Znate onaj osjećaj kad vam tisuću i jedna misao prođe glavom? A sad zamislite kako je kad vam se taj osjećaj ponovi tri puta u jednom danu. Odjednom sve gledate iz druge perspektive. Prošlo je već nekih 10 sekundi, ali meni se činilo kao cijela vječnost. Zašto? Jer mi se mozak pregrijavao! Previše misli i emocija nahrlile su odjednom u epicentar i razvalile se po meni razmjerom potresa. Srce mi je počelo brže i jače kucati. Mogla sam osjetiti otkucaje žile kucavice. Idućih desetak sekundi sam se koncentrirala samo na njih dok je on strpljivo čekao moj odgovor. Shvatila sam da se trebam koncentrirati na nešto drugo, na odgovor na prokleto pitanje. Nakon trideset sekundi pregrijavanja napokon sam izustila nešto. Pogledala sam ga suznih očiju.
-Ne.-, tiho sam prozborila.
-Ne?- pogledao me u nevjerici. Odmahnula sam glavom. Prošao si je rukom kroz kosu i napuhao obraze.
-Nisam baš to očekivao, al ajd...
-Čekaj malo, čekaj!- nasmješila sam se. Pogledao me još provlačivši ruku kroz kosu.
-Ja te upravo odbijem, a sve što ti kažeš je: "Nisam baš to očekivao, al ajd!"- imitirala sam ga.
-Da... I ne oponašaj me, ne ide ti baš! Ok. Ne, ha? Dobro.- rekao je hladnokrvno, ustao se te sjeo pored mene. Pogledala sam ga očekujući nekakvu reakciju.
-Lijepo da smo i to riješili.-, pročistio je grlo, prekrižio ruke na prsima i pogledao negdje u prazno. Neko vrijeme smo sjedili svako na svojoj strani klupe i gledali ispred sebe.
-Zašto si odbila? Nešto nije u redu sa mnom? Nisam dovoljno dobar za tebe, što?- odjednom je rekao slegnuvši ramenima.
-Molim?
-Ma ništ.- odmahnuo je glavom i pogledao u stranu.
-Dovoljno dobar? Nešt nije u redu s tobom? Pa možda i nije!- bezobrazno sam odgovorila.
-O čem ti?
-Ti mene ideš pitat da se udam za tebe, budalo, tu si 5 dana!-
-A nećeš me vrijeđat.
-Aj zaustavi me. Odlami me šakom!- stisla sam oči. Nasmješio se sarkastično i odmahnuo glavom.
-Uopće se nisi promijenila. Još si ista kao prije. Jezik brži od pameti.-
-Pa što što jesam? Ne odgovaram ti?- tek sam sad primjetila kako je kiša zapravo stala.
-Da, ne odgovaraš mi, pito sam te da se udaš za mene jer mi je bilo dosadno.-, nisam ništa na ovo rekla.
-Kad već razgovaramo o svemu ovome. Imam pravo znati zašto, jel. Znači...-, raširio je ruke te ih ponovno skupio. Nije me uopće pogledao.
-Zašto? Ne znam zašto, ali jednostavno nije dobar osjećaj. Gle... Možda sam nepromišljena, ali ne u ovakvim stvarima. Moram biti sto posto sigurna da želim baš tebe. Sto posto je ipak puno. Sad sam na šezdeset! Bliže polovici nego cijelom!- završila sam svoj, čini se, monolog. Kimnuo je glavom, posegnuo rukom u džep jakne i izvukao cigarete.
-Pušit ćeš?
-Smeta ti?
-Ne.
-Dobro. I da te smeta...-, pripalio ju je. Ovo me vjerojatno pogodilo najviše od svega danas. Odjednom sam htjela zaplakati. Činilo se da uživa u svakom dimu koji uvlači u sebe. Čudna opsesija. Polako je uvlačio dim, a zatim ga ispuhivao u vjetar ispred sebe i očima pratio smjer. Nakon svakih pet dimova, stao bi i otresao pepeo pogledavši prema tlu. Nijednom me nije pogledao niti išta rekao. Pogledala sam ga, ali nije uzvratio. Prislonio je cigaretu bliže usnama. Tim izrazom, napućenih usnica i obraza uvučenih između zubi, jagodice na licu su mu više dolazile do izražaja i pokazivale njegovu tvrdu strukturu lica. Na kraju je bacio cigaretu na tlo i zgazio ju petom nekoliko puta zakrenuvši. Impresivno, na neki način, koliko ljudi glupi mogu biti. Ustala sam se.
-Kamo ćeš?- pitao me pogledavši me hladno.
-Kući, pa neću tu sad sjediti zauvijek!- odvratila sam čudno ga pogledavši. Ništa nije odgovorio pa sam se okrenula i nastavila svojim putem. Napravila sam par koraka, a onda me primio za ruku tako naglo da sam mu pala u krilo. Zaključao je ruke oko mene i prislonio glavu uz moju.
-Oboje smo mokri od kiše...- počeo je, -Večer je tako lijepa. Mislim, ti si tu, ja sam tu... Zbog upale pluća se ne moraš bojati, već smo ju pokupili.-, nasmijali smo se oboje, -Hajde, malena, ostani još malo.- pogledao me toplo i nježno, -Molim te.-
-Nije kao da mi se žuri, mislim, rekao si sam. Već smo sve boleščure pofatali.-, nasmiješio se i prislonio glavu na moje grudi. Poljubila sam ga u kosu i zagrlila. I on je zagrlio mene. Vjerojatno zato što smo se oboje smrzavali. Neko smo vrijeme šutili.
-Ti znaš da te volim, jel tako?- pitala sam odjednom.
-Nije.- promrmljao je.
-Molim?
-Naravno, kažem.- odgovorio je. Zašutila sam. Nije mi više bilo do razgovora. Sjedili smo tako i grlili se neko vrijeme.
-Volim te.- pogledala sam ga.
-Očito ne dovoljno.- izdahnuo je. Pogledala sam prema tlu.
-Očito.-, odlučila sam biti bezobrazna i sarkastična. Pogledao me.
-Da, ne volim te dovoljno da se tako iz vedra neba udam za tebe i mislim da je to sasvim u redu! Ako ti misliš da nije...- strgla sam njegove ruke za sebe, -...to je tvoj problem. Bok!- ljutito sam se okrenula i krenula prema kući brzim korakom. Naravno, zahvaljujući svojoj nespretnosti, potepla sam se o kamenčić, pala na tlo i ogrebala koljeno. Tom se počeo trgati od smijeha na klupi, a meni su suze navirale na oči.
-Ahahahaha, pala siii! HAHAHA...U, jebote, pa ti plačeš!- naglo se uozbiljio i dotrčao do mene. Obrisala sam suze.
-Dobro sam.
-Nisi. Ajuj, vidi koljeno! Malo si se ogrebla. U, što smo veliki, plačemo zbog ogrebotine!-
-Daaaaj! Pusti me!- rekla sam ljutito. Ne plačem zbog ogrebotine, nego zato što sam ispala skroz glupa pred njim.
-Ma jedna pusa će sve to srediti.-, primicao se koljenu, a ja sam se približila da bih se uvjerila da ništa neće dirati. Onda se odjednom okrenuo prema meni i utisnuo mi poljubac. Zatvorila sam oči. Stavio mi je ruku iza glave i provukao je kroz kosu, a ja njemu na vrat. Skroz smo se uživili u trenutak, a onda nas je prekinuo neki babac.
-O, djeco draga... Šta vi radite! Mokri ste ko miševi i još sjedite na toj hladnoj zemlji. Pa prehladit ćete mjehur.- isti tren smo se odvovjili. Babac je produžio dalje, a nas smo se dvoje udrili smijati.
-Jesi dobro?- pitao me kad smo napokon prestali. Kimnula sam glavom. Stavio je jednu ruku pod moja koljena, a drugu iza mojih leđa te me podigao.
-Nosim te doma.-, nasmiješio se.
-Stvarno nema potrebe....
-Dosta!- prekinuo me, -Ima.- odnio me skroz do kuće. Počela sam vrtiti stražnje džepove hlača pokušavajući izvući ključ.
-Ne žuri se, ono, malo si tu čilam s 50 kila u rukama, jel.- pogledao je prema nebu, a ja sam se nasmijala i napokon iskopala ključ. Od silnog smijeha mi je iskliznuo iz ruku i pao na pod.
-O moj Bože. To mi nije falilo kod tebe.-, nasmijala sam se i na ovo, a on je čučnuo i dohvatio ključ.
-Znaš šta... ja ću otključat.-, rekao je skroz ozbiljno, a ja sam se nasmijala još jednom tako jako da sam vjerojatno dobila na težini i skoro mu ispala.
-Prestani se ritat!- nasmijao se, a ja si nisam mogla pomoći! Umirala sam od smijeha. Ušao je u kuću i strovalio se na kauč. Ostala sam mu u krilu.



