Probudila me neka buka. Naglo sam otvorila oči. Zacrnilo mi se pred očima na tren, a zatim se slika razbistrila. Čula sam isti zvuk još jednom. Onda šmrcanje. Pogledala sam u desno i vidjela Toma s maramicom u ruci. Onda sam pogledala na sat. 5:30 ujutro. Uspravila sam se i ponovno pogledala Toma. Zgrabila sam svoju potkošulju i donji dio pidžame te ih navukla na sebe.
-Jesam te probudio?- rekao je kroz nos. Nasmješila sam se.
-Ma kakvi.-, nasmijala sam se. Nakašljao se i pokrio do grla.
-Jel to samo meni hladno ili šta?- pogledao me. Upalila sam svjetiljku na ormariću na njegovoj strani kreveta. Malo je zaškiljio s obzirom da je u sobi bio mrak i onda se odjednom upalilo svjetlo. Sav se preznojavao. Dlanom sam prošla po njegovom licu i zaustavila se na čelu. Bio je užasno vruć.
-Imaš vrućicu. Kako se osjećaš?- ozbiljno sam pitala.
-Kao da me pregazio vlak.-, šmrcnuo je. Kimnula sam.
-Imaš li kakve tablete ili nešto tome slično?- blago sam se nasmješila.
-Ne. Nisam bio bolestan već godinama.-, pokrio se.
-A, ne... Otkrivaj se.-, otkrila sam se.
-Ali smrzavam se!- pobunio se i ponovno navukao pokrivač.
-Mene slušaj, tata mi je doktor. Moraš se otkriti jer na taj način održavaš temperaturu tijela. Cilj nam je spustiti temperaturu, a ne povisiti je. Znači nemaš tablete... Nema baš dežurne ljekarne u blizini...-, zamislila sam se i otkrila ga. Nos mu je bio crven kao paprika.
-Ovako ćemo.-, počela sam. -Bill i Zara ionako danas dolaze. Nek svrate u ljekarnu, usput im je. A do tad, ja ću tebi skuhati čaj i smislit ćemo nešto da ti skinemo temperaturu.-, poljubila sam ga u čelo.
-Ironija je u tome što sam ja rekao da ću se brinuti o tebi...-, nasmijao se.
-Ti ne smiješ biti bolestan. Pa putuješ za par dana.-, nasmješila sam mu se i ustala se. Otišla sam u kuhinju i sinulo mi je kako da mu skinem temperaturu. Uzela sam zdjelu i u nju natočila hladnu vodu. Uzela sam gazu i natopila ju vodom. Odnijela sam sve to do spavaće sobe.
-Vraćamo se u Srednji vijek.-, nasmijala sam se.
-Što je to?- pogledao me i kihnuo. Skoro sam krepala od smijeha. Tako je smiješno kihao.
-To je samo hladna voda i gaza.-, prišla sam, sjela na krevet pored njega, odložila zdjelu na ormarić, smotala krpu i stavila mu na čelo.
-AA! Kako je hladno.-, htio je skinuti sa čela, no nisam mu dala.
-Mene slušaj.-, podigla sam prst u zrak.
-Dobro.-, nafunjio se.
-A sad ću ja nazvati Zaru i reći ću joj da donese nešto.-, rekla sam i ustala se s kreveta. Otišla sam okolo do ormarića na lijevoj strani i uzela svoj mobitel. Utipkala sam Zarin broj. Neko je vrijeme zvonio.
-Tko god da si, zoveš u krivi trenutak. Zara se ne može sad javiti, zauzeta je. Odjebi.-, rekao je poznati muški glas.
-Bill? Ja sam...Bill? BILL??- prekasno, poklopio je.
-No bravo.-, rekla sam gledajući u mobitel. Tom je ponovno kihnuo. Nisam si mogla pomoći, rasturalo me. Smijala sam se kao da nisam normalna.
-Drago mi je što te tako zabavljam.-, rekao je gledajući u pokrivač. Prišla sam mu i zagrlila ga. Bio je tako vruć.
-Kako si hladna, miči se od mene.-, lagano me gurkao.
-Mhm...ti si taaako topao.-, nasmijala sam se i jače ga zagrlila. Ubrzo sam ga pustila i otišla po njegovu majicu sa stolca. Obukao ju je. Maknula sam onaj debeli pokrivač s njegove strane kreveta i iz ormara izvadila deku.
-I to je sve? Samo to će me grijati??- počeo se buniti.
-Koliko ti puta moram reći? M...-
-Mene slušaj.-, prekinuo me okrečući očima i vrteći glavom. Nasmješila sam se i pokrila ga.
