Njegov pas je zalajao dok smo zagrljeni sjedili na bolničkom krevetu. Medicinska je sestra upala u sobu i viknula: "ŠTO SE OVDJE DOGAĐA??? PAS???" Tom me samo pogledao.
-O-oprostite... Izvest ću ga...-, zamucao je.
-JESTE LI VI NORMALNI? OVO JE BOLNICA! BOL-NI-CA! NEMA OVDJE ŽIVOTINJA!- prekinula ga je i počela na njega vikati. Istjerala ga je van i skinula mi stare zavoje.
-Recite vi meni, gospođice Lukin.-, pogledala je moje ime na kartonu, -Je li ovaj vaš normalan? Ne čini se baš čist.-, izgledala je vrlo ljutito.
-Iskreno?- pitala sam ju.
-Najiskrenije.-, nasmješila mi se.
-Nekad se i ja to pitam. Opet, tako je dobar prema meni...a opet mi je tako muka od njega u zadnje vrijeme.-, napuhala sam obraze.
-Haha, znam kako vam je. Imam i ja jednog takvog.-, prokomentirala je.
-Ah...samo da prestane biti tako...-
-Djetinjast?- prekinula me.
-DA! Djetinjast. Naljuti se na najmanje sitnice.-, okrenula sam očima.
-Hah...-, uzdahnula je. Umotala mi je nove zavoje i izašla van. Razmišljala sam neko vrijeme. O Tomu, o sebi, o nama... Ne znam na čemu sam. Prije par sati toliko sam ga trebala i željela, a sad... Sad ne znam na čemu sam. Vrata su se ponovno otvorila i u sobu je ušao Tom.
-Morao sam ga vratiti doma.-, mislio je na psa. Kimnula sam. Sjeo je pored mene.
-Oho, netko nam ima nove zavoje. Baš su fensej... D&G?- našalio se.
-Ok, definitivno bacamo onaj Bruno DVD.-, nasmijala sam se.
-A neee. Nećemo ga baciti. UOKVIRIT ĆEMO GA!- poškakljao me i nasmijao se. I ja sam se nasmijala. Zagrlio me.
-Kako to da su ti i sise omotane?- zločesto se nasmješio i podigao obrve.
-A šta bi ti s njima?- primila sam ga za ruku.
-Ništa...odakle ti ideja da bih ja išta s njima radio?- stavio je svoje dlanove na moje i počeo potiskivati. Ja sam isto gurala, pa se to uskoro pretvorilo u neku igru. Svako malo bi pitao boli li me to, a ja sam odgovarala da me ne boli. Nasmijali smo se i on je stavio ruke na moje lice.
-Imaš tako mekanu kožu.-, odjednom je rekao. Nasmijala sam se. Provukao je prste kroz moju kosu.
-Čupaš me.-, nasmješila sam se.
-E, sav mirišim na tvoju kosu. Jebote, koji je to šampon? Tako je jak.-, nasmješio se i rukom pokazivao na sebe i djelove tijela koji miriše na moju kosu. Nasmijala sam se.
-Jel to dobro?- pogledala sam ga.
-Divno.-, nasmješio se i poljubio me. Zagrlio me. Uskoro sam se ja uspravila i upalili smo TV. Gledali smo neku glupu dokumentarnu emisiju o školjkama i smijali se. S njim je sve bilo tako smiješno. U sobu je odjednom ušetao liječnik.
-Dobar dan, gospođice Lukin.-, liječnik je imao zabrinut izraz lica.
-Dobar dan.-, odzdravili smo Tom i ja u gotovo isto vrijeme.
-Imam dobre i loše vijesti za vas.-, nas smo se dvoje pogledali.
-Dajte nam prvo dobru.-, rekao je Tom.
-Dobro. Oporavljate se izvrsno. Nemate nekih velikih ozljeda. Uglavnom su to sve samo prijelomi i modrice. Organi nisu nastradali i već idući tjedan ćemo vas pustiti kući na kućnu njegu.-, blago se nasmješio.
