, jel tako.-, zagrlila sam ga oko vrata.
-Naravno.-, osmjehnuo se.
-Dobro. Eto vidiš.-, nasmješila sam se. Primio me za struk i povukao bliže sebi. Poljubio me.
-Srce, ja nisam normalan.-, nasmijala sam se na to.
-Zašto misliš?- počela sam se igrati s jednom njegovom pletenicom.
-Zato. Zato što se ne ponašam normalno. Danas sam odjurio, nisam ni rekao kud idem i zašto idem...-, gledao me u oči.
-E, da. Kad smo već kod toga...-, prekinula sam ga, -Di si bio?- nasmješila sam se.
-Nije bitno.-, rekao je.
-Izvući ću ja to već iz tebe.-, nasmješila sam se.
-Naravno da hoćeš.-, zagrlio me i poljubio.
-Ajde nećemo se više svađat.-, rekao mi je.
-Koji je ovo put da to kažeš?- nasmijala sam se.
-Zadnji.-, i poljubio me. Povukao me za ruku do dnevnog boravka. Sjeli smo na kauč. Naslonila sam se na njega. Obgrlio me jednom rukom.
-Hoćemo ić spavat? Umorna sam.-, nasmješila sam se.
-Aha. I ja sam. Idemo.-, nasmijao se. Otišli smo u spavaću sobu i zaspali zagrljeni.

Probudila me neka buka. Naglo sam otvorila oči. Zacrnilo mi se pred očima na tren, a zatim se slika razbistrila. Čula sam isti zvuk još jednom. Onda šmrcanje. Pogledala sam u desno i vidjela Toma s maramicom u ruci. Onda sam pogledala na sat. 5:30 ujutro. Uspravila sam se i ponovno pogledala Toma. Zgrabila sam svoju potkošulju i donji dio pidžame te ih navukla na sebe.
-Jesam te probudio?- rekao je kroz nos. Nasmješila sam se.
-Ma kakvi.-, nasmijala sam se. Nakašljao se i pokrio do grla.
-Jel to samo meni hladno ili šta?- pogledao me. Upalila sam svjetiljku na ormariću na njegovoj strani kreveta. Malo je zaškiljio s obzirom da je u sobi bio mrak i onda se odjednom upalilo svjetlo. Sav se preznojavao. Dlanom sam prošla po njegovom licu i zaustavila se na čelu. Bio je užasno vruć.
-Imaš vrućicu. Kako se osjećaš?- ozbiljno sam pitala.
-Kao da me pregazio vlak.-, šmrcnuo je. Kimnula sam.
-Imaš li kakve tablete ili nešto tome slično?- blago sam se nasmješila.
-Ne. Nisam bio bolestan već godinama.-, pokrio se.
-A, ne... Otkrivaj se.-, otkrila sam se.
-Ali smrzavam se!- pobunio se i ponovno navukao pokrivač.
-Mene slušaj, tata mi je doktor. Moraš se otkriti jer na taj način održavaš temperaturu tijela. Cilj nam je spustiti temperaturu, a ne povisiti je. Znači nemaš tablete... Nema baš dežurne ljekarne u blizini...-, zamislila sam se i otkrila ga. Nos mu je bio crven kao paprika.
-Ovako ćemo.-, počela sam. -Bill i Zara ionako danas dolaze. Nek svrate u ljekarnu, usput im je. A do tad, ja ću tebi skuhati čaj i smislit ćemo nešto da ti skinemo temperaturu.-, poljubila sam ga u čelo.
-Ironija je u tome što sam ja rekao da ću se brinuti o tebi...-, nasmijao se.
-Ti ne smiješ biti bolestan. Pa putuješ za par dana.-, nasmješila sam mu se i ustala se. Otišla sam u kuhinju i sinulo mi je kako da mu skinem temperaturu. Uzela sam zdjelu i u nju natočila hladnu vodu. Uzela sam gazu i natopila ju vodom. Odnijela sam sve to do spavaće sobe.
-Vraćamo se u Srednji vijek.-, nasmijala sam se.
-Što je to?- pogledao me i kihnuo. Skoro sam krepala od smijeha. Tako je smiješno kihao.
-To je samo hladna voda i gaza.-, prišla sam, sjela na krevet pored njega, odložila zdjelu na ormarić, smotala krpu i stavila mu na čelo.
-AA! Kako je hladno.-, htio je skinuti sa čela, no nisam mu dala.
-Mene slušaj.-, podigla sam prst u zrak.
-Dobro.-, nafunjio se.
-A sad ću ja nazvati Zaru i reći ću joj da donese nešto.-, rekla sam i ustala se s kreveta. Otišla sam okolo do ormarića na lijevoj strani i uzela svoj mobitel. Utipkala sam Zarin broj. Neko je vrijeme zvonio.
-Tko god da si, zoveš u krivi trenutak. Zara se ne može sad javiti, zauzeta je. Odjebi.-, rekao je poznati muški glas.
-Bill? Ja sam...Bill? BILL??- prekasno, poklopio je.
-No bravo.-, rekla sam gledajući u mobitel. Tom je ponovno kihnuo. Nisam si mogla pomoći, rasturalo me. Smijala sam se kao da nisam normalna.
-Drago mi je što te tako zabavljam.-, rekao je gledajući u pokrivač. Prišla sam mu i zagrlila ga. Bio je tako vruć.
-Kako si hladna, miči se od mene.-, lagano me gurkao.
-Mhm...ti si taaako topao.-, nasmijala sam se i jače ga zagrlila. Ubrzo sam ga pustila i otišla po njegovu majicu sa stolca. Obukao ju je. Maknula sam onaj debeli pokrivač s njegove strane kreveta i iz ormara izvadila deku.
-I to je sve? Samo to će me grijati??- počeo se buniti.
-Koliko ti puta moram reći? M...-
-Mene slušaj.-, prekinuo me okrečući očima i vrteći glavom. Nasmješila sam se i pokrila ga.
-Nazvat ću Gustava i Georga da navrate.-, uzela sam njegov mobitel i pretipkala broj.
-Hallo?- rekao je muški glas.
-Gustav, bok. Zara je.-, rekoh.
-Bok. Kako si?- obzirno je pitao.
-Pa...ja sam dobro, hvala na pitanju.-, nasmješila sam se. -Ti?-
-Isto tako. Reci onda što si me trebala.-, nasmijao se.
-Znam da je rano u jutro i oprosti što zovem tako rano...-
-Pa znaš da meni nije problem. Ionako sam već budan.-, prekinuo me.
-Da. Zato te i zovem.-, nasmijala sam se. -Imamo mali problem ovdje. Tom ima vrućicu, a nemamo nikakve tablete ili nešto slično za skidanje temperature. Imaš li ti u planu danas navratiti?- pitala sam.
-Zapravo imam. Mislio sam doći oko 9 jer je Bill govorio da bi htio ići na one trke samnom i Georgom.-, ozbiljno je rekao.
-Super. Bi li onda mogao donjeti nešto iz ljekarne? Usput ti je, zar ne?- nasmijala sam se.
-Naravno. Vidimo se onda.-, rekao je.
-Bok.-, odgovorila sam, poklopio je. Tom je ponovno kihnuo i ja sam se počela trgati od smijeha.
-Daj prestani, više nije zabavno.-, ozbiljno je rekao.
-A oprosti.-, i ponovno ga zagrlila.
-NE! AAA...neee...-, počeo je vikati. -Daj miči se, Ledena kraljice!- nasmijala sam se. I onda sam se sjetila vode na štednjaku. Brzo sam se ustala i potrčala prema kuhinji. Voda je kuhala, ali nije se još prelila. Taman na vrijeme. Ubacila sam vrećice čaja i neko vrijeme stajala pred štednjakom. Kad se čaj skuhao ohladila sam ga u slivniku koji sam prije toga napunila vodom. Nakon toga sam dio pretočila u šalicu. Bio je dovoljno hladan da se može piti, a opet dovoljno vruć. Odnijela sam šalicu s tanjurićem u sobu.
-Ja mislio da si ti otišla.-, pogledao me.
-Ma jesam. I takvog da te ostavim?- odložila sam šalicu na ormarić i sjela pored njega.
-Jesi ti ikad čula onu: Kad je netko bolestan, ne prilazi mu da i ti ne bi pokupio?- pogledao me.
-Ne...ne baš.-, nagnula sam se i poljubila ga.
-Vidi se...-, otkrenuo je glavu.
-Ej...-, zazvala sam ga. Pogledao me.
-Ajde kihni još jednom.-, gledao me kao da nisam normalna.
-ŠTA?- povisio je ton.
-A jednom...za mene...-, počela sam se umiljavati.
-Šta ti misliš da ja to kontroliram? Misliš da mogu kihnuti kad god...-, i kihnuo. Ponovno sam se počela valjati od smijeha.
-A oprosti....-, rekla sam kroz smijeh.
-Da da...-sarkastično je rekao.
-Neću više, obećajem.-, nasmješila sam se.
-Dobro, samo me nemoj...AAAAA...zagrlit.-, zagrlila sam ga. Ja sam stvarno bila hladna, prešetavala sam se po kući u majici bez rukava.
-Da te ne zagrlim? Šteta, prekasno.-, nasmijala sam se.
-Da. Vidim.-, i širom otvorio oči.
-Donijela sam ti čaj.-, i uzela šalicu sa stola.
-Čaj? Fuj.-, i napravio neku gadnu facu.
-Šta fuj? Moraš piti.-, i primakla mu.
-Boli me grlo. Ne mogu gutati.-, i gurnuo šalicu prema meni.
-Od ovog će brže proći. Ajde, molim te. Za mene.-, sklopila sam ruke. Uzeo je šalicu i otpio par gutljajeva.
-Fuj...-, rekao je. Nasmijala sam se i primila ga za ruku.
-Čekaj...Pa gdje je...-, počela sam tražiti oblog koji sam mu stavila na čelo.
-Prohujalo s vihorom.-, i pogledao kroz prozor.
-Što si napravio s tim? Gdje si tutnuo?- pogledala sam ga ozbiljno.
-Pod krevet.-, i okrenuo očima.
-Odurno.-, nasmijala sam se. Pogledala sam pod krevet i izvadila gazu. Odnijela sam ju u kupaonu i oprala. Onda sam se ponovno vratila u sobu i namočila ju u hladnu vodu. Stavila sam mu na čelo.
-Jel to baš mora tu bit?- pogledao me onim svojim pogledom.
-Da. Mora. Ili to, ili zagrljaj Ledene kraljice.-, raširila sam ruke i nasmješila se.
-Ja bih rađe zagrljaj.-, maknuo je gazu s čela.
-Ok, završimo s ovim. Ajde. Zaledi me.-, nasmijala sam se i zagrlila ga.
-A-a-a-a-a-a...-, počeo je kukati. Nasmijala sam se i počela ga trljati po leđima. Uskoro sam ja donekle poprimila njegovu toplinu i oboje smo se malo opustili. Legla sam pored njega. Osjetila sam kako mu se bilo usporava. Zaspao je. Ustala sam se i pokrila ga dekom. Iako smo se dogovorili da neću, natopila sam onu gazu vodom i stavila mu na čelo. Uskoro je došlo devet sati i Gustav je donio lijekove.
-Di je Bill?- odjednom je pitao.
-Kod mene...to jest kod Zare.-, nasmijala sam se.
-Aha. Pa da, stvarno.-, popili smo kavu. Tom ništa nije čuo. Uskoro je došlo vrijeme da on ode pa smo se pozdravili i on je otišao. U vrećici koju mi je ostavio je bio i toplomjer koji mi do sad nismo imali. Otišla sam do sobe. Tom je idalje spavao. Pogladila sam ga po licu. Protresla sam toplomjer i stavila mu ga pod ruku. Za tih par minuta koliko je trebalo ostaviti toplomjer odlučila sam početi kuhati juhu. Stavila sam vodu na štednjak i vratila se u sobu. Izvukla sam toplomjer ispod Tomove ruke i očitala temperaturu.
-39.9???- gotovo sam viknula. Dotakla sam mu čelo. Iz vrećice sam izvadila sirup za spuštanje temperature.
-Tom...Ljubavi, probudi se. Moraš ovo popiti.-, gotovo šaptom sam govorila dok sam ga lagano gurkala. Otvorio je oči i pogledao me. Bile su crvene.
-Dragi, bio je Gustav tu. I donio je tablete i sirup. Daj popij jednu žlicu.-, pogladila sam ga po licu. Podigao se i popio žlicu sirupa.
-Wljah. Što je ovo?- po njegovom izrazu lica vidjelo se da je bilo gorko.
-Sirup. Imaš jako visoku temperaturu.-, tiho sam rekla.
-Kolko visoku?- pitao me i ponovno legao.
-39.9.-, rekla sam. -Odmaraj sad. Kad ju spustimo dat ću ti ovu tabletu za glavu. Bit ćeš dobro do 12 sati.-, nasmješila sam se.
-Zara, ja ću umrijet.-, pogledao me. Nasmijala sam se.
-Ma nećeš, što ti je!- primila sam ga za ruku.
-Hoću. Previsoka je temperatura. Moram napisat oporuku.-, ponovno sam se počela smijati, a on me bijesno gledao.
-Gle. Nećeš umrijeti. Ako ne spustimo temperaturu, zvat ću liječnika. Nisi još počeo ni buncati! Teoretski nisi ni bolestan.-, nasmješila sam se.
-Ipak ti meni daj olovku i papir.-, počeo je pružati ruke prema ormariću.
-Ma neee. Kakva olovka? Kakav papir? Ne dam da pišeš oporuku. Točka. Nema pisanja nikakvih oporuka danas. Jesmo se razumjeli?- malo oštrije sam rekla.
-Ali...-
-NEMA ALI!- još oštrije sam ga prekinula.
-Dobro.-, rekao je i otkrenuo se.
-Skuhala sam ti vegetarijansku juhu. Još je vruća tako da bi bilo dobro da to pojedeš.-, počeškala sam ga po leđima.
-Dobro.-, grubo je rekao. Nagnula sam se prema njemu i poljubila ga u obraz.
-Bit ćeš ti dobro. Vidjet ćeš.-, nasmješila sam mu se. Pogledao me i osmjehnuo se. To je valjda prvi put danas.
-Naravno, pa ti se brineš za mene.-, rekao je. Otišla sam u kuhinju po juhu i vratila se sa zdjelicom na bijelom pladnju. Stavila sam ga pred njega.
-Evo ga. Osjećaš li miris?- pitala sam.
-Ne.-, odmahnuo je glavom.
-I bolje. To znači da nemaš ni okusa. I to je isto dobro.-, nasmješila sam se. Pogledao me i uzeo žlicu u prste.
-Jaoj...Ovo će tako glupo zvučati.-, spustio je žlicu.
-Nema glupih pitanja, samo glupi odgovori.-, pogladila sam ga po licu.
-Ma znam...ali kad čuješ ovo, naglo ćeš promijeniti mišljenje.-, okrenuo je glavom.
-Bi li ti...Mislim, hoćeš li..ono...-, zamuckivao je.
-Nahraniti te?- prekinula sam ga.
-Aha. Hoćeš, molim te?- i sklopio ruke.
-Hoću, naravno. Nema svaka cura priliku hraniti Toma Kaulitza...-, osmjehnula sam se i uzela žlicu. Jeo je uz razgovor, tako da smo brzo sredili cijelu zdjelicu. Vratila sam se u kuhinju kako bih odložila sve to. Zatim sam se vratila do njega. Sjela sam na krevet i dotakla mu čelo. Temperatura se definitivno spustila. Ponovno sam uzela toplomjer i stavila mu pod ruku.
-Šta ne ide to u usta?- začudio se.
-Može i u usta, ali moj tata kaže da je pouzdanije pod rukom.-, odgovorila sam.
-Aha..-, promrmljao je. Uskoro se i otkrio. Izvadila sam toplomjer.
-Wuhu! 37.5! Svaka nam čast.-, nasmješila sam se.
-Stvarno? Wau, daj pet.-, i podigao ruku u zrak. Pljesnula sam svojom o njegovu.
-Kako se osjećaš?- pitala sam.
-Dobro. Mislim, nije mi više hladno i mislim da ću opet kihnuti, tako da ću opet čuti tvoj smijeh, a to je super.-, nasmješio se. Prošlo je par sekundi.
-Ajde više! KIHNI!- nasmijao se mojoj izjavi.
-Pa rekao sam ti već da ja to ne k...- i kihnuo. Trgala sam se od smijeha i valjala po krevetu.
-Kako netko može tako smiješno kihati?- govorila sam kroz smijeh. Gledao me i smijao se.
-Nisi ti čista. Znao sam ja odmah.-, i poškakljao me što je izazvalo još veći napadaj smijeha kod mene, ali i kod njega. Legla sam pored njega i on me obgrlio jednom rukom.
-Znaš, još nisam potpuno zdrav. Mogao bih te zaraziti.-, pogledao me i pomilovao po kosi.
-Ako je tvoja, onda ne smeta.-, nasmješila sam se.
-U tom slučaju...-, i poljubio me. Kad smo se odvojili pogledala sam kroz prozor.
-Gle, ljubavi. Pada snijeg.-, uzbuđeno sam rekla.
-Da, iiii?- pogledao me.
-Tako dugo nisam vidjela snijeg. Nema toga u Africi, znaš?- potapšala sam ga po koljenu.
-Hoćeš da izađemo van?- pogladio me po licu.
-Ma ne. Još uvijek nisi u potpunosti zdrav. Prvo se ti oporavi, pa onda nekakve aktivnosti.-, zločesto sam se osmjehnula.
-Ahaaa... A kakve to aktivnosti?- zgrabio me i posjeo na sebe.
-Ova aktivnost spada pod te aktivnosti.-, osmjehnula sam se.
-Ja mislim...-, i poljubio me. -Da sam...-, ponovno. -Dovoljno ojačao za te aktivnosti.-, i okrenuo nas u lijevo. Vrisnula sam.