-Nazvat ću Gustava i Georga da navrate.-, uzela sam njegov mobitel i pretipkala broj.
-Hallo?- rekao je muški glas.
-Gustav, bok. Zara je.-, rekoh.
-Bok. Kako si?- obzirno je pitao.
-Pa...ja sam dobro, hvala na pitanju.-, nasmješila sam se. -Ti?-
-Isto tako. Reci onda što si me trebala.-, nasmijao se.
-Znam da je rano u jutro i oprosti što zovem tako rano...-
-Pa znaš da meni nije problem. Ionako sam već budan.-, prekinuo me.
-Da. Zato te i zovem.-, nasmijala sam se. -Imamo mali problem ovdje. Tom ima vrućicu, a nemamo nikakve tablete ili nešto slično za skidanje temperature. Imaš li ti u planu danas navratiti?- pitala sam.
-Zapravo imam. Mislio sam doći oko 9 jer je Bill govorio da bi htio ići na one trke samnom i Georgom.-, ozbiljno je rekao.
-Super. Bi li onda mogao donjeti nešto iz ljekarne? Usput ti je, zar ne?- nasmijala sam se.
-Naravno. Vidimo se onda.-, rekao je.
-Bok.-, odgovorila sam, poklopio je. Tom je ponovno kihnuo i ja sam se počela trgati od smijeha.
-Daj prestani, više nije zabavno.-, ozbiljno je rekao.
-A oprosti.-, i ponovno ga zagrlila.
-NE! AAA...neee...-, počeo je vikati. -Daj miči se, Ledena kraljice!- nasmijala sam se. I onda sam se sjetila vode na štednjaku. Brzo sam se ustala i potrčala prema kuhinji. Voda je kuhala, ali nije se još prelila. Taman na vrijeme. Ubacila sam vrećice čaja i neko vrijeme stajala pred štednjakom. Kad se čaj skuhao ohladila sam ga u slivniku koji sam prije toga napunila vodom. Nakon toga sam dio pretočila u šalicu. Bio je dovoljno hladan da se može piti, a opet dovoljno vruć. Odnijela sam šalicu s tanjurićem u sobu.
-Ja mislio da si ti otišla.-, pogledao me.
-Ma jesam. I takvog da te ostavim?- odložila sam šalicu na ormarić i sjela pored njega.
-Jesi ti ikad čula onu: Kad je netko bolestan, ne prilazi mu da i ti ne bi pokupio?- pogledao me.
-Ne...ne baš.-, nagnula sam se i poljubila ga.
-Vidi se...-, otkrenuo je glavu.
-Ej...-, zazvala sam ga. Pogledao me.
-Ajde kihni još jednom.-, gledao me kao da nisam normalna.
-ŠTA?- povisio je ton.
-A jednom...za mene...-, počela sam se umiljavati.
-Šta ti misliš da ja to kontroliram? Misliš da mogu kihnuti kad god...-, i kihnuo. Ponovno sam se počela valjati od smijeha.
-A oprosti....-, rekla sam kroz smijeh.
-Da da...-sarkastično je rekao.
-Neću više, obećajem.-, nasmješila sam se.
-Dobro, samo me nemoj...AAAAA...zagrlit.-, zagrlila sam ga. Ja sam stvarno bila hladna, prešetavala sam se po kući u majici bez rukava.
-Da te ne zagrlim? Šteta, prekasno.-, nasmijala sam se.
-Da. Vidim.-, i širom otvorio oči.
-Donijela sam ti čaj.-, i uzela šalicu sa stola.
-Čaj? Fuj.-, i napravio neku gadnu facu.
-Šta fuj? Moraš piti.-, i primakla mu.
-Boli me grlo. Ne mogu gutati.-, i gurnuo šalicu prema meni.
-Od ovog će brže proći. Ajde, molim te. Za mene.-, sklopila sam ruke. Uzeo je šalicu i otpio par gutljajeva.
-Fuj...-, rekao je. Nasmijala sam se i primila ga za ruku.
-Čekaj...Pa gdje je...-, počela sam tražiti oblog koji sam mu stavila na čelo.
-Prohujalo s vihorom.-, i pogledao kroz prozor.
-Što si napravio s tim? Gdje si tutnuo?- pogledala sam ga ozbiljno.
-Pod krevet.-, i okrenuo očima.
-Odurno.-, nasmijala sam se. Pogledala sam pod krevet i izvadila gazu. Odnijela sam ju u kupaonu i oprala. Onda sam se ponovno vratila u sobu i namočila ju u hladnu vodu. Stavila sam mu na čelo.
-Jel to baš mora tu bit?- pogledao me onim svojim pogledom.