-Bit ćeš kod mene cijelo vrijeme, ljubavi. Ja ću se brinuti za tebe.-, zagrlio me jednom rukom.
-Rekli ste da imate i lošu vijest.-, bila sam vidno zabrinuta.
-Da... Kada smo vas otvorili i obavili razne pretrage utvrdili smo da se u vama razvijao fetus. Bio je star otprilike mjesec dana.-, osjetila sam kako se Tomu grči ruka.
-Bio? Kako to mislite bio?- pogledala sam u liječnika.
-Vidite...od silnih udaraca koje ste primili, fetus je zadobio teške ozljede te u vašoj utrobi preminuo. Otklonili smo ga. Žao mi je.-, sklopio je ruke. Tom je gledao otvorenih usta. Gledao je malo mene, malo doktora.
-Hoćete reći da... da je ona... da smo mi... I sad da dijete...-, bio je zbunjen.
-Ali...ako sam ja bila trudna... Nije mi bilo baš previše zlo, samo sam jednom povratila i nije mi kasnila... Kako je to moguće?- pitala sam.
-Mučnina je poprilično relativna. Sve ovisi o vašem želudcu. Neke žene prođu cijelu trudnoći i ni jednom ne povrate, a nekima je zlo svaki dan. A što se tiče menstrualnog krvarenja... Možda bi se to kod vas očitovalo tek kasnije.-, Tom je samo odmahivao glavom.
-Žao mi je. Stvarno. Ali moći ćete ponovno zatrudniti. Na sreću, kao što sam i prije rekao, organi vam nisu trajno oštećeni, a oni koji su oštećeni sami će se regenerirati.-, pozdravio nas je i otišao. Stiskalo mi se grlo. Naslonila sam se na Toma. Zagrlio me i drugom rukom.
-Tom, ja sam ga ubila.-, prošaptala sam.
-Ne... Zarice, nisi ti...-, pogledao me i počeo milovati po leđima.
-Jesam. Ja sam. Trebala sam šutjeti, a ne namjerno izazivati. Da nisam izazivala, ne bi me toliko udarao i naše dijete...-, osjećala sam se tako jadno! Počela sam plakati i ridati u njegovu majicu. Sigurna sam da je i njemu bilo teško. Zagrlio me jače.
-Nisi ti kriva, ja sam kriv.-, glas mu se tresao, teško je govorio.
-Kako? Pa ja sam pustila da me udaraju.-, nisam se mogla zaustaviti. Tako me je boljelo.
-Zara, ja sam dopustio da te otmu. Trebao sam ti reći da se čuvaš, da budeš na oprezu. Ja sam kriv.-, tužno je rekao.
-Što ćemo sad?- pitala sam.
-Ne znam. Da kažem da nastavimo dalje živjeti svoj život, bilo bi sebično. Da kažem da žalimo, bilo bi pretjerano. Ne znam. Ne znam što da kažem... ne znam kako da otjeram bol. Nisam...-, počeo je, no nije završio nego me još jače zagrlio. Minute su nam prolazile u tišini.
-Ljubavi, hoćeš da budem s tobom noćas?- pitao me prolazeći prstima kroz moju kosu.
-Ne... Ne moraš, znam da si umoran. Idi kući i odmori se.-, nasmješila sam mu se.
-Jesi sigurna?- poljubio me u čelo.
-Ne.-, nasmješila sam se.
-Ostat ću s tobom.-, sjeo je na jastuk i ja sam položila glavu u njegovo krilo. Prstima je prolazio kroz moju kosu i dodirivao me po licu. Zaspala sam.

***

-Zarice...Zara, ljubavi...-, čula sam tihi glas. Otvorila sam oči i ugledala Toma kako me lagano gurka i tako budi. Promrmljala sam nešto i pogledala ga.