***

Ležali smo na krevetu sve dok nije zazvonio moj mobitel. Javila sam se. Mark.
-Zara, trebamo te u sjedištu. Dođi brzo.-, i poklopio.
-Tko je bio, ljubavi?- pitao me Tom. Morala sam nešto brzo smisliti. Mislim da baš i ne bi bilo pametno reći mu Dragi, ja sam tajni agent interpola, postala sam onaj dan kad su me spasili. Moram ići. Book. Ups, nisam to ni vama spomenula, zar ne? E, pa sve se dogodilo jako brzo. Mark je rekao da su moje vještine dojmljive za jednu djevojku koja nije prošla interpolsku obuku. Isti taj dan pitao me želim li postati jedna od njih. Teoretski, ja sam tu obuku prošla i neko sam vrijeme radila za interpol. Kao tajni agent. I sada imam svoj stari posao natrag. Ali opet ne znam kako bih to rekla Tomu.
-Zara. Zaglavila je u snijegu.-, slagala sam.
-Hoćeš da ja idem?- pitao je.
-NE!- viknula sam. Čudno me pogledao. -Ne...hahha, neee, nema potrebe za time.-, nervozno sam počela prtljati po kosi. Gledao me kao da je znao da nešto nije u redu.
-Dobro. Evo ti ključevi od Cadillaca. On je jači što se toga tiče.-, i stavio mi ključeve u šaku. Primaknuo mi se i poljubio me.
-Znaš da te volim, jel tako?- sjetno je pitao. Ne misli valjda da ga varam!
-Da. Da, naravno da znam.-, pogledala sam ga sa strahom.
-Dobro. I ti mene voliš.-, i zagrlio me.
-Volim. Puno, previše.-, zabrinuto sam rekla. -Nešto nije u redu?- primakla sam svoj obraz njegovom.
-Sve je u redu. Idi.-, nasmješio mi se. Pozdravila sam ga i skočila sa kreveta. Izašla sam van iz kuće. U hodu sam nazvala Zaru. Brzo se javila.
-Zara, intervencija. Jel Bill tamo?- pitala sam brzo pogledavajući prema prozoru.
-Ne. Otišao je prije nekih sat vremena.-, rekla je. Odahnula sam.
-Ovako. Ti si zaglavila u snijegu. Ja dolazim da te izvučem. Molim te, uzmi moj auto i zaglavi se u snijegu.-, počela se smijati.
-Jesi ti normalna. Sve ću učiniti za tebe, znaš to. Ali da se zaglavim u snijegu, to ne bih napravila ni za samu sebe.-, nasmijala se.
-MOOOOLIM TE! Učinit ću sve. Molim te, zaglavi se u snijegu.-, počela sam cupkati na mjestu. Pogledala sam još jednom prema prozoru. Znala sam da me Tom promatra. Mahnula sam mu i sjela u njegov auto.
-Ali zašto?- čini se da je napokon shvatila ozbiljnost situacije.
-Samo učini to! Objasnit ću ti kasnije.-, bjesno sam odgovorila.
-Ok, ali ako ti sjebem gume, sama si si kriva...-, nasmijala se.
-Hvala ti. Ajme, tako ti dugujeeeem. Iako ćeš mi sjebat auto!-, bacila sam još jedan pogled na prozor. Vidjela sam da Tom drži mobitel u ruci. Gad mi uopće nije vjerovao.
-Samo budi brza. Tom već zove Billa. Požuri, molim te.-, i poklopila. Ubacila sam u rikverc i počela se voziti prema sjedištu interpola. Onda sam se sjetila GPS-a koji Tom ima u Cadillacu. Ugasila sam ga i restartirala. Ubit će me zbog ovog, ali morala sam to napraviti. Uskoro mi je Zara poslala poruku. Pisalo je: Stuck in the snow, 'till the end of the time. =) Odgovorila sam s jednim kratkim tnx. i nastavila voziti. Ubrzo sam došla do sjedišta, parkirala u podzemnu garažu i liftom se dovezla do sobe za prezentacije. Radilo se ponovno o nama jako dobro poznatoj narkomafiji Casa-nostri. Nakon prezentacije, koja je kao i sve ostale trajala oko 10 minuta, Mark me povukao na stranu.
-Jesi mu rekla?- pitao me.
-Naravno!- neuvjerljivo sam rekla. Piljio je u mene. -...da nisam.-, pogledala sam u pod.
-Zara...-, počeo je.
-A ne znam kako. Šta da mu kažem?- prekinula sam ga. Rukom je bio oslonjen o zid i na taj nas način sakrivao od znatiželjnih očiju.
-Moraš mu reći. I to brzo. Žao mi je, ali morat ćeš.-, i maknuo se te otišao u suprotnom smjeru. Nazvala sam Zaru.
-Ajme, Zara....imamo veliki problem.-, rekla je.
-KAKAV?- zaderala sam se.
-Tom je zvao Billa s obzirom da je tebi isključen mobitel i ovaj dolazi za 15 minuta! Ja sam rekla da nema potrebe, ali on inzistira. Ja sam mu dala krivo mjesto tako da si dobila na vremenu. Imaš pola sata da se nacrtaš ovdje i izvučeš me iz snijega. To jest, izvučeš mene I SEBE iz snijega.-, rekla mi je.
-Sebe? Kako to misliš sebe?- brzinski sam otključavala auto.
-Pa morala sam im nešto reći! I ti si zaglavila sad!- viknula je.
-Dobro, hvala ti. Ja sam tamo za 15 minuta. Ček...di si ti?- pitala sam ju.
-Na izlazu za autocestu A-25. Požuri.-, rekla sam joj.
-Pa to mi je 25 minuta odavde!!!! I to ako budem vozila kao manijak!-, počela sam se derati i okrenula auto naglo u rikverc. Tragovi guma ostali su na tlu podzemne garaže.
-Moraš doći. Inače je sve gotovo.-, poklopila je. Znam to. Ostalo mi je jurcati po gradu. To ću i učiniti.

Dani su prolazili i uskoro je došao taj kad su me pustili na kućnu njegu. Tom je ustao rano ujutro samo kako bi došao pomoći mi spakirati stvari. Čudno za njega jer on nikad ne ustaje prije 11, možda pola 12. Ni ja nisam bila u potpunosti budna kada je pokucao na vrata.
-Hej.-, pročitala sam mu s usana. Ušao je, prišao mi i poljubio me. Slušala sam glazbu već par minuta. Izvukao mi je jednu slušalicu iz uha i stavio ju u svoje uho.
-Što slušamo?- počeo je drmati glavom. Nasmijala sam se.
-MCR! Kako to ne znaš?- počela sam se igrati s jednom njegovom pletenicom. Nasmješio se pogledavši u moje prste.
-MCR? Što je to?- napravio je neku čudljivu facu. Širom sam otvorila usta i primila se za prsa. Pravila sam se uvrijeđenom.
-Moj mladiću.-, zacmoktala sam, a on se nasmijao. -My Chemical Romance, sramoto jedna. Nećemo nikom reć da to nisi znao.-, smijala sam se cijelo vrijeme. Nisam mogla izgledati nimalo ozbiljno.
-Aha, oni su to...-, odmahnuo je glavom i nasmješio se. -Ček...tko su oni ono?- podigao je jednu obrvu. Udarila sam ga po ruci.
-Joj, kad te tresnem. Gerard, nadam se da nikad nećeš ovo doznat.-, pogledala sam u strop.
-Zar je on neki Bog?- Tom mi se rugao i oponašao me.
-JE! On JEEEE Bog.-, podigla sam ruke u zrak.
-Udarilo ti u glavu ovo vrijeme?- pitao me i zagrlio oko pasa iako sam još sjedila na krevetu.
-Ne, tebi očito je. Sprdaš se sa MCR ispred MENE! Kako te nije strah?- nasmješila sam se. Položio je glavu na moje rame. Prošla sam rukom kroz njegovu kosu.
-Ne bojim se. Kad sam s tobom, ne bojim se.-, rekao mi je smireno.
-A čega se ti to inače bojiš, ha? Pa imaš skoro dva metra.-, nasmješila sam mu se i poljubila ga u obraz.
-Bojim se što će biti sutra. Budim se sa strahom. Svako jutro.-, otkrenuo je glavu.
-E pa ja ću ti reći što će biti sutra.-, pogledao me svojim toplim smeđim očima. Očitala sam nekakav teret u njima, nešto čega se on ne može riješiti.
-Što?- blago se nasmješio.
-Kad se probudiš, ja ću ležati pored tebe. Onda ću ti spremiti doručak. Samo ono što ti voliš.-, nasmješila sam se.
-Sushi...-, oblizao se.
-Da, preparirat ću ribu za tebe. Naravno, nije mi problem.-, nasmijao se.
-Hoćemo onda u šetnju?- pitao me.
-Evo, ovako. Radit ćemo sve što ti hoćeš. Jel može?- očajnički ga želim oraspoložiti. Nešto mu reći, ili nešto učiniti samo da prestane biti tako prokleto tužan. Blago se nasmješio. Pogladila sam ga po licu. Zatvorio je oči i nasmješio se.
-Ajde, mrgo. Pomozi mi da spakiram sve ovo. Ti si to donio, ti nosi i natrag.-, nasmijala sam se. Istina je da je on donio svu moju odjeću tu u bolnicu. Uskoro smo počeli pakirati stvari. Vjerojatno bismo brže završili da nisam Tomu dala da pakira donje rublje. Ne znam što mi je bilo. Kad smo se spakirali, otišli smo do mog liječnika jer sam morala potpisati neke dokumente. Dao mi je otpusno pismo i tablete, pa smo uskoro mogli krenuti. Kad smo dizalom sišli u podzemnu garažu na parkirnom sam mjestu vidjela Audi.
-Dao si ga popraviti?- pitala sam ga.
-Aha. Spreman je za novo drvo.-, nasmješio se i primio me za ruku. Isprepleo je svoje prste s mojima. Nježno sam ga pogledala. Lagano smo došetali do auta i on mi je otvorio vrata. Sjela sam unutra i zavezala se. On je isto ušao i upalio je motor. Upalio je.
-Impresivno.-, nasmijala sam se.
-Aha, može i ovo!- rukom je pomaknuo mjenjač. Zapljeskala sam i on se nasmijao. Vozili smo se kroz grad i pričali o glupostima, većinom potpuno ne važnim stvarima. Kad smo stigli pred kuću parkirao je auto u garažu. Izašli smo van. Bacio mi je ključeve kuće i rekao da uđem unutra, morao je promijeniti onu tekućinu za brisanje stakala. Otključala sam vrata i ušla u kuću. Bila je tako lijepo sređena. U zraku se osjetio miris sredstava za čišćenje. Sve je bilo puno zumbula, mojeg omiljenog cvijeća. Zumbuli su imali tako specifičan miris, osjetio se u cijeloj kući. Bilo ih je zaista mnogo. Kako sam u ruci držala svoj kovčeg, produžila sam do spavaće sobe kako bih ga tamo ostavila. Prozor je bio otvoren i soba je bila ispunjena svježinom. Na krevetu je bila nova posteljina. Čisto bijela. Pored kreveta su sada bila dva noćna ormarića, jedan s lijeve, a drugi s desne strane. Kada sam otvorila ormar, na lijevoj strani su uredno bile posložene moje majice na prvoj polici, hlače na drugoj polici, suknje na trećoj polici... Gotovo sva moja odjeća bila je tu. Zar je on to mene preselio? Vratila sam se u dnevni i otišla do kuhinje. U hladnjaku se nalazilo moje omiljeno piće i moja omiljena čokolada. Na šanku je također stajala moja šalica s natpisom Pazi, grizem. Nasmijala sam se. Otišla sam u kupaonicu. Tamo je u ormariću bila boca mog šampona. Pored njega je bila boca regeneratora te maska za kosu. Nasmješila sam se i zatvorila ormarić. Vratila sam se u dnevni i sjela na kauč čekajući Toma. Uskoro sam čula otvaranje vrata. Ustala sam se. Bio je to on.
-Hej. Nisam mogla ne primjetiti svoje stvari.-, nasmješeno sam rekla. Pogledao me i otresajući ruke s njih skinuo prašinu, vjerojatno onu koju je pokupio na autu.
-Da, uzeo sam si slobodu i prenio neke stvari. Ljutiš se?- zaškiljio je.
-Ne, zašto bih? Primjetila sam i da je sve puno zumbula. I vidim i da si spremao.-, nasmješila sam se.
-Aha. Mislim, teoretski nisam ja pospremao, ali ja sam platio, tako da se to računa kao da sam ja. A zumbule sam danas donio od mame. Ona ih ima cijelo čudo. Znam da ih ti obožavaš, pa sam ih donio puno.-, nasmješio se gledajući uokolo.
-Baš je super.-, prišla sam mu. Zagrlio me.
-Obožavam te grliti. Tako si mala i mekana.-, nasmijao se.
-Nisam ja plišani medvjedić.-, naslonila sam glavu na njegova prsa. Promrmljao je nešto i poljubio me u obraz.
-A sad... Što bi ti htjela raditi danas?- pitao me.
-Ne znam...-, nasmješila sam se.
-Mogli bismo naručiti nešto i ostati doma cijeli dan, što kažeš?- nasmješio mi se.
-Može. Ali onda sutra idemo šetati.-, primila sam ga za ruke.
-Može.-, nasmješio mi se. Prišao mi je i stavio jednu ruku pod moja koljena, a drugom mi pridržavao leđa. Podigao me, a ja sam obavila ruke oko njegovog vrata. Nasmješio se i poljubio me. Prenio me je do spavaće sobe gdje me položio na krevet.
-Ja znam da bi ti išla svugdje i svašta radila, ali doktor kaže da moraš ležati još jedan dan. Imamo TV tu, ja ću nam naručiti ručak i bit će nam super.-, pogladio me po licu i kosi.
-Ok. Ja tebe slušam jer sam se skroz isključila kad je govorio o tim zdravstvenim glupostima.-, nasmješio se.
-Ja sam sve čuo. Imaš ove tablete za bolove.-, izvadio je tablete iz džepa jakne. - Ove tablete su ti za...-, ponovno sam se isključila, nisam si mogla pomoći. Blijedo sam piljila u njega i smješkala se kao missica, izgledala sam blago rečeno tupavo. On je trkeljao i trkeljao, a ja sam bila u svom svijetu.
-Ljubavi, opet si se isključila.-, trznuo me.
-Ne, nisam dragi. Sve ja slušam.-, primila sam ga za ruku.
-Aha... Što sam zadnje rekao?- nasmješio mi se.
-Pa...da su ovo tablete za...-, zamuckivala sam.
-E, pojma nemaš.-, nasmijao se. -Nemaš blage veze o čemu sam ja govorio. Ljut sam.-, i prekrižio ruke na prsima.
-Na mene? Ali ljubavi... Pa nemoj takav biti... Ja se isključim samo kad se radi o tabletama, inače te sve slušam. A oprosti mi.-, kleknula sam na krevetu i primakla mu se. Pogledao me sa smješkom.
-A molim te, oprosti mi.-, poljubila sam ga.
-Ne, još sam ljut.-, slegnuo je ramenima.
-A sad?- poljubila sam ga i sjela mu u krilo. Primio me za leđa i uzvratio poljubac. Tako smo dosta dugo sjedili na, usudim se reći našem krevetu i ljubili se.
-Pojest ću te. Gladan sam.-, nasmješio mi se kad smo se napokon odljepili jedno od drugog. -Ti nisi?-
-Jesam malo. Što ćemo jesti?- pogledala sam ga.
-Pizza?- pitao me.
-Može.-, rekla sam.
-Ok, ja ću vegetarijansku, a ti mješanu, jel tako?- ustao se.
-Da.-, veselo sam odgovorila.
-Super. Ti samo lezi i odmaraj, eto mene za par minuta.-, rekao je i izašao iz sobe. Ostavio je ipak otvorena vrata. Za nekoliko minuta vratio se natrag.
-A sad. Gdje smo ono stali?- rekao je i legao na krevet iznad mene. Ipak, nije bilo nekog skidanja odjeće. Jedino je skinuo jaknu. Mazili smo se sve dok nije zazvonilo zvono na vratima.
-E, bolje mu je da je to pizza frajer.-, nasmijala sam se toj izjavi. Otišao je otvoriti vrata. Čula sam drugu osobu i Toma kako razgovaraju. Nakon nekoliko minuta vrata su se zatvorila i Tom se vratio u sobu.
-Bio je on.-, nasmješio se.
-Jeej...-, djetinjasto sam rekla.
-Idemo jest. Jebote, umrijet ću od gladi!- prišao mi je kao da će me ponovno podići.
-Mogu hodati, ne moraš me nositi po kući.-, nasmješila sam se primivši ga za lice.
-Moram.-, zločesto se nasmješio i podigao me. Nasmijala sam se i ponovno obavila ruke oko njegovog vrata. Prenio me do kauča. Na stoliću ispred je bio naš ručak. On je otišao po onu rezalicu, a ja sam za to vrijeme otvorila kutije. Sve smo pojeli.

***

Bili smo u dnevnom boravku i gledali neki film na TV-u. Ja sam ležala s glavom u njegovom krilu jer je on sjedio. Prstima je prolazio kroz moju kosu. Okrenula sam glavu prema njemu. Gledao me.
-Što je?- nasmješila sam se.
-Ništa.-, i dalje me gledao.
-Zašto me tako gledaš?- sramežljivo sam otkrenula pogled.
-Kako?- pogladio me po licu.
-Tako...kao da sam Kineski Zid ili neko drugo svjetsko čudo...-, nasmijao se.
-Ti si moje čudo.-, nagnuo se prema meni i poljubio me.
-Ok, što hoćeš?- nasmješeno sam pitala kad me napokon pustio.
-Ništa. Zašto misliš da bih išta htio?- napravio je uvrijeđenu facu.
-Ajde, gukni golube. Predobar si, sigurno nešto hoćeš.-, zgrabila sam jednu njegovu pletenicu.
-Znaš...Ovaj film je stvarno dosadan. Ajmo ubacit DVD...-,
-Tom, po posljednji put. NEĆU gledat Brunu s tobom. Točka.-, nasmješila sam se.
-Ali zašto? Pa to je baš dobar film.-, pogladio me po kosi.
-To je jedan od najglupljih filmova ikad. IKAD!- pogledala sam ga.
-Dobro.-, rekao je i naslonio se. Okrenula sam očima. "Tako ću ovo požalit...", pomislila sam.
-Ajde stavi ga.-, povukla sam ga za rukav.
-Stvarno?- ponovno me pogledao onim svojim pogledom.
-DA! Prije nego se predomislim. A mogla bih, zaista!- lagano sam ga trknula laktom. Otišao je po DVD i gledali smo taj glupi film. Toliko je glup da si čovjek ne može pomoći. Jednostavno se mora smijati. Približio mi se i počeo me ljubiti. Zagrlila sam ga oko vrata. Uskoro se to pretvorilo u poprilično divlje žvaljenje. Znam da sam još pod navodnicima ozlijeđena, ali jednostavno mi je prijalo. Sjela sam mu u krilo i okrenula se prema njemu. Promumljao je nešto i stavio ruke na moje dupe. Počeo me ljubiti po vratu. Uzdahnula sam. Nasmijao se.
-Samo da te pitam nešto. Što to ima u mom vratu?- pomakla sam kosu na drugo rame.
-Mm...ima nešto.-, promrmljao je i vratio se mom vratu. Sjedila sam tako dugo u njegovom krilu dok se on zabavljao mojim vratom povremeno škicajući film. Onda me zagrlio. Počeo je trljati svoj obraz uz moj. Bilo je tako čudno, a opet tako ugodno.
-Nemoj me više nikad ostaviti.-, čvrsto me je zagrlio.
-Neću. Što ti je?- začuđeno sam ga pogledala. Zabio je glavu između mog vrata i ramena. Počela sam ga gladiti po glavi.
-Jesi dobro? Jesi se smirio?- naslonila sam glavu na njegovu. Čvrsto me zagrlio.