-Da. Mora. Ili to, ili zagrljaj Ledene kraljice.-, raširila sam ruke i nasmješila se.
-Ja bih rađe zagrljaj.-, maknuo je gazu s čela.
-Ok, završimo s ovim. Ajde. Zaledi me.-, nasmijala sam se i zagrlila ga.
-A-a-a-a-a-a...-, počeo je kukati. Nasmijala sam se i počela ga trljati po leđima. Uskoro sam ja donekle poprimila njegovu toplinu i oboje smo se malo opustili. Legla sam pored njega. Osjetila sam kako mu se bilo usporava. Zaspao je. Ustala sam se i pokrila ga dekom. Iako smo se dogovorili da neću, natopila sam onu gazu vodom i stavila mu na čelo. Uskoro je došlo devet sati i Gustav je donio lijekove.
-Di je Bill?- odjednom je pitao.
-Kod mene...to jest kod Zare.-, nasmijala sam se.
-Aha. Pa da, stvarno.-, popili smo kavu. Tom ništa nije čuo. Uskoro je došlo vrijeme da on ode pa smo se pozdravili i on je otišao. U vrećici koju mi je ostavio je bio i toplomjer koji mi do sad nismo imali. Otišla sam do sobe. Tom je idalje spavao. Pogladila sam ga po licu. Protresla sam toplomjer i stavila mu ga pod ruku. Za tih par minuta koliko je trebalo ostaviti toplomjer odlučila sam početi kuhati juhu. Stavila sam vodu na štednjak i vratila se u sobu. Izvukla sam toplomjer ispod Tomove ruke i očitala temperaturu.
-39.9???- gotovo sam viknula. Dotakla sam mu čelo. Iz vrećice sam izvadila sirup za spuštanje temperature.
-Tom...Ljubavi, probudi se. Moraš ovo popiti.-, gotovo šaptom sam govorila dok sam ga lagano gurkala. Otvorio je oči i pogledao me. Bile su crvene.
-Dragi, bio je Gustav tu. I donio je tablete i sirup. Daj popij jednu žlicu.-, pogladila sam ga po licu. Podigao se i popio žlicu sirupa.
-Wljah. Što je ovo?- po njegovom izrazu lica vidjelo se da je bilo gorko.
-Sirup. Imaš jako visoku temperaturu.-, tiho sam rekla.
-Kolko visoku?- pitao me i ponovno legao.
-39.9.-, rekla sam. -Odmaraj sad. Kad ju spustimo dat ću ti ovu tabletu za glavu. Bit ćeš dobro do 12 sati.-, nasmješila sam se.
-Zara, ja ću umrijet.-, pogledao me. Nasmijala sam se.
-Ma nećeš, što ti je!- primila sam ga za ruku.
-Hoću. Previsoka je temperatura. Moram napisat oporuku.-, ponovno sam se počela smijati, a on me bijesno gledao.
-Gle. Nećeš umrijeti. Ako ne spustimo temperaturu, zvat ću liječnika. Nisi još počeo ni buncati! Teoretski nisi ni bolestan.-, nasmješila sam se.
-Ipak ti meni daj olovku i papir.-, počeo je pružati ruke prema ormariću.
-Ma neee. Kakva olovka? Kakav papir? Ne dam da pišeš oporuku. Točka. Nema pisanja nikakvih oporuka danas. Jesmo se razumjeli?- malo oštrije sam rekla.
-Ali...-
-NEMA ALI!- još oštrije sam ga prekinula.
-Dobro.-, rekao je i otkrenuo se.
-Skuhala sam ti vegetarijansku juhu. Još je vruća tako da bi bilo dobro da to pojedeš.-, počeškala sam ga po leđima.
-Dobro.-, grubo je rekao. Nagnula sam se prema njemu i poljubila ga u obraz.
-Bit ćeš ti dobro. Vidjet ćeš.-, nasmješila sam mu se. Pogledao me i osmjehnuo se. To je valjda prvi put danas.
-Naravno, pa ti se brineš za mene.-, rekao je. Otišla sam u kuhinju po juhu i vratila se sa zdjelicom na bijelom pladnju. Stavila sam ga pred njega.
-Evo ga. Osjećaš li miris?- pitala sam.
-Ne.-, odmahnuo je glavom.
-I bolje. To znači da nemaš ni okusa. I to je isto dobro.-, nasmješila sam se. Pogledao me i uzeo žlicu u prste.
-Jaoj...Ovo će tako glupo zvučati.-, spustio je žlicu.
-Nema glupih pitanja, samo glupi odgovori.-, pogladila sam ga po licu.