-Zarice, zaspala si. Rekli su da moraš spavati samo po noći. Znam da si umorna, ali moraš se probuditi.-, nasmješio mi se.
-Aha...o-ok.-, odgovorila sam. Pomilovao me po licu.
-Zarice...razmišljao sam. Možda je bolje da nikome ne kažemo za dijete.-, izbečila sam oči. Nisam mogla vjerovati.
-Zar ti... Ti očekuješ da ja lažem?- pogledala sam ga s određenom dozom gađenja.
-Možeš to i tako nazvati ako želiš.-, nasmješio se i pogladio me po licu. Primila sam ga za ruku i doslovno ju bacila sa sebe. Pogledao me s čuđenjem.
-Što je tebi? Ja sam bila trudna i naše dijete je mrtvo, a ti tako! Od čega si ti napravljen? Jesi li ti uopće čovjek?!- sjela sam i počela se derati.
-Zarice, lezi... Ne smiješ se ustajati.-, primio me za ruke.
-DAJ PUSTI ME!- viknula sam na njega. Pogledao me onim pogledom štasederešnamene?. -Ne mogu vjerovati da si to rekao. Dobro, što je tebi?- spustio je pogled.
-Samo sam mislio...-, i zastao.
-Gledaj me u oči kad se derem na tebe!- glasno sam rekla. Pogledao me prijezirnim pogledom i namjestio pirs.
-Ja ne razumijem zašto ti pizdiš!- i on je sad viknuo.
-Ti ne razumiješ...-, sarkastično sam se smijala i govorila. -Znaš zašto pizdim? Zato što si upravo dokazao da ti nije stalo ni do tog djeteta, a bogme ni do mene. Razmišljaš li ti uopće, čovječe?- pogledala sam ga stisnutih očiju.
-Razmišljam. Ne shvaćam te. Gle, dijete je mrtvo i mi to ne možemo promijeniti, ali mislim da je glupo tu priču drugima reći...samo će se brinuti...-, izjašnjavao se.
-Mislim da znam o čemu se ovdje radi.-, prekinula sam ga, -Ne brini, niti jedan novinar neće čuti za tu "priču", kako ti nazivaš svoje dijete.-, ljutito sam ga pogledala i legla na krevet. Nisam htjela čuti ni jednu riječ više.
-Zara, znaš da nisam tako mislio!- povisio je ton.
-Ne znam. Zašto bi ja uvijek trebala znati kako ti misliš? Pa ja ne znam ništa o tebi, zar ne?- postajala sam bezobrazna i bahata. Mrzio je to, ali ja sam mu se baš htjela inatiti.
-Evo, opet ti počinješ...-, rekao je i digao ruke u zrak.
-Naravno, uvijek ja počinjem. Uvijek sam ja kriva. Ajde ti jednom budi.-, pogledala sam ga.
-Dobro, ženo, koji je tebi kurac? Tko je rekao da si ti kriva za išta?- ponovno je povisio ton.
-Nemoj se ti derati na mene, čuješ! Tko si ti da vičeš na mene? TKO?- i ja sam počela vikati.
-Aha... A ti se na mene dereš kad god ti nešto nije po volji.-, pravdao se. Zaboljela ga glava. Vidjela sam mu po očima, počele se poprimati zelene tonove.
-Ajde, dobro. Dosta svađe. Jako te boli glava, ili će jedan aspirin to rješiti?- pitala sam ga.
-Ne boli me glava.-, otkrenuo se.
-Ajde ne laži. U bolnici smo, ako te boli ovdje ima oko 100 liječnika i medicinskog osoblja koji znaju što napraviti.-, primila sam ga za ruku. Pogledao je u mene, pa u moju ruku.
-Boli me...onako...ne znam. Srednje jako?- slegnuo je ramenima.