***

Već je bilo vrijeme za spavanje. Otišli smo u spavaću sobu (čitaj, odnio me u spavaću sobu) i legli u krevet. Ja s lijeve, on s desne strane. Na mom noćnom ormariću nalazila se knjiga Divlji konj. Jedna od meni omiljenih knjiga.
-Kako si znao?- uzela sam knjigu u ruke i pogledala ga. Upravo je skidao majicu.
-Tai mi je rekla.-, nasmješio mi se. Knjiga je bila prevedena na njemački. Legao je pored mene i obgrlio me jednom rukom. Naslonila sam glavu između njegove ruke i prsa.
-Ja nemam pojma što je tako dobro u toj knjizi. Čitao sam malo. Ono, glavni lik je konj!- nasmijao se.
-Ma neee.-, odvratila sam. -Glavni lik je konj, ali svi vide da se zapravo radi o mladoj osobi. Cijela je knjiga velika metafora. Nije to konj. To je čovjek. A čovjeka kao čovjeka imamo u konjokradici i Gospodaru. Dakle, ta je mlada osoba okružena dobrim i lošim ljudima, a uz sve to mora pronaći pravi put. Knjiga je jako zanimljiva.-, gledao me kao da nisam normalna.
-I to sve vidiš iz konja?- podigao je obrvu.
-Uhm...da.-, nasmješila sam se. Poljubio me u kosu i uzeo mi knjigu iz ruke. Otvorio ju je i počeli smo čitati. Stranice su samo prolazile. Uskoro smo došli do dijela kada ga je Gospodar odveo.
-Ovaj mi se dio sviđa. Sve dok mu ne povjerujem, ja ću ga se bojati.-, pročitao je zadnju rečenicu poglavlja. Zamislila sam se. Možda je tako i kod nas dvoje. Uskoro nam je čitanje dosadilo. Zatvorio je knjigu.
-Lezi na mene.-, rekao mi je i rukom pokazao.
-Dobro.-, rekla sam i legla na njega. Zagrlio me. Pustila sam da otkucaji njegovog srca poptuno obuzmu moje tijelo. Počeo me milovati po leđima. Pogledala sam ga lagano se podigavši prema njemu. Gledao me i ja sam njega. Polako sam se počela približavati njegovim usnama. Zatvorila sam oči i prislonila svoje usne na njegove. Bile su tako tople. Primio me rukama za glavu i ubacio mi jezik u usta. Kad smo se prestali ljubiti neko sam vrijeme ostala u tom položaju. Disao je duboko i držao me za glavu. Stavila sam ruku na njegova prsa i oprezno njome prošla od prsa do trbuha. Uzdahnuo je. Ponovno sam ga poljubila. Ovaj puta divljije. Rukom je prošao po mom struku i zavukao ruke pod moju potkošulju. Svukao ju je. Ja sam njega isto skinula. Okrenuo se i sada me je ljubio po licu, vratu, ramenima... Uspravili smo se i sjeli. Zagrlio me.
-Ja sam kriv. Hoćeš li mi ikada oprostiti?- nije me mogao pogledati. Čvrsto me je zagrlio.
-Nisam ti ni zamjerila.-, šapnula sam mu u uho. Nasmješio se i polegao nas na krevet. Na kraju sam legla na njega. Zagrlio me.
-Nitko ti nikad više neće nauditi.-, pogledao me.
-Znam.-, položila sam glavu na njegova prsa. Poljubio me u kosu i zaspali smo zagrljeni.

Njegov pas je zalajao dok smo zagrljeni sjedili na bolničkom krevetu. Medicinska je sestra upala u sobu i viknula: "ŠTO SE OVDJE DOGAĐA??? PAS???" Tom me samo pogledao.
-O-oprostite... Izvest ću ga...-, zamucao je.
-JESTE LI VI NORMALNI? OVO JE BOLNICA! BOL-NI-CA! NEMA OVDJE ŽIVOTINJA!- prekinula ga je i počela na njega vikati. Istjerala ga je van i skinula mi stare zavoje.
-Recite vi meni, gospođice Lukin.-, pogledala je moje ime na kartonu, -Je li ovaj vaš normalan? Ne čini se baš čist.-, izgledala je vrlo ljutito.
-Iskreno?- pitala sam ju.
-Najiskrenije.-, nasmješila mi se.
-Nekad se i ja to pitam. Opet, tako je dobar prema meni...a opet mi je tako muka od njega u zadnje vrijeme.-, napuhala sam obraze.
-Haha, znam kako vam je. Imam i ja jednog takvog.-, prokomentirala je.
-Ah...samo da prestane biti tako...-
-Djetinjast?- prekinula me.
-DA! Djetinjast. Naljuti se na najmanje sitnice.-, okrenula sam očima.
-Hah...-, uzdahnula je. Umotala mi je nove zavoje i izašla van. Razmišljala sam neko vrijeme. O Tomu, o sebi, o nama... Ne znam na čemu sam. Prije par sati toliko sam ga trebala i željela, a sad... Sad ne znam na čemu sam. Vrata su se ponovno otvorila i u sobu je ušao Tom.
-Morao sam ga vratiti doma.-, mislio je na psa. Kimnula sam. Sjeo je pored mene.
-Oho, netko nam ima nove zavoje. Baš su fensej... D&G?- našalio se.
-Ok, definitivno bacamo onaj Bruno DVD.-, nasmijala sam se.
-A neee. Nećemo ga baciti. UOKVIRIT ĆEMO GA!- poškakljao me i nasmijao se. I ja sam se nasmijala. Zagrlio me.
-Kako to da su ti i sise omotane?- zločesto se nasmješio i podigao obrve.
-A šta bi ti s njima?- primila sam ga za ruku.
-Ništa...odakle ti ideja da bih ja išta s njima radio?- stavio je svoje dlanove na moje i počeo potiskivati. Ja sam isto gurala, pa se to uskoro pretvorilo u neku igru. Svako malo bi pitao boli li me to, a ja sam odgovarala da me ne boli. Nasmijali smo se i on je stavio ruke na moje lice.
-Imaš tako mekanu kožu.-, odjednom je rekao. Nasmijala sam se. Provukao je prste kroz moju kosu.
-Čupaš me.-, nasmješila sam se.
-E, sav mirišim na tvoju kosu. Jebote, koji je to šampon? Tako je jak.-, nasmješio se i rukom pokazivao na sebe i djelove tijela koji miriše na moju kosu. Nasmijala sam se.
-Jel to dobro?- pogledala sam ga.
-Divno.-, nasmješio se i poljubio me. Zagrlio me. Uskoro sam se ja uspravila i upalili smo TV. Gledali smo neku glupu dokumentarnu emisiju o školjkama i smijali se. S njim je sve bilo tako smiješno. U sobu je odjednom ušetao liječnik.
-Dobar dan, gospođice Lukin.-, liječnik je imao zabrinut izraz lica.
-Dobar dan.-, odzdravili smo Tom i ja u gotovo isto vrijeme.
-Imam dobre i loše vijesti za vas.-, nas smo se dvoje pogledali.
-Dajte nam prvo dobru.-, rekao je Tom.
-Dobro. Oporavljate se izvrsno. Nemate nekih velikih ozljeda. Uglavnom su to sve samo prijelomi i modrice. Organi nisu nastradali i već idući tjedan ćemo vas pustiti kući na kućnu njegu.-, blago se nasmješio.
-Bit ćeš kod mene cijelo vrijeme, ljubavi. Ja ću se brinuti za tebe.-, zagrlio me jednom rukom.
-Rekli ste da imate i lošu vijest.-, bila sam vidno zabrinuta.
-Da... Kada smo vas otvorili i obavili razne pretrage utvrdili smo da se u vama razvijao fetus. Bio je star otprilike mjesec dana.-, osjetila sam kako se Tomu grči ruka.
-Bio? Kako to mislite bio?- pogledala sam u liječnika.
-Vidite...od silnih udaraca koje ste primili, fetus je zadobio teške ozljede te u vašoj utrobi preminuo. Otklonili smo ga. Žao mi je.-, sklopio je ruke. Tom je gledao otvorenih usta. Gledao je malo mene, malo doktora.
-Hoćete reći da... da je ona... da smo mi... I sad da dijete...-, bio je zbunjen.
-Ali...ako sam ja bila trudna... Nije mi bilo baš previše zlo, samo sam jednom povratila i nije mi kasnila... Kako je to moguće?- pitala sam.
-Mučnina je poprilično relativna. Sve ovisi o vašem želudcu. Neke žene prođu cijelu trudnoći i ni jednom ne povrate, a nekima je zlo svaki dan. A što se tiče menstrualnog krvarenja... Možda bi se to kod vas očitovalo tek kasnije.-, Tom je samo odmahivao glavom.
-Žao mi je. Stvarno. Ali moći ćete ponovno zatrudniti. Na sreću, kao što sam i prije rekao, organi vam nisu trajno oštećeni, a oni koji su oštećeni sami će se regenerirati.-, pozdravio nas je i otišao. Stiskalo mi se grlo. Naslonila sam se na Toma. Zagrlio me i drugom rukom.
-Tom, ja sam ga ubila.-, prošaptala sam.
-Ne... Zarice, nisi ti...-, pogledao me i počeo milovati po leđima.
-Jesam. Ja sam. Trebala sam šutjeti, a ne namjerno izazivati. Da nisam izazivala, ne bi me toliko udarao i naše dijete...-, osjećala sam se tako jadno! Počela sam plakati i ridati u njegovu majicu. Sigurna sam da je i njemu bilo teško. Zagrlio me jače.
-Nisi ti kriva, ja sam kriv.-, glas mu se tresao, teško je govorio.
-Kako? Pa ja sam pustila da me udaraju.-, nisam se mogla zaustaviti. Tako me je boljelo.
-Zara, ja sam dopustio da te otmu. Trebao sam ti reći da se čuvaš, da budeš na oprezu. Ja sam kriv.-, tužno je rekao.
-Što ćemo sad?- pitala sam.
-Ne znam. Da kažem da nastavimo dalje živjeti svoj život, bilo bi sebično. Da kažem da žalimo, bilo bi pretjerano. Ne znam. Ne znam što da kažem... ne znam kako da otjeram bol. Nisam...-, počeo je, no nije završio nego me još jače zagrlio. Minute su nam prolazile u tišini.
-Ljubavi, hoćeš da budem s tobom noćas?- pitao me prolazeći prstima kroz moju kosu.
-Ne... Ne moraš, znam da si umoran. Idi kući i odmori se.-, nasmješila sam mu se.
-Jesi sigurna?- poljubio me u čelo.
-Ne.-, nasmješila sam se.
-Ostat ću s tobom.-, sjeo je na jastuk i ja sam položila glavu u njegovo krilo. Prstima je prolazio kroz moju kosu i dodirivao me po licu. Zaspala sam.

***

-Zarice...Zara, ljubavi...-, čula sam tihi glas. Otvorila sam oči i ugledala Toma kako me lagano gurka i tako budi. Promrmljala sam nešto i pogledala ga.
-Zarice, zaspala si. Rekli su da moraš spavati samo po noći. Znam da si umorna, ali moraš se probuditi.-, nasmješio mi se.
-Aha...o-ok.-, odgovorila sam. Pomilovao me po licu.
-Zarice...razmišljao sam. Možda je bolje da nikome ne kažemo za dijete.-, izbečila sam oči. Nisam mogla vjerovati.
-Zar ti... Ti očekuješ da ja lažem?- pogledala sam ga s određenom dozom gađenja.
-Možeš to i tako nazvati ako želiš.-, nasmješio se i pogladio me po licu. Primila sam ga za ruku i doslovno ju bacila sa sebe. Pogledao me s čuđenjem.
-Što je tebi? Ja sam bila trudna i naše dijete je mrtvo, a ti tako! Od čega si ti napravljen? Jesi li ti uopće čovjek?!- sjela sam i počela se derati.
-Zarice, lezi... Ne smiješ se ustajati.-, primio me za ruke.
-DAJ PUSTI ME!- viknula sam na njega. Pogledao me onim pogledom štasederešnamene?. -Ne mogu vjerovati da si to rekao. Dobro, što je tebi?- spustio je pogled.
-Samo sam mislio...-, i zastao.
-Gledaj me u oči kad se derem na tebe!- glasno sam rekla. Pogledao me prijezirnim pogledom i namjestio pirs.
-Ja ne razumijem zašto ti pizdiš!- i on je sad viknuo.
-Ti ne razumiješ...-, sarkastično sam se smijala i govorila. -Znaš zašto pizdim? Zato što si upravo dokazao da ti nije stalo ni do tog djeteta, a bogme ni do mene. Razmišljaš li ti uopće, čovječe?- pogledala sam ga stisnutih očiju.
-Razmišljam. Ne shvaćam te. Gle, dijete je mrtvo i mi to ne možemo promijeniti, ali mislim da je glupo tu priču drugima reći...samo će se brinuti...-, izjašnjavao se.
-Mislim da znam o čemu se ovdje radi.-, prekinula sam ga, -Ne brini, niti jedan novinar neće čuti za tu "priču", kako ti nazivaš svoje dijete.-, ljutito sam ga pogledala i legla na krevet. Nisam htjela čuti ni jednu riječ više.
-Zara, znaš da nisam tako mislio!- povisio je ton.
-Ne znam. Zašto bi ja uvijek trebala znati kako ti misliš? Pa ja ne znam ništa o tebi, zar ne?- postajala sam bezobrazna i bahata. Mrzio je to, ali ja sam mu se baš htjela inatiti.
-Evo, opet ti počinješ...-, rekao je i digao ruke u zrak.
-Naravno, uvijek ja počinjem. Uvijek sam ja kriva. Ajde ti jednom budi.-, pogledala sam ga.
-Dobro, ženo, koji je tebi kurac? Tko je rekao da si ti kriva za išta?- ponovno je povisio ton.
-Nemoj se ti derati na mene, čuješ! Tko si ti da vičeš na mene? TKO?- i ja sam počela vikati.
-Aha... A ti se na mene dereš kad god ti nešto nije po volji.-, pravdao se. Zaboljela ga glava. Vidjela sam mu po očima, počele se poprimati zelene tonove.
-Ajde, dobro. Dosta svađe. Jako te boli glava, ili će jedan aspirin to rješiti?- pitala sam ga.
-Ne boli me glava.-, otkrenuo se.
-Ajde ne laži. U bolnici smo, ako te boli ovdje ima oko 100 liječnika i medicinskog osoblja koji znaju što napraviti.-, primila sam ga za ruku. Pogledao je u mene, pa u moju ruku.
-Boli me...onako...ne znam. Srednje jako?- slegnuo je ramenima.
-Ok.-, tiho sam rekla. -Pozvat ću sestru i donijet će ti aspirin.-, blago sam se nasmješila. Zapravo ni ne znam kakav je to izraz lica bio. Pozvala sam sestru i donijela mu je aspirin. Popio ga je i obgrlio me jednom rukom.
-Zara, ti znaš da nisam onako mislio, zar ne?- ponovno je počinjao. Da sam ja on, šutila bih i pustila da se situacija slegne sama od sebe.
-Gle... Znam da nisi mislio onako... Ali nisi uredu, znaš? Nisi okej. I to ti ne kažem zbog sebe, nego zbog djeteta. Nećemo ga nikad upoznati jer nije dovoljno doguralo, ali opet... Bilo je tu. I bilo je naše. Mi smo ga trebali odgajati. Da ga ja nisam ubila, ti bi bio tata...-
-Zara, nisi ga ti ubila i točka. Znaš tko ga je ubio? Ona gnjida koja te otela, eto tko ga je ubio. I nemoj više to govoriti jer znamo da nije istina.-, prekinuo me. Usljedila je kraća stanka.
-Zara... Što bismo mi s tim djetetom? Ja... Ja ne bih imao vremena za njega. Jako bi patio. Ne želim takav život nikome, a kamoli svom djetetu.-, položila sam glavu na njegova prsa i on me poljubio u kosu.
-Ne znam što bismo. Valjda bismo se nekako snašli. Pa to je dijete, Tom! Naše dijete. Snašli bismo se. Sigurna sam.-, odgovorila sam i on me pomilovao po leđima.
-Sad nije pravi tren za nas... da imamo dijete. Nije. Ja ne želim da moje dijete živi bez tate. A živio bi. Ili živjela. Ne želim... Ne želim da se dogodi da me ti nazoveš i kažeš: "Danas je njegov rođendan, a ti se nisi sjetio.", ili nešto slično.-, nasmješila sam se.
-Znaš da se to ne bi dogodilo.-, rekla sam.
-Ne znam. Možda i bi. Nikad ne znaš. Ja ne bih imao vremena i to bi bilo mučenje i za tebe, i za dijete, a na poslijetku, i za mene.-, pogledao je kroz prozor.
-Upravu si. Nije vrijeme za dijete. Ali opet... Kad razmisliš... Bilo je tu. Koliko dugo to možemo skrivati? Bilo bi bolje da im otvoreno kažemo.-, pogledala sam ga. Još uvijek je gledao kroz prozor. Namrštio se. Pomilovao me po glavi i pogledao.
-Možda. A možda i ne bi. Brinuli bi se i ne bi ti dali mira.-, kako sam glavom bila okrenuta prema njegovoj, položio je ruke na moje lice i ja sam se oslonila na njegovu lijevu ruku. Gotovo cijelo moje lice stalo je u njegov dlan.
-Ali ne možemo to tajiti čitav život.-, zatvorila sam oči.
-Znam. Reći ćemo im kad se oporaviš. Onda će to već biti prošlost.-, ruku je položio na moje čelo i provukao prste kroz moju kosu.
-Volim te. Znaš to. I volio bih naše dijete, ali ne bih imao dovoljno vremena za njega. I on bi to osjetio. A ja ne želim da i on to osjeti.-, nisam sigurna što je zadnja rečenica trebala značiti, a nisam ni željela pitati.
-Naše dijete... Kad dođe na ovaj svijet, a doći će, ima da bude tretiran ko kralj.-, nasmijala sam se.
-Ma daaaj...-, odmahnula sam rukom.
-Ne, ozbiljno ti govorim. Bit će kao mali princ ili princeza. Ovisi o spolu.-, nasmješio mi se i zagrlio me. Kimnula sam glavom.
-Volim te, Zarice.-, prislonio je glavu uz moju.
-I ja tebe.-, rekla sam mu. I volim ga, zaista... Ali ne znam. Možda mi je to postalo prerutinski. Možda mi fali uzbuđenja? Ne znam koji kurac nije u redu samnom.