-Ma znam...ali kad čuješ ovo, naglo ćeš promijeniti mišljenje.-, okrenuo je glavom.
-Bi li ti...Mislim, hoćeš li..ono...-, zamuckivao je.
-Nahraniti te?- prekinula sam ga.
-Aha. Hoćeš, molim te?- i sklopio ruke.
-Hoću, naravno. Nema svaka cura priliku hraniti Toma Kaulitza...-, osmjehnula sam se i uzela žlicu. Jeo je uz razgovor, tako da smo brzo sredili cijelu zdjelicu. Vratila sam se u kuhinju kako bih odložila sve to. Zatim sam se vratila do njega. Sjela sam na krevet i dotakla mu čelo. Temperatura se definitivno spustila. Ponovno sam uzela toplomjer i stavila mu pod ruku.
-Šta ne ide to u usta?- začudio se.
-Može i u usta, ali moj tata kaže da je pouzdanije pod rukom.-, odgovorila sam.
-Aha..-, promrmljao je. Uskoro se i otkrio. Izvadila sam toplomjer.
-Wuhu! 37.5! Svaka nam čast.-, nasmješila sam se.
-Stvarno? Wau, daj pet.-, i podigao ruku u zrak. Pljesnula sam svojom o njegovu.
-Kako se osjećaš?- pitala sam.
-Dobro. Mislim, nije mi više hladno i mislim da ću opet kihnuti, tako da ću opet čuti tvoj smijeh, a to je super.-, nasmješio se. Prošlo je par sekundi.
-Ajde više! KIHNI!- nasmijao se mojoj izjavi.
-Pa rekao sam ti već da ja to ne k...- i kihnuo. Trgala sam se od smijeha i valjala po krevetu.
-Kako netko može tako smiješno kihati?- govorila sam kroz smijeh. Gledao me i smijao se.
-Nisi ti čista. Znao sam ja odmah.-, i poškakljao me što je izazvalo još veći napadaj smijeha kod mene, ali i kod njega. Legla sam pored njega i on me obgrlio jednom rukom.
-Znaš, još nisam potpuno zdrav. Mogao bih te zaraziti.-, pogledao me i pomilovao po kosi.
-Ako je tvoja, onda ne smeta.-, nasmješila sam se.
-U tom slučaju...-, i poljubio me. Kad smo se odvojili pogledala sam kroz prozor.
-Gle, ljubavi. Pada snijeg.-, uzbuđeno sam rekla.
-Da, iiii?- pogledao me.
-Tako dugo nisam vidjela snijeg. Nema toga u Africi, znaš?- potapšala sam ga po koljenu.
-Hoćeš da izađemo van?- pogladio me po licu.
-Ma ne. Još uvijek nisi u potpunosti zdrav. Prvo se ti oporavi, pa onda nekakve aktivnosti.-, zločesto sam se osmjehnula.
-Ahaaa... A kakve to aktivnosti?- zgrabio me i posjeo na sebe.
-Ova aktivnost spada pod te aktivnosti.-, osmjehnula sam se.
-Ja mislim...-, i poljubio me. -Da sam...-, ponovno. -Dovoljno ojačao za te aktivnosti.-, i okrenuo nas u lijevo. Vrisnula sam.

***

Ležali smo na krevetu sve dok nije zazvonio moj mobitel. Javila sam se. Mark.
-Zara, trebamo te u sjedištu. Dođi brzo.-, i poklopio.
-Tko je bio, ljubavi?- pitao me Tom. Morala sam nešto brzo smisliti. Mislim da baš i ne bi bilo pametno reći mu Dragi, ja sam tajni agent interpola, postala sam onaj dan kad su me spasili. Moram ići. Book. Ups, nisam to ni vama spomenula, zar ne? E, pa sve se dogodilo jako brzo. Mark je rekao da su moje vještine dojmljive za jednu djevojku koja nije prošla interpolsku obuku. Isti taj dan pitao me želim li postati jedna od njih. Teoretski, ja sam tu obuku prošla i neko sam vrijeme radila za interpol. Kao tajni agent. I sada imam svoj stari posao natrag. Ali opet ne znam kako bih to rekla Tomu.
-Zara. Zaglavila je u snijegu.-, slagala sam.
-Hoćeš da ja idem?- pitao je.
-NE!- viknula sam. Čudno me pogledao. -Ne...hahha, neee, nema potrebe za time.-, nervozno sam počela prtljati po kosi. Gledao me kao da je znao da nešto nije u redu.
-Dobro. Evo ti ključevi od Cadillaca. On je jači što se toga tiče.-, i stavio mi ključeve u šaku. Primaknuo mi se i poljubio me.