I ne dam vam dalje! :P
POŽDERITE SE! Nema. AHHAHAHAHAH It just feels sooooo good! :D

Novo za par dana!
A.

Progutala sam knedlu. Činilo se da je tišina trajala godinama. Mali je stavio ručicu na usta.
-K-kakav prsten?- zamucala sam. Tom me pogledao najčudnijim pogledom koji mi je ikad uputio. Gledao me par trenutaka, a zatim okrenuo očima i pogledao u suprotni zid. Mali je sjeo u fotelju nasuprot mene. Trenutačno smo činili trokut, a po atmosferi, činilo se da se radi o onom Bermudskom.
-Zašto okrećeš očima?- pitala sam ga vrlo bahato
-Ne mogu vjerovati da si uistinu pitala kakav prsten. Što misliš, kakav? Vibracijski prsten!-
-Šta?-
-Daj... Zaboravi sve. Ajmo, mali.- već se ustao.
-A nećeš! Misliš mi sam tak banut u kuću i zaprosit me? Što ti sebi umišljaš, tko si ti?-
-Ma kako mi je samo to na pamet palo? Pa trebo sam znat da to nikad nitko nije uspio. OK, KAKVE TI PROBLEME IMAŠ?- zaderao se na mene.
-Ja? Ja imam probleme? Stvarno si prešo svaku granicu!-
-Evo, da ih više ne prelazim, odosmo. Ae, mali!- podignuo ga je iz fotelje i spustio na pod.
-Tata?-
-Molim?
-Što je to vibracijski prsten?- mali je pogledao prvo u Toma, a zatim u mene. Provukla sam si prste kroz kosu, napravila neku čudnu facu i nasmijala se.
-Paaa... Može dogovor?- počeo je Tom.
-Može.-
-Kad dođemo doma Bill će ti reć. Može?- nasmijala sam se.
-Da.-, mali se zacerekao.
-Dobro, a sad idemo. Vidimo se, malena.- prišao mi je već kao da će me poljubiti, ali onda se predomislio. Nakašljao se.
-Da...jel.-
-Aha.-, odgovorila sam. Kad su otišli pala sam u totalni trans!