Probudila sam se, no nisam otvorila oči. Osjetila sam nečije tople ruke. Držale su me za lijevu ruku. Onda su me nečije usne poljubile u obraz. Otvorila sam oči. Sjedio je pored mene.
-Sve je uredu, Zara. Tom će sad doći.-, rekao mi je Mark u policijskoj odjeći i pancirki. Na njoj je pisalo "INT". Interpol? Začudila sam se. Kimnula sam glavom lagano jer me užasno boljela. Pomilovao me po licu.
-Što se dogodilo. Zar ti nisi odvjetnik? Tko su oni ljudi? Zašto su me oteli?- postavljala sam pitanja sve dok me nije prekinuo.
-Odmaraj se. Ja ću ti polako odgovarati na pitanja, a ti slušaj koliko možeš jer je ovo sve zaista komplicirano. Ok?- tiho me pitao.
-Dobro.-, još tiše sam odgovorila.
-Ovako. Ja sam policajac. Radim za interpol. Žao mi je što sam ti lagao da sam odvjetnik, ali jednostavno sam morao kad sam saznao da radiš za Kaulitze. Vidiš...oni imaju problema s narkomafijom već neko vrijeme. Ali nisu oni krivi, ne brini. Jednostavno...toliko dugo pokušavamo uloviti Casa-nostru i nisam mogao dopustiti da išta pođe po zlu. Niti moji ljudi nisu znali potpunu istinu o operaciji. Jesi li ovo sve pohvatala?- obzirno me pitao i nasmješio se.
-Daj. Znaš me.-, nasmješila sam mu se.
-Dobro. Znam te.-, nasmijao se. -Oteli su te zato što su htjeli napakostiti Tomu. Znaju da si mu ti cura i mislili su da će sve napraviti za tebe. I napravio je. A i ti si jako pametna, znaš?- malo me jače primio za ruku i ponovno mi se nasmješio. Pogledala sam ga u čudu.
-Kako to misliš? Pa nisam upotrijebila suzavac!- malo sam povisila ton. Blago me ušutkavao kroz smijeh.
-Poslala si SOS poruku i tvoja nam je prijateljica odmah sve javila. Interpol ipak ima vrhunsku opremu i locirali smo te relativno brzo. Provela si samo jedan dan tamo, ako se ne varam.-, ponovno me pogladio.
-Dan i pol.-, tužno sam rekla.
-Dan i pol.-, tiho je ponovio. -Ok. Odmaraj sad. Dečki će sigurno uskoro doći.-, poljubio me u čelo i izašao van. Ostavio me samu. Pogledala sam kroz prozor. Prekrasan dan. Uskoro sam čula kvaku na vratima. Okrenula sam glavu prema njima. Vrata su se poprilično brzo otvorila. Tom je upao u sobu i zatvorio vrata. Neko je vrijeme stajao skamenjen ispred njih očima prelazeći po krevetu i mom licu. Vidjela sam kako su mu oči zasuzile.
-Zarice.-, tiho je rekao.
-Tom.-, ja sam bila glasnija. Ubrzano je došetao do mog kreveta, sjeo na njega i poljubio me. Rukama me primio za lice nježno, ali energično. Boljelo me, užasno. Ali nisam ga htjela prekidati. Ljubio me, i svojim jezikom dodirivao moj nježno i stravstveno. Suze su mi počele curiti. Nisam više mogla izdržati. Rukama sam ga primila za glavu i privukla bliže sebi. Uvukao je svoje ruke pod moja leđa. Bio je nježan jer se bojao zbog mojih ozljeda. I njegove su oči zasuzile i on je pustio pokoju suzu. Kada smo napokon stali čvrsto me privinuo sebi u narjučje.
-Oprosti mi, molim te. Molim te, Zarice. Nisam nikad smio pustiti da mi te uzmu.-, ridala sam na njegovom ramenu dok je izgovarao te riječi. Bila sam užasno uplašena. Srce mi je tuklo sto na sat. Pogladila sam ga po glavi.
-Nemaš pojma kako si mi noćas nedostajala. Nisam mogao spavati. Bojao sam se za tebe. Nisam znao što je s tobom... Brinuo sam se.-, glas mu se tresao. Mislila sam da će zaplakati. Jedva je govorio.
-Mislila sam na tebe. Stalno.-, čvršće me zagrlio.
-Nemoj me nikada napustiti. Nikad više nemoj otići.-, prošaptao je. Naslonila sam glavu na njegovo rame.
-Volim te.-, rekla sam.
-Obožavam te.-, nasmješio se i ponovno me poljubio. Legao je na krevet pored mene i podvukao svoju ruku pod moju glavu. Naslonila sam glavu na njegova prsa. Zagrlio me i poljubio u kosu. Drugom me rukom milovao po glavi. Osjećala sam se sigurno. Ponovno u njegovom naručju. Uspavljivao me. Mazio me i pazio i uskoro sam gotovo utonula u san. Onda su se vrata ponovno otvorila i u sobu su ušli Zara, Bill i...TAI? Ček..što? Jel ja to vidim ljude koji nisu tu? Bill se primio za usta kad me vidio onako izudaranu u Tomovom naručju. Zara ga je instinktivno zagrlila, a Tai je stala pored mog kreveta i primila me za ruku. Otvorila sam oči najviše što sam mogla.
-Hej.-, rekla mi je.
-Hej.-, odvratila sam. -Kako je u Africi?- pitala sam ju.
-Ovo si totalno ti. Ležiš isprebijana na bolničkom krevetu nakon što te policija izbavila iz šaka otmičara, a ti pitaš kako je u Africi.-, obje smo se blago nasmijale.
-Seko... Zar se isprala šminka?- kroz suze rekla mi je Zara sjedajući pored Tai. Nasmijala sam se i zabolio me trbuh. Tom je refleksno položio ruku na moj trbuh i pitao jesam li dobro.
-Seko, nije se šminka isprala, nego me tata opet uhvatio kako kradem trešnje.-, nasmješila sam joj se. Nasmijale su se obje.
-Zara, kako se osjećaš?- Bill je sjeo na suprotnu stranu kreveta i pitao me.
-Osjećam se dobro. Mislim, boli me sve i tako to, ali sve u svemu je dobro. Hvala na pitanju.-, nasmješila sam se. Tom me poljubio u kosu. Uskoro nam se u sobi pridružilo i par sestara koje su odlučile "srezati popis gostiju", pa smo ponovno ostali samo Tom i ja.
-Ljubavi, kako se osjećaš?- pitao me.
-Daj prestani s tim. Deprimiraš me više. Osjećam se dovoljno dobro.-, nasmješila sam mu se.
-Oprosti.-, tužno je rekao.
-Daj, što ti je. Zezam se s tobom.-, rekla sam i obavila svoju ruku oko njegovog tijela.
-Da...znam. Nije moj dan. Definitivno nije moj dan.-, sjetno je spustio pogled.
-Moram te nešto pitati. Kako si se upetljao u narkomafiju?- pogledao me u čudu. Kao da nije očekivao to pitanje, kao da nije znao da ja znam.
-Zarice, sigurno si...-,
-Tom... Ne izbjegavaj pitanje.-, prekinula sam ga.
-Ok. Vidiš...Billov i moj pravi stari se uvuko u neka sranja s drogama i nabio teške dugove. Bill i ja smo mu pomogli da to vratimo, ali, jebiga...to je narkomafija. Kod njih nikad ne vratiš dug. Sad su nas počeli u zadnje vrijeme stalno nazivat i pritiskat da vratimo dug.-, gledao je u jednu točku na zidu.
-Zašto mi nisi rekao?- pogladila sam ga po licu.
-A šta sam ti trebao reć? "Čuj, ljubavi. Moram se nać sa šefom narkomafije, aj vidimo se."?- malo se naljutio.
-Pa mogao si mi reći. Shvatila bi.-, i ja sam malo povisila ton.
-Ne, nebi shvatila. Ti ne znaš kako je to. Ti se samo pretvaraš da razumiješ kako je meni, ponašaš se kao da živiš u mojoj koži. Nemaš ti pojma o meni.-, pustio me, ustao se i krenuo izlaziti.
-Tom, što ti je? Zašto se ponašaš tako djetinjasto?- prekasno, zalupio je vratima. Neću to više tolerirati! Dosta mi je njegovih naglih mjenjanja raspoloženja! Nek si nađe neku koja će to podnosit, ja neću.

***

Nema Toma dva dana. Dobro. Zara, Tai i Bill su tu i ja se osjećam bolje. Oporavljam se, kažu liječnici. Zafrkavali smo se, a onda se začuo lavež u hodniku.
-Nije valjda? Nije toliko blesav? Ne može biti toooooliko glup!- Bill je počeo komentirati. Zara se samo nasmijala i naslonila glavu na njegovo rame. Tai ih je pomalo ljubomorno promatrala, primjetila sam. Samo sam se nasmješila i uskoro su se vrata moje sobe otvorila. U sobu je utrčao Tomov pas.
-Molim te, reci mi da nije to napravio!- Bill je počeo vikat i dizati ruke u zrak. Zara ga je obgrlila oko pasa na što ju je ovaj poljubio u kosu. Pas je dotrčao ravno do mene i skočio mi na noge.
-AAA!- viknula sam. -Boli to, mali.-, pas je tužno spustio pogled. Pogladila sam ga i zalajao je. Za njim je ušao i Tom. Samo sam podigla pogled i nastavila gladiti psa.
-Ej.-, rekao je brišući ruke od hlače. Hladno sam ga pogledala i kimnula glavom.
-Mi ćemo vas ostaviti malo same.-, rekla je Zara i prektički izvukla Billa i Tai van. Bill ju je cijelo vrijeme grlio i napadao s poljupcima.
-Gle koga sam ti doveo.-, rekao je sa smješkom i očitom nervozom.
Vidim.-, ponovno sam ga hladno pogledala.
-Zarice...-
-Nemoj ti meni Zarice ništa.-, prekinula sam ga. -Naljutiš se bezveze, odjuriš, nema te dva dana. Čekaj...tko ti misliš da sam ja tebi?- pogledao me u čudu.
-Kako to misliš?- zbunjeno me pitao.
-Misliš da ću ja trpiti sve te tvoje hirove, ha? Misliš da ću ja zauvijek biti tu da me ti vrijeđaš kako ti se prohtje, da me ostavljaš kad hoćeš, gdje ti hoćeš, da nestaneš bez traga kad ti se nestaje... Pa daj...molim te.-, raširila sam ruke.
-Ne želiš me više vidjeti?- tužno me pogledao. Nasmijala sam se.
-Ti si stvarno lud.-, još jače sam se smijala.
-Pa ne moraš mi se i smijat, samo otežavaš sve ovo.-, sjeo je na dvosjed.
-Evo...pjevat ću ti jednu pjesmu.-, rekla sam kroz smiješak.
-Daj, samo me napucaj i nemoj mi davat lažne nade.-, spustio je glavu u ruke.
-Volim te budalo mala, kad bi samo, samo znala. Nije ovo igra šala. Volim te budalo mala!- pjevala sam kroz smijeh. Ovaj me gledao kao da sam luda.
-Ha?- pogledao me.
-Daj šuti i dođi tu!- nasmješila sam se i pozvala ga rukama k sebi. Počeo mi se približavati. Sjeo je na krevet i primio me za ruku.
-Oprosti, ljubavi. Ne znam što radim kad si ti u pitanju. Zbunjen sam, raspoloženje se mijenja i ja...-, prekinula sam ga poljupcem.
-Daj šuti!- rekla sam jer se naglo odljepio od mene. Ponovno sam ga poljubila. Stavila sam svoje ruke na njegovo lice i približila ga bliže sebi. Stavio je ruke na moja leđa i počeli smo se maziti. Imala sam čudan osjećaj da moja ljubav za njega slabi...

Glava me užasno boljela. Bila sam potpuno dezorijentirana. Da ne govorim kako pojma nisam imala koliko je sati, gdje se nalazim i tome slično. Željela sam se probuditi iz tog sna. U sobi je bio mrak. Očito nikoga nije bilo unutra. Provirila sam van. Imala sam jako dobar noćni vid, pa mi to nije predstavljalo velik problem. Nikoga nije bilo, baš kako sam i pomislila. Noga mi je slomljena. Mogu li pobjeći? Ne mogu. A možda ipak mogu. Ali opet...kud će me to dovesti? Odlučila sam si namjestiti nogu. To će boliti, ali radila sam to u Africi. Drugim ljudima, ali nikad sama sebi. Skinula sam sako i otkinula rukav. Napravila sam od njega lopticu i strpala si u usta. Zagrist ću ako bude jako bolilo. Bila sam spremna. Brojala sam do tri i namjestila prvi prijelom. Vrisnula sam grizući tkaninu. Tkanina je prigušila moj vrisak. Moram to ponoviti. Počela sam plakati. Kako ću to ponoviti? Namjestila sam lopticu u ustima i pokušala prevariti samu sebe. Namjestila sam i drugi prijelom. Zagrizla sam još jače nego prvi put i vrisnula. Noga mi je namještena. Poderala sam sako napola i omotala si nogu. Pokušala sam stati na nju, ali nije išlo. K vragu. Neću moći pobjeći.
-Tom... Gdje si?- šaptala sam samoj sebi. Uvjeravala sam se da će doći. Morao je doći. Trebam ga. Onda se upalilo svjetlo na stolu. Moj mobitel. Zvonio je. Bio je ne vibri kao i svaki put. Počela sam se kretati do stola, polako ali sigurno. Bila sam tako blizu. Gotovo sam ga dosegnula kad je u sobu ušao netko, vidio mene i mobitel na stolu. Udario me nogom u glavu, s obzirom da sam puzala, toliko jako da sam se skoro prebacila natrag do svoje rupe. Nasmijao se i zgrabio mobitel.
-Halo, halo?- podrugljivo je uzeo mobitel u ruke i počeo se ceriti. Poklopio je i bacio ga u zid. Razletio se u komadiće. Počeo mi je prilaziti.
-Kučko, tvoji su dani odbrojeni.-, rekao je i udario me još jače. Pukla mi je usnica. Nasmijao se. Okrenuo se i otišao te me ponovno ostavio samu u mraku. Legla sam na onu neobično toplu zemlju i pokušavala zaspati. Počela sam se prisjećati cijelog svog života i uskoro su mi suze navrle na oči. Voljela bih da se nisam toliko udaljila od svoje obitelji. Voljela bih da sam kod Toma, u njegovoj kući, da me ponovno onako zagrli i da sve brige prođu. Sada već plačem. A Tai? Moja dobra prijateljica. Poslala sam joj SOS poruku, nadam se da će ju ozbiljno shvatiti. Moram se odmoriti. Nisu mi dali ništa za jelo. Možda dobijem nešto sutra. Jedva sam zaspala, što od gladi, što od tuge, što od bola.

***

-KUJO! Ustani!- viknuo je poznat glas. Ponovno onaj veliki čovjek. Otvorila sam oči i sjela na zemlju glavom izvirujući iz rupe. Bacili su mi tanjur unutra. Na njemu su bila neka jaja i listić slanine. U najmanjoj mogućoj količini, dakako.
-Znaš što će se sad dogoditi?- pogledao me. Odmahnula sam glavom uzimajući tanjur u ruke.
-Nazvat ćemo tvog dečka. Baš me zanima kako će reagirati kad čuje.-, ponovno sam se uplašila. Što će mu napraviti? Zašto ovo rade? Naredio mi je da utipkam broj u njegov mobitel. Utipkala sam ga i rasplakala se. Ponovno. Uključio je zvučnik i pustio da slušam onaj zvuk zvonjave.
-Halo?- Tom se javio.
-TOM!!!- vrisnula sam kroz plač.
-ŠUTI KUJO!- odvratio je ovaj, približio mi se i udario me. Sa svakim novim udarcem sve je više boljelo. Vrisnula sam od bola.
-ZARA?!- viknuo je Tom s druge strane. Plakala sam nekontrolirano.
-Jesam ti rekao da šutiš? Potrgat ću ti i drugu nogu!- viknuo je kao da je želio da Tom zna kako me tamo muče.
-ZARA!- derao se.
-Ako ju želiš vidjeti živu napravit ćeš kako ja kažem i što ja kažem. Jasno?- ovaj mu je bijesno rekao.
-NEE! TOM! NIŠTA IM NE DAJ! NIŠTA!- vikala sam iz rupe.
-Oprosti, molim te. Moram onoj tvojoj opaliti još jednu šamarčinu.-, rekao je, ustao se i prišao mi. Počela sam ga udarati. Zaboravila sam da Tom sve sluša.
-Pusti me, ti smeće jedno! PUŠTAJ ME!- vikala sam i trgala se dok me ovaj trpao sebi na rame.
-AAAAAAAAAAAAAAAAAA! PUSTI MEEEEE!- derala sam se.
-ZARA?!?!?!- Tom je bio zbunjen. Ugrizla sam velikog čovjeka za vrat toliko jako da je prokrvario.
-AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!- vrisnuo je. -Ti mala kujo! Nije ti ovo trebalo!- rekao mi je i bijesno me uhvatio te počeo koljenom udarati u trbuh.
-T..TO...- progovarala sam između udaraca.
-Što joj radiš? PUSTI JU! NIJE ONA KRIVA!- Tom se počeo derati. Vikala sam od nemoći i bola. Bacio me natrag u rupu te zgrabio nekakav štrik i zavezao mi ruke i noge. Stenjala sam i grčila se na podu od užasnih bolova u trbuhu.
-Ono što ja želim KAD ja to želim, jasno?- vratio se za stol i rekao iznad mobitela.
-Jasno. Daj mi da razgovaram s njom.-, Tom je tražio.
-Samo kratko.-, prislonio mi je telefon na uho. Rukama sam ga primila i ovaj se odmaknuo.
-Zarice? Ljubavi?- progovorio je.
-Tom...-, svaka me riječ bolila.
-Zarice, ljubavi, sve će biti uredu. Obećajem ti. Tai nam je javila za tvoju SOS poruku. Policija te locirala. Bit ćeš dobro, zlato. Bit će sve uredu.-, čula sam kako mu se glas trese.
-Znam.-, rekla sam mu. -Vjerujem ti.-, rekla sam.
-Zarice, volim te. Zapamti to. Ne mogu vjerovati da sam dopustio da se to dogodi!- glas mu se još više tresao.
-I ja tebe.-, rekla sam i iznad mene se stvorio onaj čovjek i oteo mi mobitel.
-Dosta vaših sranja!- viknuo je.
-NEEE! DAJ MI DA PRIČAM S NJIM!- počela sam se derati kroz plač. Čula sam kako Tom viče moje ime iako mobitel nije bio na zvučniku.
-ODJEBI! Udarit ću te!- viknuo je na mene.
-NE! Nemoj ju udarati, molim te.-, vratio je Toma na zvučnik.
-Malo prekasno za to ljepotane!- prkosno mu se nasmijao i poklopio. Pogledala sam ga prijezirno.
-Problem riješen. A sad ćemo te odvesti odavde da nas policija ne locira.-, ponovno se nasmijao.
-Kad ovo završi, polomit ću se da te nađem, a kad te nađem...nećeš se izvući. UBIT ĆU TE! ČUJEŠ ME? RASKOMADAT ĆU TE!- počela sam vikati dok mi se on približavao i još jednom me nogom udario u lice. Srušila sam se na tlo. Zacrnilo mi se pred očima. Mislila sam da sam se ponovno onesvijestila, ali bila sam prisvijesti. Jedini problem je bio taj što...nisam ništa vidjela. Nadala sam se da je prolazno. Slijepa sam.
-Konju jedan, oslijepio si me!- počela sam se derati, ali nitko nije odgovarao. Zar nitko nije u sobi? Onda sam čula kako je netko provalio vrata. Činilo mi se da tisuću nogu korača kućom. Čula sam viku mojih otmičara.
-POLICIJA! BACI ORUŽJE!- čulo se iz raznih soba. Uskoro je netko provalio i u moju sobu.
-Zara? Čujete li me?- netko me primio i potiho rekao.
-Aha...-, iscrpljeno sam rekla.
-O moj Bože.-, rekao je kad je vidio sve moje ozljede. Podigao me i iznio iz kuće. Posjeli su me na nekakva kolica. Bila su na kotačiće. Osjetila sam jer su se kretala dok sam ležala na njima. Uskoro su pe počeli pipati i ispitivati. Uskoro su me stavili u neki prostor i zalupili vratima. Vjerojatno hitna pomoć. Ondje su obavili nekakvu operaciju na mojim očima. Stalno su ponavljali kako moraju biti brzi jer ću izgubiti vid. Nije bilo anestezije i užasno je boljelo. Kad su me izvukli iz kola nastavili su ju u pokretu. Odmah su me uveli u operacijsku salu, dali mi anesteziju i dalje ne znam što se događalo jer sam zaspala...