-Znaš da te volim, jel tako?- sjetno je pitao. Ne misli valjda da ga varam!
-Da. Da, naravno da znam.-, pogledala sam ga sa strahom.
-Dobro. I ti mene voliš.-, i zagrlio me.
-Volim. Puno, previše.-, zabrinuto sam rekla. -Nešto nije u redu?- primakla sam svoj obraz njegovom.
-Sve je u redu. Idi.-, nasmješio mi se. Pozdravila sam ga i skočila sa kreveta. Izašla sam van iz kuće. U hodu sam nazvala Zaru. Brzo se javila.
-Zara, intervencija. Jel Bill tamo?- pitala sam brzo pogledavajući prema prozoru.
-Ne. Otišao je prije nekih sat vremena.-, rekla je. Odahnula sam.
-Ovako. Ti si zaglavila u snijegu. Ja dolazim da te izvučem. Molim te, uzmi moj auto i zaglavi se u snijegu.-, počela se smijati.
-Jesi ti normalna. Sve ću učiniti za tebe, znaš to. Ali da se zaglavim u snijegu, to ne bih napravila ni za samu sebe.-, nasmijala se.
-MOOOOLIM TE! Učinit ću sve. Molim te, zaglavi se u snijegu.-, počela sam cupkati na mjestu. Pogledala sam još jednom prema prozoru. Znala sam da me Tom promatra. Mahnula sam mu i sjela u njegov auto.
-Ali zašto?- čini se da je napokon shvatila ozbiljnost situacije.
-Samo učini to! Objasnit ću ti kasnije.-, bjesno sam odgovorila.
-Ok, ali ako ti sjebem gume, sama si si kriva...-, nasmijala se.
-Hvala ti. Ajme, tako ti dugujeeeem. Iako ćeš mi sjebat auto!-, bacila sam još jedan pogled na prozor. Vidjela sam da Tom drži mobitel u ruci. Gad mi uopće nije vjerovao.
-Samo budi brza. Tom već zove Billa. Požuri, molim te.-, i poklopila. Ubacila sam u rikverc i počela se voziti prema sjedištu interpola. Onda sam se sjetila GPS-a koji Tom ima u Cadillacu. Ugasila sam ga i restartirala. Ubit će me zbog ovog, ali morala sam to napraviti. Uskoro mi je Zara poslala poruku. Pisalo je: Stuck in the snow, 'till the end of the time. =) Odgovorila sam s jednim kratkim tnx. i nastavila voziti. Ubrzo sam došla do sjedišta, parkirala u podzemnu garažu i liftom se dovezla do sobe za prezentacije. Radilo se ponovno o nama jako dobro poznatoj narkomafiji Casa-nostri. Nakon prezentacije, koja je kao i sve ostale trajala oko 10 minuta, Mark me povukao na stranu.
-Jesi mu rekla?- pitao me.
-Naravno!- neuvjerljivo sam rekla. Piljio je u mene. -...da nisam.-, pogledala sam u pod.
-Zara...-, počeo je.
-A ne znam kako. Šta da mu kažem?- prekinula sam ga. Rukom je bio oslonjen o zid i na taj nas način sakrivao od znatiželjnih očiju.
-Moraš mu reći. I to brzo. Žao mi je, ali morat ćeš.-, i maknuo se te otišao u suprotnom smjeru. Nazvala sam Zaru.
-Ajme, Zara....imamo veliki problem.-, rekla je.
-KAKAV?- zaderala sam se.
-Tom je zvao Billa s obzirom da je tebi isključen mobitel i ovaj dolazi za 15 minuta! Ja sam rekla da nema potrebe, ali on inzistira. Ja sam mu dala krivo mjesto tako da si dobila na vremenu. Imaš pola sata da se nacrtaš ovdje i izvučeš me iz snijega. To jest, izvučeš mene I SEBE iz snijega.-, rekla mi je.
-Sebe? Kako to misliš sebe?- brzinski sam otključavala auto.
-Pa morala sam im nešto reći! I ti si zaglavila sad!- viknula je.
-Dobro, hvala ti. Ja sam tamo za 15 minuta. Ček...di si ti?- pitala sam ju.
-Na izlazu za autocestu A-25. Požuri.-, rekla sam joj.
-Pa to mi je 25 minuta odavde!!!! I to ako budem vozila kao manijak!-, počela sam se derati i okrenula auto naglo u rikverc. Tragovi guma ostali su na tlu podzemne garaže.
-Moraš doći. Inače je sve gotovo.-, poklopila je. Znam to. Ostalo mi je jurcati po gradu. To ću i učiniti.