***

Vraćala sam se kući iz agencije, a lijevalo je kao iz kabla. Nisam imala kišobran, naravno, kao i obično. Nosila sam krem baloner koji je bio sav promočen i definitivno pretanak za ovakav pljusak i neke tanke traperice iz kojih se voda mogla komotno ocijediti. Kući sam išla pješice jer mi se trenutačno nije vozalo okolo. Osjećala sam se, blago rečeno, odvratno. Gadila sam se sama sebi zbog cijele situacije s Tomom, a pogotovo sad nakon svega ovog s prošenjem. Hodala sam polako iako je kiša padala sve više i više, a vjetar puhao sve jače. U blizini moje kuće nalazio se nekakav, nazovimo, parkić. Već sam si planirala tamo sjesti. Osjećala sam kako je kiša polagano prestajala, ali je zato vjetar i dalje parao zrakom. Odlučila sam zadržati misli pod kontrolom dok ne dođem na klupicu. Kad tamo dođem, onda ću se zamarati tim glupostima. Uskoro sam uspijela došetati do parka potpuno prazne glave. Sjela sam na mokru klupu i jednostavno pustila da me misli obuzmu dok su me prolaznici gledali kao beskućnika. Nije me bilo briga. Situacija vjerojatno i nije bila tako teška kakvom se meni u tom trenu činila, ali moram priznati da mi ni na kraj pameti nije bilo za njega se udavati. Niti išta tome slično, pogotovo od kad sam saznala da ima dijete. Auti su prolazili kao i ljudi zaneseni vjetrom i prolaznom srećom ili nesrećom, izgbljeni u beskraju vremena. I, ma koliko se trudila, nisam mogla maknuti misli s naše prošlosti. Ne želim si tako nesiguran život. A pogotovo ne malome. Iako, opet, javlja se i gospođica savjest. On i mali su potpuno sami. Sigurno bih obijici dobro došla. Sad si se našla javljat, glupačo! Ne znam kako ću niti što ću. Željela sam se više od svega probuditi. Glasno sam izdahnula, a onda je netko sjeo pored mene.
-Slobodno?
-Jest.-, nisam razaznala boju glasa od ulične buke.
-Što radiš ovdje?
-Oprostite?- pogledala sam osobu čudljivo. Okrenuo se prema meni i skinuo kapuljaču.
-Tom? Mogla bih isto i tebe pitati!- činila sam se vrlo iznenađenom, a izgledalo je da je to njega pogodilo.
-Išao sam do tebe. Htio sam se...ispričati za ono danas.
-U redu je.-, nastupila je tišina. Morala sam ju prekinuti.
-Gle...ne znam jesam li spremna na tako velik korak kao što je vjenčanje. Jednostavno...ne znam.-, slegnula sam ramenima i pogledala ispred sebe.
-Nisi sigurna... lijepo.-, stao je na tren, -Nisi li primjetila kako smo u zadnje vrijeme potpuni stranci?-
-Stranci? Ali, Tom...mi u teoriji i jesmo stranci...
-Pusti sad teoriju.-, prekinuo me, -Prije sam uvijek znao što misliš, kako se osjećaš, koliko me voliš. A sad... Više ne vidim sebe, vidim samo... prazninu. Samo nešto što nisam prije vidio, ili ti nisi pokazivala.
-Promijenila sam se.-, ovaj sam put ja njega prekinula.
-Nisi. Ljudi se ne mijenjaju.
-A jel? A gle sebe!
-Ja sam bio prisiljen zbog okolnosti. Budi iskrena sama prema sebi i priznaj si da me ne želiš u svom životu i da je ovo sad toliko zbunjujuće i grozno za tebe! Priznaj si da sam ti opterećenje, ali da me...trebaš. I voliš. I upravo zato... Zato ću ti postaviti pitanje koje izuskuje jednostavan i kratak odgovor.-, kleknuo je pred mene, a srce mi je zakucalo brže.
-Želiš li se udati za mene?-

Šutila sam dulje nego što sam trebala.


Et, ljudi, prije maturalca. Idem na maturalac, ne stignem javit, javim kad se vratim. Bok! :P
Frenk.