Ostala sam stajati kao da sam vidjela duha. On se otkrenuo i otišao. Totalno sam se uplašila. Što piše na tom papiru? Pokušavala sam ne paničariti, ali nije mi išlo. Htjela sam provaliti vrata jer jednostavno nisam mogla stisnuti kvaku. Ušla sam unutra, i baš meni za inat, već je netko bio unutra. Nemam privatnosti čak ni u vlastitom uredu.
-Oh. Dobar dan gospođo!- uzviknula sam kad sam u uredu vidjela onu babu.
-I tebi. Samo da ti kažem da je tvoj rok završio i moji izvori kažu da si pravilnik posvuda nosila sa sobom. To mi se sviđa. Dakle, sad ćemo te pustiti na miru, ali ne zaboravi... Ja mogu kad god hoću doći i ponovno te baciti na probni rok. Pridržavaj se pravila.-, podigla je prst u zrak.
-Hoću.-, kimnula sam glavom. Pozdravila me i izašla. Sad sam napokon sama, mogu pogledati što piše na papiru. Baš sam posegnula rukom u džep kad su se vrata otvorila.
-Zara!- viknula je Dunja s vrata.
-Ha?- zbunjeno sam odgovorila.
-Morat ćemo ići u odvjetničku komoru. Ponovno sranja sa stalkericama.-, rekla mi je i napustila ured. Sjajno. Okrenula sam očima, spremila papir do kraja u džep i krenula u podzemnu garažu gdje sam parkirala auto. Ovaj sam put imala užasno loš predosjećaj. Polako sam se kretala mračnom garažom dok su moje potpetice proizvodile hladan i neugodan zvuk. Onda sam začula zvuk iza sebe. Okrenula sam se. Nije bilo nikoga. Kad sam se okrenula natrag vidjela sam velikog čovjeka s glavom prekrivenom crnom kapom te izrezima na očima i ustima. Zgrabio me. Počela sam se opirati i vrištati. Stavio mi je neku krpu na usta. Bila je natopljena nečime.
-Još jednom pisni i bit će sranja.-, rekao je tiho. Udarila sam ga rukom u trbuh i kada me pustio još jednom nagazila na nogu i udarila u međunožje. Počela sam trčati do auta. Bila sam potpuno dezorijentirana, ali dovoljno svjesna da izvadim mobitel i četiri puta pritisnem gumb za pojačavanje kojim sam poslala SOS poruku. Onda sam se sjetila da moje SOS poruke još uvijek prima Tai. Nadala sam se da ona to neće shvatiti kao šalu i da će nazvati Toma, Billa, bilo koga. Prostor se oko mene počeo okretati. Onda sam ispred sebe vidjela još jednog sličnog čovjeka. Pa još jednog. Zgrabili su me. Počela sam vrištati. Jedan me udario u trbuh tako jako da mi je krv počela curiti na usta. Čula sam njihov zloban osmijeh. Oči su mi se zatvarale. Krpa je bila natopljena nekakvom toksičkom tvari koja me omamljivala. Jedan od njih mi se približio i udario šakom u lice. Onesvjestila sam se.

***

Užasna bol u trbuhu me probadala. Nisam osjećala noge. Progledala sam. Nalazila sam se u nekoj rupi. Iznad mene je bila rupa u podu neke kuće. Dovoljno je velika da su me mogli baciti unutra kroz nju. Ležala sam na čistoj zemlji. Pokušala sam se ustati, ali nisam mogla. Lijeva noga mi je slomljena. Sad neću moći pobjeći. Vrisnula sam.
-Probudila se...-, tiho je rekao jedan od njih i približio se rupi. Ponovno sam vrisnula.
-Šta je, koji ti je kurac?- zaderao se na mene.
-Koji je vama kurac, gospodine! Zašto ste me doveli ovdje? I zašto ste mi strgali nogu? ZAŠTO?- derala sam se i plakala.
-Pitaj svog dečka.-, pljunuo je na mene. Kako to misli? Što se događa? Nikad nisam stigla pročitati što piše na papiru. Možda je bila neka poruka. Počela sam kopati po džepovima sakoa.
-Ovo tražiš?- podrugljivo je rekao i izvadio papir iz džepa. Pogledala sam ga zbunjeno. Kleknula sam na koljeno desne noge kako bih malo provirila van. Nije bilo tako duboko kako mi se činilo. Bacio je papir u vatru kamina. Nešto me stislo u grlu. Umrijet ću ovdje. Nasmijao se pogrdno. Zubi su mu bili puni karijesa i između prednjih je bio velik razmak. Onda sam čula kako je netko ušao u kuću. Ovaj se vratio za stol. U sobu je ušetao čovjek kojeg sam poznavala. Radio je samnom u uredu. Sjeo je za stol i pogledao me. U očima sam mu očitala sram. Pogledala sam ga prijezirno. Nisam mogla vjerovati da je mojoj otmici pomogao netko tko je zapravo moj poznanik, moj kolega. Sada sam sigurna da sam oteta. Počeli su raspravljati o novcu koji će dati tom mom "kolegi" za davanje informacija.
-Nismo se tako dogovorili!- počeo se derati.
-Ovo je narkomafija, što si očekivao?- nasmijao se onaj debeli.
-Ali...-, počeo je ovaj.
-1000 eura. Uzmi...ili ostavi.-, raširio je ruke. Sve sam gledala iz svoje rupe. Nisam mogla vjerovati.Narkomafija? U što se to Tom uvalio? Oči su mi se napunile suzama.
-TI SMEĆE JEDNO!- viknula sam odjednom. Obojica su me pogledali.
-ONI SU TI VJEROVALI! ONI SU TI VJEROVALI!- počela sam vikati i plakati. -Oni su ti vjerovali. Vjerovali su ti.-, stišavala sam se.
-Ispričaj me na trenutak.-, rekao je debeli, prišao mi i stisnuo za slomljenu nogu. Jako me stisnuo. Počela sam vrištati od bola. "Kolega" je stavio ruku na usta od užasa.
-Hoćeš još vikati?- pogledao me.
-HOĆU! VIKAT ĆU!- rekla sam i počela vrištati. Ponovno me stisnuo, no ovaj put jače. Prelomio mi je nogu na još jednom mjestu. Vrisnula sam od užasa, straha i bola. Ovaj se ustao od stola i otišao u kut gdje je povratio.
-Još?- pogledao me ponovno.
-Zašto mi to radite? Što sam vam ja napravila?- pogledala sam ga očima punih suza. Počele su teći niz moje prljavo lice. Prljavo od zemlje i blata. Odjeća mi je bila umrljana na svakom mogućem mjestu.
-Sad mi te stvarno dosta, KUJO!- viknuo je i zgrabio me za glavu te udario njome o pod. Počela sam krvariti. Onesvjestila sam se.
-Eto... Gdje smo ono stali?- začula sam njegov glas dok je prilazio stolu. Sada sam u još goroj situaciji. Krvarim.

Njegov je pas zalajao i ja sam se nasmijala sjedajući na kauč. Uvukao mi se u krilo i uskoro zadrijemao. Odnijela sam ga do njegovog mjesta za spavanje iako je bio poprilično težak. Postajalo je jako kasno i ja sam se jedva borila sa snom. Uzela sam neku knjigu s Tomove police i sjela na kauč te počela čitati. Priča je bila nekako čudna, ali dobro. Uskoro sam počela tonuti u san. Zaspala sam vrlo brzo. Činilo se kao da sam u sekundi osjetila nečije ruke na svom tijelu. Blago sam otvorila oči i vidjela Toma kako me nosi u svoju spavaću sobu.
-Zaspala si mi na kauču. Sigurno si umorna.-, šapnuo je kad me spustio na krevet.
-Koliko je sati?- i ja sam šaptala. Nisam bila skroz budna, ali bila sam prisvijesti.
-Jako je kasno, ljubavi. Spavaj.-, šapnuo je i poljubio me u čelo. -Idem se otuširati, pa ću i ja doć.-, pogledao me svojim toplim smeđim očima i pogladio po kosi.
-Zašto šapćemo?- nasmješila sam se. Tiho se nasmijao i podigao me sebi u naručje. Ponovno sam osjetila onaj miris. Moram ga pitati, ne mogu tako.
-Ljubavi, moram te pitati nešto. Ali iskreno mi odgovori, obećajem da neću poluditi i da ćemo prebroditi to.-, čvrsto sam ga zagrlila.
-Dobro. Primjetio sam da si cijeli dan zabrinuta. Zbog toga, mila?- prošao je rukom od moje kose do leđa.
-Da.-, zastala sam. -Varaš li me?- pogledala sam ga. Promjenio je izraz lica iz normalnog u izraz gađenja.
-Ne, što ti je?- začudio se.
-Zašto mirišeš na drugu ženu onda?- pogledao me i spustio pogled. Zagrlio me jače.
-Ne varam te. Ne znam zašto mirišem na drugu ženu...-, prošaptao je.
-Dobro. Vjerujem ti.-, a u sebi sam kipila od bijesa. Ne vara me, a ne zna mi objasnit zašto mu je druga žena na pameti. Poljubio me u čelo.
-Idem se otuširati.-, položio me natrag na krevet i otišao u kupaonu. Čula sam kako je voda curila. Pokušavao je otkloniti njen miris sa sebe, ali nije mu išlo. Mirišao je na nju. Sigurno se i sam sebi gadio. Za nekakvih 20 minuta vratio se u krevet. Nosio je nekakvu sivu trenirku i traku na glavi. Kosa mu je još bila relativno mokra. Kad je stao pored prozora kako bi skinuo trenirku i odložio ju na stolac, obasjalo ga je svjetlo ulične svjetiljke i na njegovom su tijelu zasjajile kapljice vode. Prišao je krevetu, odmaknuo pokrivač i legao. Približio mi se i legao pored mene obgrlivši me jednom rukom. Počeo me ljubiti po vratu, licu, ramenima...svemu što moja potkošulja nije pokrivala. Okrenula sam se prema njemu i počeli smo se ljubiti. Legao je na leđa i ja sam sjela na njega. Počela sam ga ljubiti po prsima i spuštati se sve niže i niže. Tiho je uzdisao. Polako, ali sigurno sam mu skinula bokserice i on nas je okrenuo. Sada je bio na vrhu. Svukao mi je potkošulju i počeo me ljubiti po cijelom tijelu. Uzdisala sam. Silazio je poljupcima po mome tijelu. Tijela su nam se grčila, usne su bile vrele. Legao je ponovno na leđa povlačeći mene za sobom. Legla sam na njega. Počeo me ljubiti i grliti, stiskati sve jače. Htjela sam da on zna. Ljubio me strasno i nježno, kao nikada do sad. Osjećala sam njegov vreli dah na svome licu. Postali smo jedno tijelo. Ispustio je glasan uzdah. Ljubila sam ga po licu. Primio me za glavu i poljubio. Nikad još takav poljubac nisam doživjela. Svaki njegov dodir tjerao je moje maleno srce da zatreperi.
-Zara...-, prošaptao je. Uzdahnula sam pored njegovog uha i osjetila kako je ustuknuo. Bio je tako velik u usporedbi samnom. Zagrlio me i praktički zaljepio za svoje tijelo. Poljubio me i počeo se spuštati prema mome vratu. Počeo se sve više tresti, čvršće me stiskati i glasno uzdisati. Zastenjao je i uslijedio je najglasniji od svih uzdaha. Stresao se i iscrpljeno me pustio. Srušila sam se na njega iscrpljena i položila glavu na njegovo rame. Gledao me i duboko disao. Pogledao je u strop. Kapljice znoja na njegovom tijelu kapale su na moje tijelo. Zagrlio me jednom rukom i poljubio u kosu. Priljubio je svoj obraz uz moj. Od siline osjećaja mislia sam da ću se rasplakati, ali on me preduhitrio.
-Nikad nisam ništa slično doživio.-, počeo je cmizdriti. Razumjela sam ga. Osjećaji su se gomilali u nama mjesecima. Zagrlili smo se i zajedno plakali. Zaspala sam u njegovom naručju...

***

Kad sam se ujutro probudila, osjetila sam kako me netko dodiruje. Prelazio je rukom po mojem struku. Okrenula sam glavu i vidjela ga kako me gleda.
-Hej.-, tiho sam rekla.
-Hej.-, odvratio mi je.
-Koliko dugo već gledaš.-, nasmješila sam se. Samo mi se nasmješio i poljubio me u obraz.
-Noćas...Noćas je bilo predivno.-, komentirao je zaneseno. -Nisam se nikad do sad tako osjećao.-, znam da sam ja uvijek bila ona koja je srala o osjećajima, ali on je to furao fakat predaleko.
-Zar nikad prije nisi... Nisi nikad prije vodio ljubav?- zbunjeno sam ga pogledala. Odmahnuo je glavom. Nasmješila sam mu se, zagrlila ga i poljubila. Oči su mu se sjajile.
-Koliko je sati?-pitala sam ga.
-Šest, ljubavi. Imamo još dva sata prije nego te odvezem.-, zagrlio me.
-Fino.-, nasmješila sam se.
-Ja ću nam pripremiti doručak!- počeo se ustajati.
-Ti?-, nasmijala sam se.
-Da, ja.-, i zgrabio bokserice s poda. Obukao se i otišao u kuhinju. Ja sam se ustala i navukla donje rublje te gurnula glavu u njegov ormar kako bih zgrabila nešto za obući. Izvadila sam njegovu Crveno-crnu flanel košulju. Sezala mi je do koljena, a rukave sam morala zafrkati jer su inače predugi. Otišla sam u kupaonicu i obavila jutarnju higijenu. Nakon što sam to obavila otišla sam u kuhinju. Tom se samo nasmijao kad me vidio.
-Znaš, užasno mi je poznata ta košulja.-, približio mi se i primio me oko struka.
-Aha, mislim da ti imaš istu. Naravno, po meni si ju kupio.-, nasmijala sam se.
-Ajme, kako ti je veeeelika.-, nasmijao se i zavrtio me.
-Ogromna.-, odgovorila sam i sjela na šank.
-To se ne smije.-, odmahivao je glavom sa ogromnim smješkom na licu. Isplazila sam mu jezik.
-A di je Bill?- pitala sam.
-Kod tebe doma.-, petljao je oko štednjaka.
-Ha?-pogledala sam ga zbunjeno.
-Pa kod Zare je. Ona živi kod tebe, zar ne?- približio mi se.
-Aha...da. HEJ! Pa oni se...ajme, fuj...-, rekla sam i zgrabila čašu. Tom se samo nasmijao i natočio mi nekakav sok unutra.
-Ipak sam ja njegov stariji brat.-, osmjehnuo mi se i vratio se štednjaku.
-Daj, pomoći ću ti.-, nasmijala sam se i skočila sa šanka. Naravno da mi se košulja malo zadigla, a ovaj je to jedva dočekao i uhvatio me za dupe. Stala sam pored štednjaka i spremala kajganu dok je on gurao ruke u moju/svoju košulju na sve moguće načine. Uskoro smo sve pripremili i jeli na šanku.
-Vidiš kako mi kuhanje dobro ide? Pravi sam majstor.-, nasmijali smo se. Otišao je na WC. Zazvonio je fiksni.
-Ljubavi, možeš se molim te javiti?- viknuo mi je iz kupaone.
-Naravno.-, odvratila sam i potrčala do telefona.
-Halo?- rekla sam.
-Dobar dan. Razgovarate s Tori Kingston. A ja razgovaram s...-, umišljeno je rekla.
-Zara Lukin. Izvolite.-, rekla sam samouvjereno sa čvršćim tonom.
-Da... Trebala bih Toma Kaulitza. Je li on ovdje?- pitala je. Mala kurva, krivu je našla zajebavat.
-Ne, on trenutačno nije dostupan. Imate li možda poruku?- pitala sam i zgrabila papir i olovku u ruke.
-Pa...recimo. Važno je da se nađemo danas u vezi onoga. Nisam sigurna hoće li mu to proći, tako da bi bilo najbolje da se nađemo. Jeste zapisali?- pitala me.
-Svaku riječ, gospođice Kingston.-, podrugljivo sam rekla.
-U redu onda. Zbogom!- i poklopila.
-I vama.-, i ja sam poklopila. Tom je izašao iz kupaone.
-Tko je zvao, ljubavi?- pitao je veselo sa smješkom na licu.
-Tori Kingston.-, pogledala sam ga ljutito. Osmjeh mu je nestao s lica. Pokušavao je nešto reći, ali nije. Raširivao je ruke i skupljao ih gotovo u sekundi.
-Što je htjela?- pitao je.
-Rekla je da se trebate naći jer...-, podigla sam papir sa stola, -"Nije sigurna hoće li ti to proći."-, pogledala sam ga.
-Ljubavi, nije to što misliš.-, počeo se pravdati.
-Kako to da nikad nije ono što ja mislim? I uostalom! Zašto se pravdaš? Nisam te ni za što optužila.-, prekrižila sam ruke na prsima. Počeo mi je prilaziti.
-Ljubavi...-, počeo je.
-Nemoj ti meni ljubavi, čuješ? Tko je ona?- pitala sam.
-Ne mogu ti reći, žao mi je.-, spustio je pogled.
-Aha...ne vjeruješ mi? Ili ne vjeruješ sam sebi!- pogledala sam ga. Nije podigao pogled. Samo je gledao u pod. Kimnula sam glavom i otišla u spavaću sobu gdje sam se preobukla i otišla u dnevni boravak. On je bio već obučen.
-Kamo ćeš, Zarice?- pitao me.
-Nikuda. Čekam dok mi ne kažeš tko je ona i zašto ti to nešto neće proći.-, mirno sam rekla i sjela na kauč. Sjeo je pored mene.
-Ljubavi, ne mogu ti reći jer...-, zastao je. Samo sam ga gledala. -....radi se o tebi.-, primio me za ruku.
-Molim?- pogledala sam sumnjičavo.
-Ne smijem ti više reći. Nisam ti smio ni ovo reći.-, ustao se i počeo kretati po sobi.
-Kako to misliš?- gledala sam ga.
-Ne, ne smijem ti reći. Ali samo da ti kažem da će sve biti dobro. Ja ću se pobrinuti za to.-, približio mi se. Ustala sam se i on me zagrlio. Nisam imala snage ništa pitati. Odlučila sam da ću pustiti da prođe vrijeme dok mi sam ne kaže u čemu je problem. Odvezao me na posao i otpratio do ureda. Svi su nas gledali dok smo hodali držeći se za ruke. Ispred ureda me poljubio i gurnuo nekakav papir u džep od sakoa.
-Pročitaj tek kad budeš sigurna da si sama i da nitko ne gleda.-, ozbiljno mi je šapnuo u uho. Nisam pojma imala što se događa. Bila sam užasno zbunjena. Radi li se o mojoj glavi?