-Ok.-, tiho sam rekla. -Pozvat ću sestru i donijet će ti aspirin.-, blago sam se nasmješila. Zapravo ni ne znam kakav je to izraz lica bio. Pozvala sam sestru i donijela mu je aspirin. Popio ga je i obgrlio me jednom rukom.
-Zara, ti znaš da nisam onako mislio, zar ne?- ponovno je počinjao. Da sam ja on, šutila bih i pustila da se situacija slegne sama od sebe.
-Gle... Znam da nisi mislio onako... Ali nisi uredu, znaš? Nisi okej. I to ti ne kažem zbog sebe, nego zbog djeteta. Nećemo ga nikad upoznati jer nije dovoljno doguralo, ali opet... Bilo je tu. I bilo je naše. Mi smo ga trebali odgajati. Da ga ja nisam ubila, ti bi bio tata...-
-Zara, nisi ga ti ubila i točka. Znaš tko ga je ubio? Ona gnjida koja te otela, eto tko ga je ubio. I nemoj više to govoriti jer znamo da nije istina.-, prekinuo me. Usljedila je kraća stanka.
-Zara... Što bismo mi s tim djetetom? Ja... Ja ne bih imao vremena za njega. Jako bi patio. Ne želim takav život nikome, a kamoli svom djetetu.-, položila sam glavu na njegova prsa i on me poljubio u kosu.
-Ne znam što bismo. Valjda bismo se nekako snašli. Pa to je dijete, Tom! Naše dijete. Snašli bismo se. Sigurna sam.-, odgovorila sam i on me pomilovao po leđima.
-Sad nije pravi tren za nas... da imamo dijete. Nije. Ja ne želim da moje dijete živi bez tate. A živio bi. Ili živjela. Ne želim... Ne želim da se dogodi da me ti nazoveš i kažeš: "Danas je njegov rođendan, a ti se nisi sjetio.", ili nešto slično.-, nasmješila sam se.
-Znaš da se to ne bi dogodilo.-, rekla sam.
-Ne znam. Možda i bi. Nikad ne znaš. Ja ne bih imao vremena i to bi bilo mučenje i za tebe, i za dijete, a na poslijetku, i za mene.-, pogledao je kroz prozor.
-Upravu si. Nije vrijeme za dijete. Ali opet... Kad razmisliš... Bilo je tu. Koliko dugo to možemo skrivati? Bilo bi bolje da im otvoreno kažemo.-, pogledala sam ga. Još uvijek je gledao kroz prozor. Namrštio se. Pomilovao me po glavi i pogledao.
-Možda. A možda i ne bi. Brinuli bi se i ne bi ti dali mira.-, kako sam glavom bila okrenuta prema njegovoj, položio je ruke na moje lice i ja sam se oslonila na njegovu lijevu ruku. Gotovo cijelo moje lice stalo je u njegov dlan.
-Ali ne možemo to tajiti čitav život.-, zatvorila sam oči.
-Znam. Reći ćemo im kad se oporaviš. Onda će to već biti prošlost.-, ruku je položio na moje čelo i provukao prste kroz moju kosu.
-Volim te. Znaš to. I volio bih naše dijete, ali ne bih imao dovoljno vremena za njega. I on bi to osjetio. A ja ne želim da i on to osjeti.-, nisam sigurna što je zadnja rečenica trebala značiti, a nisam ni željela pitati.
-Naše dijete... Kad dođe na ovaj svijet, a doći će, ima da bude tretiran ko kralj.-, nasmijala sam se.
-Ma daaaj...-, odmahnula sam rukom.
-Ne, ozbiljno ti govorim. Bit će kao mali princ ili princeza. Ovisi o spolu.-, nasmješio mi se i zagrlio me. Kimnula sam glavom.
-Volim te, Zarice.-, prislonio je glavu uz moju.
-I ja tebe.-, rekla sam mu. I volim ga, zaista... Ali ne znam. Možda mi je to postalo prerutinski. Možda mi fali uzbuđenja? Ne znam koji kurac nije u redu samnom.