-Ne, moram. Zbog sebe.-, odgovorio je na moj blesavi osmijeh.
-Dobro. Da čujem dalje.-, rekla sam i sklopila ruke.
-Roditelji su mi rastavljeni, očuh me naučio praktički sve što o gitari znam, slušam najviše njemački hip hop, mrzim bube.-, i pogledao me. Kimnula sam glavom.
-Onda... jedino što znam spraviti kako treba jesu špagete, ali s tim da špagete netko drugi napravi. Da se ne bavim glazbom vjerojatno bih bio porno zvijezda.-, nasmijala sam se na ovo.
-Šta? Misliš da mi ne bi išlo?- nasmješio se. -Omiljena boja mi je plava, ali u zadnje vrijeme često nosim crnu pa sam i nju zavolio. Mislim da su one-night standovi emotivni i to me čini valjda jedinom osobom na planetu s tim mišljenjem.-, ponovno me pogledao i dala sam mu zeleno svjetlo.
-Onda, prvi put mi je bilo s 13, prvi poljubac 9 godina, a prva ozbiljna veza...nikad. Jedino ovo s tobom.-, i obrisao ruku od hlače. -Volim dugo spavati, to sigurno, volim provocirati Billa, volim biti daleko od kuće i volim brze aute.-, ponovno me pogledao. -To je to.-, rekao je i sklopio papir.
-Dobro. Super. Pravi mali sastavak.-, nasmijala sam se i ustala se. Prišla sam mu i zagrlila ga.
-Sad možeš živjeti samnom?- nasmješio mi se.
-Mogu. Sad mogu.-, poljubio me u kosu. Uskoro je on otišao po kavu, a ja sam se još čula sa Filipom radi onog sastanka. Rekao je da će me pokupiti. Tom se ubrzo vratio i počeli smo razgovarati.
-Zašto uopće idete tamo?- nasmijao se.
-Zato što...pa vidiš...mi smo to recimo izmislili.-, nasmijala sam se.
-Super. Tko mene brani...-, raširio je ruke.
-Ma Filip je našao nešto o tome u pravilnicima, tako da bi moglo nešto i biti.-, nasmješih se.
-A što ako se ne izvučem? Što će onda biti?- pogledao me ozbiljno. Znala sam što će biti, ali nisam ga htjela plašiti.
-Ne znam.-, odgovorih sliježući ramenima. Samo je nešto tiho promrmljao.
-Hoćeš razgovarati o tome?- pitala sam ga.
-Ne. Ne još. Ima vremena...-, blago se nasmješio. Uskoro je Filip došao po mene i morala sam otići.

***

-Bok.-, rekla sam kad sam sjela u njegov auto. Pozdravio me i počeli smo pričati o glupostima. Uskoro smo stigli pred sudnicu. Bila je to poprilično velika građevina staklenih prozora i mramornih stuba. Ušli smo unutra i prošetali velikim hodnikom. Došli smo do lifta i otišli na šesti kat. Tamo smo ušli u zadnju sobu na kraju velikog hodnika. Unutra se nalazio stol za kojim je sjedila tajnica i ulaz u još jednu sobu.
-Kovač i Lukin, imamo dogovoreno.-, približio se tajnici i rekao joj.
-Očekuje vas.-, rekla je, podigla slušalicu i promrmljala nešto u telefon. Pustila nas je unutra i vrata su se hladno zalupila. Ustuknula sam.
-Sjednite.-, sudac je bio podeblji čovjek sijede kose i brade. Pokazao je rukom na stolce i Filip i ja smo sjeli. Uskoro su oni počeli razgovarati meni baš i ne razumljivim pravničkim jezikom. Znala sam dovoljno kako bih mogla pratiti razgovor. Sudac baš i nije pronalazio neki veliki potencijal u tom našem planu. Nije se slagao, blago rečeno.
-Žao mi je.-, završio je svoju propovijed. Ustali smo se, rukovali s njim, te izašli van.
-I to je to?- začudila sam se kad smo izašli.
-Ne brini, nije ovo još gotovo.-, samouvjereno je rekao oblačeći sako. Izašli smo van na hladnoću. Bilo je užasno hladno i u zraku sam osjetila poznat miris. Nisam ga osjetila već toliko dugo da sam i zaboravila što je to. Ušli smo u njegov auto i odvezao me natrag. Tom je još uvijek sjedio u mom uredu. Sjedio je na dvosjedu i pio nekakav sok.
-Što je rekao?- samo je blago podigao pogled. Odmahnula sam glavom.
-Aha...-, promrmljao je tužno. Sjela sam pored njega i stavila ruku na njegovo koljeno.
-Nije ovo još gotovo.-, rekla sam mu. Pogledao me tužnim očima. -Borit ćemo se. Filip je rekao da to sve sporo ide. Otići ćemo i sutra. I dan poslije sutra.-, blago sam mu se nasmješila.
-A zašto?- pogledao me.
-Zato što ne dam da ideš u zatvor. Jel me čuješ? Ne dam. Ne ideš ti nikud.-, zagrlila sam ga. Naslonio je glavu na moje rame. Desnom sam rukom prolazila po njegovoj kosi. Godilo mu je. Stisnula sam ga jače. Rekao mi je da se smirim malo, ali nisam ni bila nešto uzrujana.
-Zarice, ajde dođi k meni večeras. I ostani preko noći.-, nasmješio mi se.
-Ali radim sutra.-, rekla sam mu.
-I?- pogledao me.
-Pa ne mogu doći u istoj odjeći, ne bi imalo smisla.-, objašnjavala sam mu.
-Pa ponesi odjeću.-, njemu je to bilo tako jednostavno.
-A što ću s onom drugom odjećom?- pokušavala sam mu dokazati da nije tako jednostavno kako on to misli.
-Imam ja mjesta u ormaru.-, nasmijao se. -Što se brineš? Bit će nam super.-, primio me za ruku. -Ajde...-, rekao je.
-Ok. Kad da dođem?- pitala sam.
-Ja ću te dovest.-, rekao mi je.
-A kako to točno, genije?- nasmijala sam se.
-Pa čekat ću da završiš s poslom.-, rekao je i primio me za drugu ruku.
-A da ja tebe nazovem, ha? Da ne čekaš bezveze.-, nasmješila sam mu se i zaradila poljubac. On je otišao u roku od deset minuta i ponovno sam ostala sama i zatrpana papirologijom.

***

Arnold i ja smo pili zadnju kavu u mom uredu. Bilo je nešto oko 17 sati. Pričala sam mu kako smo Filip i ja danas bili kod sudca i što nam je on rekao. Arnold je to sve slušao i na kraju kimnuo glavom.
-Čuj, mala. Ja ću ti nešto kao star čovjek s puno iskustva reć.-, i odložio kavu na stol. -Neće njemu ništa biti. Ne mogu njega strpat iza rešetaka zato što je on poznat. Pa on je Batman! Bila bi euforija ovdje kad bi se to dogodilo. Svi to znaju.-, nasmješio mi se.
-A znači, tako to ovdje funkcionira?- odmahivala sam glavom.
-Da. Nema više poštenih ljudi u ovom svijetu. Ima ih malo. Al još nešt da ti velim. Nije on loš dečko. Samo...takvi su klinci koji odrastaju u ovom korumpiranom i iskompleksiranom svijetu.-, podigao je obrve.
-Čekajte malo.-, nasmješila sam se. -VI ste rekli nešto pozitivno o NJEMU?- nasmijao se.
-Tko sam ja da mu sudim?- slegnuo ramenima, posegnuo za kavom i ispio gutljaj, dva. Kad smo popili kavu Arnold je otišao natrag do svoje kopirke, a ja sam nazvala Toma.
-Gotova si? Dolazim po tebe za nekakih pola sata, može?- pitao me s nekakvom nervozom u glasu. Tresao mu se glas i teško je disao.
-Pola sata? Pa gdje si tako daleko?- začudila sam se. Nije valjda opet s nekom fufom?
-Nije važno. Vidimo se. Volim te.-, s malo većim veseljem je rekao.
-Aha... i ja t-tebe.-, zamucala sam i on je poklopio. Razmišljala sam. Je li ovo stvarno ono što ja želim? Da se svaki dan moram brinuti jel on s nekom drugom... Kakva je to veza, kakva je to općenito ljubav? Toliko sam se udubila u misli da mi je pola sata prošlo užasno brzo. Netko je pokucao na vrata.
-Da?- povikala sam. Ušao je unutra s velikim smješkom na licu. Prišao mi je. Ustala sam se. Zagrlio me. Osjetila sam ženski miris na njemu. Pogledala sam ga.
-Nešto nije u redu, ljubavi?- zabrinuto me pogledao.
-Ne...N-ne, sve je...-, i zastala. Primjetio je da sam rastresena. Pa tko ne bi bio? Neko me vrijeme milovao, a onda smo krenuli prema podzemnoj garaži gdje je parkirao auto. Sjeli smo unutra i onaj miris kože koji je obično njegov auto imao je nestao. Uvukao se neki drugi miris. Vjerojatno sam paranoična. Sjeo je u auto i poljubio me.
-Zašto više ne odvezeš Audi na popravak?- nasmijala sam se.
-Što fali ovom? Pa baš je dobar!- nasmješio se.
-Ništa mu ne fali, ali svi znamo da više voliš Audi. Kako si lijen.-, pogledala sam ga.
-Nisam ja lijen, nego su ostali prevrijedni.-, nasmijao se i ubacio u rikverc te nas izvezao iz garaže. Vozili smo se normalnom brzinom.
-Imam nešto za tebe kad dođemo kući.-, rekao je. Čekaj, znači sad je to i moja kuća? Kad MI dođemo kući.
-Ok...-, rekla sam i pogledala kroz prozor. Cijelu sam vožnju buljila kroz prozor. Odvezao me do mog stana i otišla sam gore uzeti odjeću. Kad sam se vratila u auto telefonirao je s nekim.
-Ok, nazvat ću te poslije. Obećajem. Ajde...-, i poklopio. Pogledao me. -Bill.-, nasmješio se.
-Aha.-, sarkastično sam rekla.
-Što je tebi danas?- pogledao me ozbiljno.
-Ništa...valjda nije moj dan.-, pogledala sam kroz prozor.
-Dobro. Nemoj kvarit i moj dan.-, pogledao je ravno. Nisam htjela započinjati novu svađu, pa sam samo sjedila i šutila.
-Zarice...-, primio me za koljeno. Pogledala sam ga. -Jel se ti ljutiš na mene zbog nečeg?- ozbiljno je pitao.
-Ne, zašto bih? Zar si napravio nešto?- pitala sam.
-Ne. Ne koliko se ja sjećam.-, nasmješio mi se. Kimnula sam i ponovno pogledala kroz prozor. Pogladio me po kosi. Uskoro smo došli do njega i on je parkirao auto u dvorište. Činilo se kao da će morati negdje otići odmah. Otključao je vrata i pustio me unutra. Dok sam ulazila me naravno primio za dupe. Sjela sam na kauč i Tomov pas je odmah doskočio.
-Ej, mali. Di si ti meni.-, rekla sam i počela maziti psa.
-Hoćeš nešto, ljubavi?- pitao me iz kuhinje.
-Ne. Ne treba ništa još.-, viknula sam natrag. Uskoro nam se i on pridružio i počeli smo razgovarati. Kroz razgovor sam se sjetila da se na TV-u danas prikazuje Smrtonosno Oružje, pa smo to gledali. Stavio mi je glavu u svoje krilo i čitav film prstima prolazio kroz kosu, dodirivao obraze...dodirivao je i druge stvari, ali ovo je dovoljno. Iskreno, to me stvarno napaljivalo, ali nisam htjela pokvariti film. Primjetila sam da on baš i ne gleda, pa sam mu sjela u krilo. Počela sam ga ljubiti po cijelom licu.
-Oho, što je ovo?- rekao je dok sam se ja uvijala oko njega. Uskoro me primio za dupe i položio na kauč. Zločesto se nasmiješio i počeo mi otkopčavati košulju. A onda....onda mu je zazvonio mobitel. Divno. Najbolji mogući trenutak. Pustio me i izvadio mobitel iz džepa. Pogledao je tko zove, napravio čudnu facu i ustao se te otišao u drugu sobu.
-Što se upravo dogodilo?- pogledala sam u psa. Super, sad i sa psima pričam. Ovaj je sav sretan jedva dočekao da se Tom makne kako bi zauzeo njegovo mjesto. Zakopčala sam košulju i popravila frizuru glasno izdišući. Nastavili smo gledati film. Ipak sam odlučila biti malo zločesta. Stišala sam ton kako bih donekle čula što on govori.
-...rekao sam vam već da me ne zovete na ovaj broj...-, bilo je jedino što sam uspijela razaznati. Oni? ONE? Pojačala sam ton i on je uskoro izašao van iz sobe.
-Oprosti zbog ovog.-, rekao je, sjeo na kauč i obgrlio me jednom rukom.
-Sve ok.-, rekla sam i položila glavu u njegovo krilo. Prekrižio je noge. -Tko je zvao?- pitala sam ga.
-Jost.-, nasmješio se i pomilovao me po obrazu. Laže. Zašto laže?
-Aha...-, rekla sam. -Rekao si da imaš neko iznenađenje za mene. Što to?- pogledala sam ga.
-Oh...skoro sam zaboravio!- nasmijao se. Podigla sam glavu iz njegovog krila i on je trknuo u spavaću sobu. Vratio se s nekom kutijcom. Pružio mi ju je i sjeo pored mene. Zbunjeno sam ga pogledala.
-Otvori ju!- nasmješio mi se. Uzvratila sam i otvorila kutijicu. U njoj se nalazila ogrlica od bijelog zlata srednje debljine.
-Ajme...Tom...prekrasna je...-, tiho sam rekla. Uzeo mi je kutijicu iz ruku.
-Misliš da će se mami svidjeti?- pogledao me sa smješkom. Podigla sam obrve.
-Sigurno...-, rekla sam.
-Ma daj, šalim se.-, nasmijao se. -Daj da ti ju stavim.-, već se stvorio iza mene i micao mi kosu na jedno rame. Činio je to s takvom senzibilnošću i tako nježno. Usput me poljubio u vrat. I to me napalilo. Valjda sam danas takva. Skopčao ju je iza i poljubio me u obraz. Sad sam tek primjetila privjesak. Primila sam ga u prste.
-Okreni ga.-, šapnuo mi je u uho. Nasmješila sam se i okrenula privjesak. Iza je nešto bilo ugravirano.
-Za moju super curu od T. Spasila si me.-, pročitala sam naglas. -Ajoj...kako lijepo...-, pogledala sam ga. Poljubio me. Ubrzo me počeo grliti i ljubiti po vratu. Ne znam što je bilo u mom vratu da ga je tako privlačilo, ali nešto je sigurno bilo. Skinuo je majicu i počeo otkopčavati moju košulju. Ponovno. Polegao nas je i zbacio košulju na pod.
-Tom...Tom, stani...-, počela sam ga malo odgurivati.
-Zašto? Što je?- pogledao me onim pogledom štomesadprekidaš,vidišdasamkrenuo!
-Gle...ne mogu dok nas tvoj pas gleda. Sorry, ali to mi je baš seljački.-, pogledala sam u psa.
-Ajde, piči!- viknuo je na psa, ali ovaj je samo gledao. -Jebem ti mamu, furi!- i pokazao prstom na drugu sobu. Pas se digao i otišao.
-Eto, riješeno.-, vratio se skidanju odjeće s mene i sebe. A onda mu je zazvonio mobitel.
-O jebem ti sve, ko je sad?- i izvadio mobitel. Poklopio je. Pogledala sam ga upitnim pogledom. Samo je odmahnuo glavom i prste zavukao pod moja leđa tražeći kopču grudnjaka. Počela sam kopati po njegovom remenu. Opet mu je zazvonio mobitel. Izvadio ga je iz hlača i bacio u zid.
-Jebiga, to je cijena.-, rekao je i počeo se spuštati mojim tijelom. Uskoro smo počeli uzdisati. Onda je zazvonio fiksni.
-O jebem vam mame vaše i tate u pičke...-, Ustao se, onako samo u boksericama, i otišao do telefona. -Koji kurac oćeš?- javio se na telefon. Nasmijala sam se. Izraz lica mu je postajao sve ozbiljniji.
-Dobro, doći ću.-, poklopio je.
-Moraš ići?- pogledala sam ga.
-Da...- bijesno je istisnuo kroz zube i počeo skupljati svoju i moju odjeću.
-Tom...khm...-, nakašljala sam se.
-Što je?- bio je užasno ne raspoložen.
-Imaš...khm...mali problem.-, nasmješila sam se pokazujući rukom na njegovu "opremu".
-Misliš da ne znam?- raširio je ruke. Ustala sam se i prišla mu.
-A što bi bilo...-, poljubila sam ga. -...kada bih ja...-, zagrlila sam ga i počela ga ljubiti po vratu, ramenima, prsima...
-Ne bi pomoglo, ljubavi. Ne želimo ga još više dignut.-, nasmijao se. -Ljubavi...aaa...ljubavi...-, stenjao je, ali počeo se opirati. -Moram ići...-, obukao se i izjurio van. Pas je izašao iz sobe.
-Koji se kurac sad dogodio?- ponovno sam počela pričati sa psom. Skočio je na kauč dok sam se ja oblačila. -Ti ćeš imat ozbiljne traume iz djetinjstva!- nasmijala sam se i počela gledati TV.

Smirila sam se. Prestala sam plakati i gledala kroz prozor. Nije vozio brzo. Svako malo bi pogledao u mene. Valjda da provjeri kako sam ili nešto tome slično. Nisam puštala da nam se pogledi sretnu. To bi samo otvorilo vrata za razgovor, kao da to želim. Pogledala sam ga, ali nisam znala da je i on mene gledao tako da su nam se pogledi susreli. Nisam to htjela. Sad ćemo morati započeti razgovor.
-Zarice...-, počeo je.
-Nemoj ništa govoriti, molim te. Samo me odvezi kući.-, prekinula sam ga.
-Ne. Moramo razgovarati.-, rekao je.
-Opet? Svaki dan razgovaramo o nekoj drugoj svađi. Mi se stalno svađamo. Dosta mi je više. I svaki dan razgovaramo i dogovorimo se da nećemo, a onda nas ti po mogućnosti odvezeš u neku šumu gdje se seksamo i razbiješ auto. Divno. Hoćeš opet razgovarat?-, sarkastično sam rekla. Gledao me kao da nisam normalna.
-To je zato što ti ne daješ priliku razgovoru, ljubavi. Reci mi što te muči, ja ću tebi reći i stvar riješena.-, gledao je malo u mene, malo cestu.
-Da, i na kraju samo ja govorim o našim problemima. TI ih samo gutaš i kad god te natjeram da govoriš o njima ti kaže da je glupo. Imam osjećaj da te više uopće ne poznajem. Zapravo, nikad te nisam ni poznavala. Ti meni nikad nisi govorio o sebi. Jedino onaj jedan put kad si mi se otvorio i to je sve. Živiš u nekoj svojoj čahuri, štitiš se od svega. Kao da ću ti ja naudit ako saznam nešto o tebi. Daj više shvati. Ja sam tu. I možeš mi pričati što god hoćeš. I ako ti nešto smeta, možeš mi reći. Zato što....Zato što te ja volim! JA! Ja te volim, a ne neka kuja Chantelle.-, pogledala sam u pod.
-Zlato...-, pogledao me i zanjemio. -Jel ti to stvarno misliš?- gledao je u cestu. Bio je nekako čudan.
-Mislim. Ja...jednostavno ne mogu...moram znati tko si ti.-, nisam znala kako da to kažem. Zamuckivala sam. Pogledao me tužnim očima.
-Ja te volim. Šta nije to dovoljno?- zbunjeno je pitao.
-Nije. Žao mi je, meni nije. I ja tebe volim, ali ne mogu živjeti s nekim koga ne poznajem.-, cijelo sam vrijeme gledala u pod. Nisam ga mogla uopće pogledati, a kamoli u oči.
-Onda te je ona jedna jebena noć samnom skoro ubila.-, bijesno je udario dlanom u volan. Stresla sam se.
-Nije.-, pogledala sam kroz prozor. -Bila je divna. I kad si me zagrlio...bila sam najsretnija na svijetu.-, tiho sam rekla i pogledala ga. Stao je sa strane, povukao ručnu i izašao iz auta. Zalupio je vratima i sjeo na prednji kraj auta. Prvo nisam znala hoću li izaći ili ostati unutra i pustiti ga da se ispuše, ali na kraju sam ipak odlučila izaći van i sjesti pored njega. Obgrlio me jednom rukom i poljubio u kosu.
-Pada kiša, ljubavi. Smočit ćemo se.-, rekla sam mu.
-Dobro.-, rekao je i ušao u auto. Sjeo je na stražnje sjedalo i pozvao i mene tamo. Vjerojatno pretpostavljate da smo se vozili u Cadillacu jer Audi nije u voznom stanju. Čim sam ušla čvrsto me zagrlio. I ja sam njega.
-Ljubavi, volim te.-, rekao mi je.
-Da, znam.-, rekla sam. Položio je glavu na moje rame i gledao me. Poljubila sam ga.
-Mama ti se sigurno brine do sad. Ajmo se vratit.-, nasmješila sam mu se.
-A Mark?- pogledao me.
-Rekao je da mu kupimo sok po povratku. Šta on zna kad se mi vraćamo?- slegnula sam ramenima.
-A jel?- zločesto me pogledao i poljubio u obraz. Uskoro smo se prebacili na prednja sjedala i vratio nas je svojoj kući. Kao što sam i mislila, mama mu je ludila od brige jer smo izjurili kao da nas gone bikovi. Kad smo se vratili unutra sve je bilo ponovno uredu. Samo nije bilo ručka. Odlučila sam se pobrinuti za to. Simone mi je htjela pomoći, no rekla sam joj da uživa sa sinovima. Uskoro je u kuhinju ušao Tom.
-Draga, što mi kuhaš?- nasmješio se.
-A što bi ti htio?- pitala sam ga dok me grlio.
-Sushi.-, rekao je i poljubio me.
-FUJ!- nasmijala sam se. -Kako možeš to jesti?- pitala sam s velikim smješkom na licu.
-Lijepo. Baš je fino.-, nasmijao se.
-Krepana riba. Kako jako fino... Ne mogu ni skuhanu, a ova je...to je samo crknuto. Samo je mrtvo. Ništa drugo.-, zbunjeno sam komentirala, a on me gledao i smijao se.
-Kuham ti brokulu.-, isplazila sam mu jezik.
-Ne. A neeeee. Nemoj... A moooolim te.-, i sklopio ruke. -Hoćeš da kleknem?- i kleknuo. Nasmijala sam mu i rekla da se ustane.
-Dobro, neću. Piletina?- pitala sam.
-Moja cura. A kako?- pitao me.
-Poham. Dobro?- primila sam ga za lice.
-Super.-, rekao i poljubio me. Pa još jednom, pa još jednom.
-Ajde, furi. Ometaš me. Pokušavam kuhati.-, otkrenula sam se i nasmijala.
-Lažeš. Voliš ti kad sam ja tu.-, zagrlio me s leđa. Zara je ušla u kuhinju.
-Prekidam nešto?- pitala je kad je vidjela Toma "zauzetog" mojim vratom.
-A-a. Samo uzmi što trebaš i odlazi.-, našalio se i vratio mom vratu. Nasmijala sam se.
-Hrana, sjećaš se toga?- pogledala sam ga.
-Aha, samo ti kuhaj. Ne smetaš ti meni.-, rekao mi je i prebacio se na drugu stranu.
-Ti mali...a ako bih se trebala kretati?- pitala sam kroz smješak.
-Ti hodaj, a ja ću za tobom. Nije teško, gle.-, rekao je i počeli smo se kretati.
-I koliko dugo ćemo tako?- pogledala sam ga.
-Mhm...-, samo je promrmljao.
-Vi...Vi stvarno niste normalni!-, Zara je podigla ruke u zrak i napustila kuhinju.
-Mislio sam da NIKAD neće otići.-, zagrlio me i gurnuo na neki ormarić. Nasmijala sam se.
-Kuham, Tom, kuham.-, nasmješila sam se.
-Aha, i ja kuham!- nasmijao se. Odmakla sam se.
-Izgorit će mi sve. Ometaš me.-, vratila sam se štednjaku, no njega to baš i nije fermalo. Povlačio se zamnom i bavio se mojim vratom, licem, ramenima... Zapravo, svime do čega je mogao doći. Ovo je više izgledalo kao porno film nego kao kuhanje. Uspjeli smo nešto iskemijati s pohanim mesom. Nije loše izgledalo.
-Što sad spremamo?- zločesto se osmjehnuo i zagrlio me.
-Mi? Mi ne spremamo ništa. Ja kuham, a ti...-, nasmješila sam se.
-Ja isto kuham. Znam ja kuhati. Pa vidiš kako mi dobro ide. Pogledaj svu tu piletinu koju sam spremio, ha?- nasmijala sam se.
-Evo ti ova zdjela.-, uvalila sam mu zdjelu u ruke.
-Ne.-, odmahivao je glavom i stavio zdjelu na stol.
-Da.-, ponovno sam mu je trpnula u ruke.
-Ali Zarice... Što ću ja s tim?- pogledao me nekim psećim pogledom.
-Kuhat ćeš! Za promjenu.- unijela sam mu se u facu.
-K-kako to misliš?- zamucao je uplašeno.
-Dat ću ti ove krumpire i ti ćeš ih oguliti.-, rekla sam i otišla po krumpire.
-Ok.-, odahnuo je. -Mogu ja to. To je samo hrpa krumpira.-, nasmijala sam se. Dala sam mu gulilicu i vodu za krumpire.
-Sad samo radiš ovo. I nemoj da ti ostane negdje, pobrini se da sve oguliš.-, pokazala sam mu.
-Dobro. Vidjet ćeš, napravit ću ja to kako treba.-, nasmijao se. -A što ćeš ti?- pogledao me.
-Ja ću nam napraviti umak. I salatu i vjerojatno i servirati stol dok ti oguliš te krumpire, jer, kako ti je krenulo, nećeš dovršiti za dva sata.-, nasmijala sam se.
-Ne, hoću. Stvarno.-, vratio se krumpirima. Sva sreća pa oni nemaju vrat. Izgledao je tako smješno.
-E, Zara, jel T...Ha? Tom guli krumpire?- netko je ušao u kuhinju.
-Bok, mama.-, nasmijao se Tom.
-Da, dala sam mu da radi nešto. Recite.-, nasmješila sam se.
-Imaju ova moja dvojica nekakve flastere ili nešto? Porezala sam se na papir, poprilično.-, pitala me.
-Um...mislim da da, u kupaonici, jel tako?- pogledala sam u Toma. Borio se s krumpirom. -TOOOM!- zazvala sam ga.
-Ha? Što?- gledao je malo u mene, malo u nju.
-Previše se unio.-, nasmijala sam se. -Flasteri. U kupaonici su, jel tako?- nasmješila sam se.
-Ne znam ja.-, buljio je u krumpir pokušavajući ga oguliti. -Billa pitaj, on se o tome brine.-
-Jesam, ali on je rekao da tebe pitam.-, nasmijala se njegova mama.
-Onda pitaj Zaru.-, slegnuo je ramenima. Otišle smo u kupaonicu potražiti flastere. Kad smo ih našli, vratila sam se i vidjela da je Tom ogulio 2 krumpira.
-OGULIO SI DVA?- nasmijala sam se.
-Aha. Super mi ide.-, nasmijao se.
-Super ti ide? Nije me bilo 5 minuta, a ti si ogulio 2 krumpira!- doslovno sam se trgala od smijeha.
-Ajde, ometaš me. Idi pravi sos.-, pravio se uvrijeđen. Počela sam praviti umak i uskoro se u kuhinju uvukla nekakva tišina što je bilo i dobro za promjenu. Za odprilike petnaest minuta čula sam zveket gulilice.
-Ogulio sam sve! Aha, aha, go Tom, go Tom...-, likovao je radeći neke smješne pokrete rukama. Samo sam se nasmijala.
-Dobro... Da vidimo što si napravio.-, uzela sam zdjelu. -Ali Tom...tu je samo 5 krumpira. Dala sam ti 10.-, pogledala sam ga onim pogledom štosinapraviosostalima?
-Ne... Bilo ih je 5.-, htio je lagati, ali osmjeh ga je odavao. Pružila sam ruku.
-Daj krumpire. Izvadi ih.-, jednu sam ruku stavila na kuk, a drugu ispružila prema njemu. Počeo je vaditi krumpire iz džepova. Počela sam se smijati. Svih 5 je izvadio iz džepova hlača. Rekla sam mu da se vrati na guljenje. Uskoro smo uspijeli pripremiti sve. On je čak uspio oguliti krumpire. Fascinantno. Dogovorili smo se da ćemo pripremiti pire krumpir, pa smo se neko vrijeme zabavljali time.
-Ok, još ćeš mi malo pomoći.-, zagrila sam ga.
-Sve dok nije guljenje krumpira, može.-, nasmijao se.
-Super.-, rekla sam i pustila ga te mu uvalila tanjure i pribor za jelo u ruke.
-Što ću s tim?- pogledao me ozbiljno. Čak pomalo i uplašeno.
-Postavit ćeš stol.-, nasmijala sam se.
-Ali neeee... Pa ne znam ja gdje idu vilice, gdje žlice, gdje noževi... Ja ću sve stavit na krivu stranu!- počeo je kukati.
-Dobro, ajde. Ja ću s tobom, samo mi pomozi dotegliti to do blagovaone.-, nasmješila sam se. Kad smo izašli iz kuhinje Bill je pogledao Toma s ogromnim smješkom na licu.
-Aha, samo se ti ceri. I ti ćeš ovo raditi jednom.-, odvratio mu je Tom, a čim je spustio tanjure, pokazao mu je prst. Mama ga je prekorila i uskoro smo se vratili u kuhinju po jelo. Kada smo sve postavili, zajedno smo ručali i pričali. Zara i Bill su pokupili posuđe i otišli oprati posuđe.

***

Ponovno ponedjeljak. Mislila sam obući hlače za posao, ali ipk sam se odlučila za suknju. Moram čuvati hlače. Kako to gluuupo zvuči. Pričala sam s Filipom, Tomovim odvjetnikom. Pronašli smo rupu u zakonu. Poprilično je komplicirano, ali ipak moguće. Dakle, stalkerice su njih špijunirale dulje vrijeme i radile im svakakva sranja. Tom je jednu od njih udario na benzinskoj i sad je on glavni krivac. I tužile su ga. Ali ako su one njega tužile, bilo bi logično da i oni njih tuže, ali nisu. Pa sam ja razmišljala. Ako su one više toga napravile, a dečki ih nisu tužili....ne postoji li nekakva etika i tu? Pričala sam s Filipom o tome i on se sjetio jednog pravilnika i otišao provjeriti. Objasnio mi je gdje je rupa, ali malo je prekomplicirano. Ni ja nisam do kraja shvatila.
-Znači, možemo ga izvući uz jamčevinu?- rekla sam upravo kad je netko pokucao na vrata.
-Da, mogli bismo. Možda... Ne znam još što će sudac reći.-, odvratio je ovaj ozbiljno. Tom je ušao u ured.
-Super. Hoću ja ići s njim razgovarati ili ti?- pitala sam dok mi se Tom približavao i poljubio me u obraz.
-Ne, morat ćemo zajedno.-, rekao je. Dogovorili smo se da ćemo krenuti za otprilike sat i pol. Pozdravili smo se i poklopila sam.
-Ej, odkud ti tu?- pitala sam Toma.
-Svratio sam ti nešto reći.-, nasmješio se.
-Samo da ti kažem prvo. Našli smo rupu u zakonu. Možda te izvučemo od zatvora.-, nasmješila sam se.
-Super.-, nije se činio pretjerano veseo.
-Htio si nešto reći, zar ne?- pogledala sam ga.
-Ma da... Ali nije pretjerano važno... Zapravo je...-
-Glupo.-, prekinula sam mu i okrenula pogled prema monitoru i ugasila računalo. -Pričaj.-, nasmješila sam se.
-Sjećaš se ono kad smo pričali u autu kao da ti mene uopće ne poznaješ, da ne znaš ništa o meni?- obrisao je ruku od hlače.
-Da.-, kimnula sam.
-E, pa shvatio sam da...zapravo ni ja ne znam tko sam. Pa sam napravio popis stvari koje znam za sigurno. A ono drugo...to ćemo zajedno otkrit.-, izvadio je komad papira iz džepa i počeo čitati.
-Znači.... Zovem se Tom Kaulitz, imam 20 godina, rođen sam u Leipzigu i...-
-Ne moraš to radit.-, prekinula sam ga.

Počela sam polako otvarati oči. Gledala sam u strop neke sobe. Bio mi je užasno poznat. Onda sam počela osjećati miris, miris sobe, miris kreveta na kojem sam ležala... Miris svega oko mene. Onda sam začula poznat glas.
-Zarice? Zara?-, govorio je taj glas. Glava me rasturala. Napokon sam shvatila gdje sam. Ja sam u njegovom krevetu. On sjedi pored mene, on me zove. Dotaknuo me. Zgadilo mi se. Brzo sam se odmakla i zbog bola u glavi stavila ruku na čelo.
-Ljubavi, jesi dobro?- ispitivao me. Nisam gotovo ništa čula. A možda nisam željela čuti.
-Zašto si me doveo tu? Zašto me jednostavno ne možeš ostaviti? Trebao si me pustiti da crknem na onim stepenicama!- ni jednom ga nisam pogledala. Kako se usuđuje dovesti me u svoju kuću? Nakon svega što mi je priuštio.
-Zarice, ne govori to. Znaš da ti to nikad ne bih napravio.-, primio me za ruku.
-Ne diraj me.-, bijesno sam rekla ne pogledavši ga. Bol u glavi je polagano prolazila. -Molim te, budi tako ljubazan i izađi van.-, tiho, ali odrješito sam rekla pokazavši rukom na vrata. Ustao se i izašao van. Čim je otišao ustala sam i počela tražiti svoje stvari po sobi. U to je ušla Zara.
-Zara!- prošaptala je grubo. -Kako si ti glupa, ženo! Zašto mu ne dopustiš da ti objasni?- ova se smješkala.
-Šta, da još dobijem i detalje?- rekla sam normalnim tonom.
-Pst. Nemoj da nas čuje!-, rekla je šaptom i povukla me na krevet.
-Što..o čemu ti...-, zbunjeno sam prošaptala.
-Nije te prevario!-, nasmješila mi se.
-A?- pogledala sam ju zbunjeno.
-Nije te prevario, ženo. Nije bio s tom kujom. Trebaš čut cijelu priču. A ja imam i dokaz. Poruka na njegovom mobitelu. Ah, kad ga ostavlja na stolu.-, nakašljala se i izvadila njegov mob iz džepa.
-ZARA!-, glasno sam prošaptala. -Ne smiješ uzimati mobitele!-, nasmješila sam se.
-Gledaj što piše.-, i pružila mi mobitel gledajući prema vratima ide li itko. Počela sam čitati poruku. Pisalo je: "Koja si ti pizda, više me ne možeš ni jebat kako treba. Šta te ona tvoja drži na uzici?" Pogledala sam u Zaru. Kimnula je glavom kroz smješak. Njene su oči bile svijetle. Vesela je. Počela sam razmišljati što sad.
-Dovest ću ti ga, može? Reći ću mu da si spremna razgovarati.-, nasmješila mi se i primila za ruke.
-Hvala ti.-, rekla sam. Zagrlila me.
-Na mene uvijek možeš računati.-, rekla mi je.
-Znam. I vrati mu mobitel.-, rekla sam kada je počela odlaziti. Sjela sam na krevet, nalaktila se i spustila glavu u ruke. Dobro, zašto se ovo meni događa? Uskoro sam čula zvuk otvaranja vrata. Pogledala sam prema njima i vidjela ga kako ulazi.
-Hej.-, tiho je rekao. Kimnula sam glavom u znak pozdrava. Sjeo je pored mene. Par minuta me samo gledao.
-Počni više objašnjavat, neam cijeli dan.-, ozbiljno sam rekla.
-Dobro. Između mene i nje ništa nije bilo, kunem ti se. Ali glupo je.-, pogledala sam ga.
-E znaš šta? Daj prestani više s tim glupo je. Ovo uopće nije glupo. Zapravo, toliko je NE glupo da sam na rubu da te napucam i odem u Nigeriju iako sam tamo već bila. Počni pričat dok još slušam.-, planula sam u sekundi.
-Ok.-, i udahnuo. -Ti si bila u autu i ja sam krenuo gore u hotel. Kad sam došao tamo počela se svađati i vikati...razbijati stvari, svašta je bilo. Trebalo mi je sat i pol da ju smirim, a onda je pomislila da se ja...ma znaš, da bi smo ona i ja mogli ponovno, jel. Počela me grliti, uvijati se oko mene, skidati mi odjeću...-
-Poštedi me detalja, molim te.-, prekinula sam ga.
-Preznojavao sam se. Doslovno. Nisam znao što da radim. I mislio sam da ću moći. Mislim, ti si ionako bila dolje i vjerojatno nikad ne bi saznala, ali nisam mogao. Usro sam se. Ko neka pička. Ali nije mi žao. Oprosti što sam te povrijedio. Ništa nije bilo između nas dvoje, kunem ti se životom.-, uplašeno me pogledao. Gledala sam ga.
-Ma koji kurac? I sad mi to kažeš?- nasmješila sam se. Gledao me kao luđakinju. Legla sam na krevet s rukama na licu.
-Kako to misliš?- legao je pored mene i okrenuo se na bok. Gledao me. Nalaktio se.
-Budalo! Pustio si me da trčim! DA TRČIM si me pustio.-, nasmješio se. -Zašto mi nisi odmah rekao. Pa da jesi, vjerovala bih ti.-, nasmješila sam mu se.
-Bilo je glupo. A uostalom, stvarno si mi dala priliku, nema šta.-, primio me za ruku.
-Stvarno moraš prestat s tim. Idući put ću se bacit pod vlak jer će u novinama pisat da si ubio nekog, a tebi će bit preglupo reć da nisi ti.-, gledala sam u strop.
-Ne, nećeš. Ne možeš ti podnijeti da te gaze.-, nasmješio se i poljubio me. Zagrlila sam ga. Nasmijao se. Zapravo, toliko se cerio da se nismo mogli normalno ni ljubiti. Sjela sam na njega. Zbunjeno me gledao. Spustila sam se prema njemu i počela ga ljubiti po licu, vratu... Zaboravili smo na vrijeme.
-Volim te.-, položila sam glavu na njegovo rame i tiho mu šapnula u uho. Zagrlio me jako.
-I ja tebe. Više nego što misliš.-, i poljubio me u kosu. Ostala sam tako ležati u njegovom narjučju. Osjećala sam se sigurno. Pokušala sam uskladiti disanje s njegovim. Na poslijetku mi je uspijelo. Položila sam glavu na njegova prsa kako bih čula otkucaje srce. Kucalo je brzo. Polako se smirivalo i počinjalo kucati sve sporije. Počeo je rukom prelaziti po mojim leđima.
-Nećemo se više svađati, može? Nikad više. Uvijek se bezveze ljutimo jedno na drugo.-, pogledao me.
-Dobra. U pravu si.-, rekla sam.
-ALO! Vi unutra! Daj izađite van više!-, netko je počeo udarati po vratima.
-Bill.-, rekosmo u isto vrijeme. Ustala sam se i sjela pored Toma.
-Doktor je rekao da ćeš možda biti slaba kad prvi put ustaneš, pa zato pazi.-, obgrlio me jednom rukom. Nasmijala sam se.
-Doktor? Vozio si me doktoru?-, pogledala sam ga.
-Ne. Jesi luda? Ne bih te mogao tako mučiti.-, položio je ruku na moje koljeno.
-Ali sad si rekao...-, počela sam.
-Pa nazvao sam ga i došao je. Inače to ne rade, ali ja sam ipak ja.-, podigao je obrvu.
-Uh, neko nam je umišljen.-, nasmješila sam se. Samo je odmahnuo glavom. Ustala sam se i zavrtilo mi se, pa sam ponovno sjela i primila se za glavu. Nasmijao se.
-Daj, ja ću ti pomoći.-, rekao je i primio me. Uskoro smo izašli van. U drugoj sobi su sjedili Bill, Zara i....TOMOVA MAMA??? Što ona radi tu.
-MAMA?- izgleda da ni Tom nije znao da je tu.
-Bok, djeco. Ja sam svratila na kavu, a onda su mi rekli da se Zara onesvjestila jer je bila vani. Zašto ju nisi odvezao, mamlaze jedan? Pogledaj se koliki si! Imaš skoro 2 metra, a ponašaš se kao da će ti malo kiše isprati mozak, koji ionako nemaš, jer da imaš, ne bi pustio da hoda po kiši. Zar te ništa nisam naučila?- stavila je ruke na bokove, prišla Tomu i pljesnula ga po dupetu.
-Au, nemoj, mama!- primio se za guzicu. Samo sam se nasmijala. Otišla sam na kauč i sjela pored Billa i Zare.
-Jeste zajedno?- pitao me Bill. Kimnula sam. Ovaj se nasmješio i obgrlio Zaru rukom. Ona mu se približila i položila glavu na njegovo rame.
-Znate, Zare, sviđate mi se.-, njihova je mama govorila iz kuhinje. -Iako nikad nisam mislila da će moji sinovi naći imenjakinje.-, nasmijala se. Dečki su upalili TV. Zazvonio mi je mobitel. Mark. Tom je odmah pogledao tko me zove.
-Nemoj se javiti.-, rekao je nagnuvši se prema mobitelu.
-Moram. Možda je važno.-, rekla sam i javila se. Nije bilo važno, samo da mu kupimo sok od jabuke kad se budemo vraćale jer mu se ne ide van po kiši. Rekla sam da hoćemo, pozdravili smo se i poklopila sam.
-Što je htio?- Tom me pitao gledajući TV. Činio se uvrijeđenim.
-Sok od jabuke.-, rekla sam.
-Da mu ga dostaviš u stan, pred vrata, u spavaću sobu...ili negdje drugdje možda?- vilica mu se tresla. Nije pomakao pogled s TV-a.
-Molim?- pogledala sam ga stisnutih očiju.
-Rekao sam ti da se ne javljaš i što si ti napravila? Zato što ti je taj Mark uvijek bio ispred mene.-, pogledao me.
-Tom, mama ti je tu, ne počinji sad. Možemo mi izdržat jedan dan bez svađe?- pogledala sam u TV.
-Ne možemo, ljubavi. Mi tako igramo.-, sarkastično je odvratio.
-Ti si pasivno agresivni gad. Stalno si ljubomoran! Daj prestani više!-, lagano sam podizala ton.
-Nećeš mi ti to reći. Ti si stvarno zadnja koja bi trebala išta reći!- počeo se derati i njegova je mama izašla iz kuhinje. Ustala sam se.
-Ja sam zadnja, a ti se skičeš po hotelima s onom kurvetinom. Kao, mogao sam da sam htio, ti nikad ne bi saznala, je li tako? Ma bravo, kako pametno razmišljaš. Ja sad idem. Ti...ti...-, oči su mi se napunile suzama. -Ti imaš ozbiljnih problema.-, prošaptala sam i zgrabila jaknu. Zara, Bill i njihova mama samo su promatrali.
-Gospođo Kaulitz, žao mi je...-, zagrlila sam ju. -Zara, vidimo se doma. Bill.-, kimnula sam mu glavom i izašla van na kišu. Ponovno.
-ZARA!- netko je vikao zamnom. Okrenula sam se.
-Daj, odvest ću te.-, prišao mi je i sjeli smo u njegov auto. Plakala sam, ali nisam jecala ili išta govorila. Samo su mi suze curile.

-Zara, razvalio sam auto...To je moj auto. Ja njega volim...-, kukao je cijelim putem.
-Znam, dušo. Znam da ga voliš. Voli i on tebe. Inače bi već krepao do sad.-, pokušavala sam ga nasmijati.
-Ne zajebavaj, ljubavi.-, pogledao me kroz smješak.
-A šta mogu? Smješan si mi.-, pogladila sam ga po licu. Nasmijao se.
-Vozim...Ljubavi, ne sad, vidiš da...-, ljubila sam ga, a on se kao "opirao". Počeo me zvati ljubavi. Dobro, mogu s tim živjeti. Uskoro smo se dovezli natrag do njihove kuće. Bill je izjurio van uplašeno.
-Dobro, koji se kurac vama dogodio? AAAAAAA!- vrisnuo je. -Koji si kurac napravio od auta?- samo sam odmahnula glavom u gledajući u pod.
-Joj, braco, znaaaam!- Tom je počeo ponovno kukati i zagrlio Billa. Bill me gledao i tražio objašnjenje.
-Tom baš i nije gledao cestu, pa smo malo trknuli u drvo. Nije ništa strašno.-, prokomentirala sam.
-Jeste vi oboje dobro?- Bill je pitao kad ga je Tom napokon pustio.
-Da.-, kimnula sam.
-Kako možeš to reći? Pa pogledaj moj auto. JA NISAM DOBRO!- počeo je vikati pa sam ga zagrlila.
-Hvala ti.-, šapnuo mi je u uho. Mislio je na onu malu istinu/laž koju sam ispričala Billu.
-Golupčići, još pola sata. Hoćemo li mi krenuti ili ćemo pustiti Zaru da čeka?- Bill nas je pitao raširivši ruke. Krenuli smo unutra. Tom se otišao presvući. Obukao je neku flanel košulju i traperice, te na glavu stavio crnu traku. Svi smo sjeli u Billov Audi i krenuli prema kafiću World Peace. Tom i ja smo sjedili na stražnjem sjedalu. Obgrlio me jednom rukom. Naslonila sam glavu na njegova prsa. Gledala sam kroz prozor. Uskoro sam se počela prisjećati Zarinih i mojih prijašnjih trenutaka. Svih onih gluposti koje smo tjekom svog prijateljstva napravile, svih onih svađa s profesorima, tuča s frajerima koji su nas živcirali, svih bježanja od kuće... Odjednom mi se to sve činilo tako udaljenim. Promjenila sam se. Ona baš i nije.
-Zarice? Jesi tu, ljubavi?- trgnuo me iz misli.
-Jesam. Nisam. Ne znam.-, nasmijao se na ovu moju izjavu i poljubio me u kosu.
-Kako to ne znaš?- zagrlio me i drugom rukom. Slegnula sam ramenima. Uskoro smo počeli tražiti mjesto za parkiranje. Bill je pronašao jedno iza kafića, pa smo tamo stali. Nazvala sam Zaru kako bih vidjela gdje je. Rekla mi je da sjedi za jednim stolom vani. Uskoro smo došetali do prednje strane kafića i vidjeli djevojku plavosmeđe kovrčave kose. U kosi je imala ljiljan, baš kako sam i predvidjela. Nosila je roze sunčane naočale. Kao što sam i mislila, obukla je onu Rollingstones majicu koju smo dobile ne njihovom koncertu u Nizozemskoj. Obožavala je eksperimentirati s bojama. Na tu žuto-crvenu majicu obukla je zelene vrećaste hlače i nebo-plave starke. U potpunosti njen stil. Došetali smo pored nje.
-SEKO!-, pozdravila sam ju.
-Po imenu i prezimenu!-, rekla je i zagrlila me. Dečki su nas gledali sa strane.
-Evo, ovo su ti moji Njemci. Bill...-, pokazala sam rukom na njega. -...i Tom.-, pokazala sam rukom i na njega.
-Kako si meden! Zara, ja sam se zaljubila.-, nasmješila se i stavila ruku na srce.
-Daj, ludačo jedna.-, blago sam ju trknula. Bilo mi je čudno to što je Bill sa nekakvim izrazom lica gledao u nju. Sjeli smo i uskoro je došao konobar i pitao nas što ćemo.
-Vodu.-, rekosmo obje.
-To me fascinira kod tebe.-, Tom se okrenuo prema meni s obzirom da sam sjedila pored njega. -Svaki put kad odemo u neki restoran ili kafić ona naruči vodu.-, sada se obraćao svima za stolom.
-Duga priča, ispričat ću ti kad naručimo.-, odvratila mu je Zara.
-Buraz, jel ti voziš?-, pitao je Billa.
-Aha.-, odgovorio je ovaj kratko.
-Dobro. Ja ću onda pivo.-, i nasmijali smo se. Bill je uzeo Coca-Colu.
-Ok, da čujem dugu priču.-, nasmješio se Tom i pljesnuo rukama.
-Dakle, ovako. Bile smo na tom koncertu Rollingstonesa u Nizozemskoj...-
-Na koji zapravo nismo imale dopuštenje otići, pa smo pobjegle!-, nasmijala sam se.
-Da, moja ideja.-, nasmijala se. -U biti, Zara se tamo TOLIKO napila, da se zaklela da u životu izvan doma neće piti ništa osim vode. Ja sam ju podržala. I tako smo se zavjetovale.-, ispričala je.
-U Rimu smo se zavjetovale.-, nastavila sam.
-Bilo nam je usput.-, našalila se.
-Iskreno, nije nam se baš žurilo doma. Tata je bio tako ljut, mislila sam da će me zgaziti!-, nasmijala sam se.
-Eh, da...TO su bili dani...-, uskoro je priča prestala i mi smo se počele prisjećati koncerta.
-Stonesi su stvarno bili zakon. Iako su već tad bili stari.-, nasmijali smo se. Tom me primio za ruku. Podigla sam pogled prema njemu.
-Moram te nešto pitati. Užasno me bode u oči.-, odjednom je Bill počeo govoriti gledajući u Zaru. Tom i ja smo se samo pogledali.
-Zašto...mislim...Ružičaste naočale? Ono, zbilja?-, nasmješio se.
-I mislila sam da te to bode. S obzirom na te tvoje crne.-, skinula mu ih je s lica. -Ne misliš li da sve ljepše izgleda...-, sad je skinula i svoje i Billa začarala svojim predivnim neboplavim očima. Toliko su se isticale od ostatka njenog lica. Svaki njen pogled bio je kao val toplog oceana. Blago je otvorio usta. -...ovako?- i stavila mu svoje na oči. Billova su se usta raširila u veliki osmijeh.
-Wau. Sve je tako...-, tiho je komentirao.
-Ružičasto?- nasmješila mu se.
-Aha. Sviđa mi se.-, spustio ih je na nos i pogledao ju preko njih.
-Zadrži ih. Imam duplića.-, i glasno se nasmijala te iz torbe izvadila još jedan, gotovo identičan par. Osjetila sam kako me Tom primio za koljeno. Bill je još neko vrijeme buljio u Zarine oči. Potpuno je utonuo u njih, vidjelo se iz aviona. Vidjela je i ona. Pogledala me na kratko.
-Zara, Zara, neee.-, jasno sam otvarala usta u obliku tih riječi. Ali, kao i obično, nije me slušala. Naglo se približila Billu i pritisnula svoje usne na njegove. Zatvorila sam oči i stavila ruku na čelo. Tom me jako stisnuo za koljeno i poskočila sam.
-Joj, oprosti.-, obgrlio me jednom rukom. Zara se sad namjeravala odvojiti od Billa, ali ovaj ju je zagrlio i nastavio ljubiti. Tom je otvorio usta. Okrenula sam njegovo lice prema sebi i poljubila ga. Uskoro smo se odvojili. Mi jesmo, ali oni još nisu.
-Djeco, idemo mi sad...-, Tom se našalio, ali oni ga baš i nisu primjećivali. Počeli su se žvaliti. Tom je udahnuo i pogledao u nebo. Nasmijala sam se.
-Baš je lijep dan, jelda, ljubavi?- pokušavao se našaliti.
-Predivan, dragi.-, nasmijala sam se. Uskoro je Bill malo popustio kod Zare, pa su shvatili da smo mi još uvijek tu. Odljepili su se jedno od drugoga.
-Dobro se ljubiš. Baš si sav meden.-, komentirala je Zara. Ovaj se samo nasmješio.
-Alo, sjećate se nas?- nasmijao se Tom. Uskoro smo se zapričali i doznali zašto je Zara provalila u onu zgradu. Navodno tamo obitava neka narko mafija koja je pridonijela ubijanju Tuljana u Kanadi. Bill se skoro rasplakao kad je počela govoriti o tuljanima. Policije se rješila suradnjom. Oni su imali ono što njoj treba, a ona ono što njima treba.
-I gdje sad živiš?- pitao je Bill.
-Ehm...nigdje. Ja sam nomad. Nemam dom.-, nasmješila mu se. -Ali mislim da je vrijeme da se smirim.-, ispila je gutljaj vode.
-Stara, dođi kod mene, bit će nam kao u stara vremena!- primila sam ju za ruku preko stola. Bila je preponosna da bi prihvatila. Odmah. Morala sam ju nagovarati neko vrijeme. Na kraju je ipak pristala. Bila sam presretna. Uselit će se kod mene.

***

Zara i ja smo se udobno smjestile u sada već našem stanu. Bilo nam je baš kao prije. Zabavljale smo se. Onda sam primila poziv od Toma.
-Moramo se odmah naći, važno je.-, nije me ni pozdravio.
-O-ok...-, zamucala sam.
-Doći ću po tebe za pet minuta, budi spremna.-, rekao je i poklopio. Sve sam rekla Zari i izašla pred zgradu da ga sačekam. Zvučao je poprilično ozbiljno, mora da je važno. Padala je kiša, ulica je bila prazna. Odjednom sam čula škripu guma. Nitko drugi to ne može biti. Stao je i rukom me pozvao unutra. Ušla sam. Približio mi se i poljubio me.
-Što se događa.-, zabrinuto sam pitala.
-Sjećaš se Chantelle?- pitao me odjednom.
-Da...-, odgovorila sam.
-E, pa vratila se i govorila je ružne stvari, da će nas razdvojiti, da će ti nauditi, uplašio sam se i sad je došla tu i moramo se naći...-
-Uspori, molim te.-, položila sam ruku na njegovu na mjenjaču.
-Idemo se s njom naći. U hotelu je. Ja ću otići gore, a ti me čekaj u autu.-, i to je bilo zadnje što smo progovorili u vožnji. Stao je u podzemnu garažu i otišao gore u hotel. Nije ga bilo pola sata, pa sat vremena, pa sat i pol...Dalje ne znam što je bilo jer sam zaspala. Čula sam kako netko otvara vrata.
-Zara? Zara?- budio me. Pogledala sam ga.
-Hm...-, promrmljala sam još kroz san.
-Zarice, volim te. I uvijek ću te voljeti.-, zagrlio me. Osjetila sam ženski miris. A onda sam primjetila kapljicu znoja na njegovom vratu. Odlučila sam samu sebe uvjeriti da je to od žara rasprave. Vjerojatno i je. Ako ću mu vjerovati, sad je najbolje vrijeme da počnem.
-I ja tebe.-, rekla sam i osjetila njegove usne na mom vratu. Zgadilo mi se. Zgadila mi se sama pomisao na to da su te iste usne prije nekoliko minuta ljubile drugu ženu. Postalo mi je zlo.
-Oprosti...-, rekla sam, odmakla se od njega, izašla iz auta i povratila pored drugog automobila.
-Zara? Jesi dobro?- ispitivao me.
-BIO SI S NJOM, JELDA?- počela sam se derati. Bilo mi je zlo.
-Zara...ti znaš da...-
-Što ja znam???- prekinula sam ga. -Mislila sam da te poznajem. Da ti mogu vjerovati. Pustila sam te da ideš bez mene, a sad...sad osjećam njen miris na tebi...i vidim ostatke njenog ruža na tvojoj košulji...-, počinjala sam cmizdriti.
-Zara, nije kako se čini.-, počeo se izmotavati.
-A kako je onda? Reci mi dok još slušam!- prijeteći sam ga pogledala. Zanjemio je i počeo mi se rukama približavati.
-NE DIRAJ ME!-, vrisnula sam.
-Zara...-
-ODJEBI VIŠE!-, prekinula sam ga i počela trčati. Čula sam kako je sjeo u auto. Samo sam željela pronaći izlaz. Automobil je vozio zamnom.
-Daj, Zara, barem daj da te odvezem kući... Ne mogu te pustiti da lutaš sama...-
-Aha, ne možeš jelda? E PA GLEDAJ ME!-, povikala sam i počela mirno šetati ulicom s očima punim suza.
-Ja te volim!-, i dalje je vozio pored mene. Padala je kiša i uskoro sam bila sva mokra, što je bilo dobro jer on nije mogao vidjeti moje suze.
-Ne govori to. Ne laži i mene i sebe.-, obrisala sam kapljicu kiše s novog kaputa.
-Znaš da te volim...-, vozio je pored mene.
-TOM!- počela sam vrištati. -DAJ JEBENO ZAČEPI VIŠE I PUSTI ME! ZAR NE VIDIŠ DA ME NE ZANIMAJU TVOJA JADNA OBJAŠNJENJA??!!-, bila sam okrenuta prema autu i sa svakom novom riječju osjetila sam kako mi glas puca zbog silne glasnoće kojom sam govorila.
-Zara...-, pogledao me uplašeno.
-Što je? Nemoj...molim te...nemoj...-, prošaptala sam i odtrčala niz ulicu. Trčala sam i trčala dok nisam došla kući. Zara mi je otvorila vrata. Od hladnoće, vlažnosti i tuge sam se onesvijestila.
-Zara? ZARA!-, čula sam njen glas koji je sve više blijedio i blijedio...