Glava me užasno boljela. Bila sam potpuno dezorijentirana. Da ne govorim kako pojma nisam imala koliko je sati, gdje se nalazim i tome slično. Željela sam se probuditi iz tog sna. U sobi je bio mrak. Očito nikoga nije bilo unutra. Provirila sam van. Imala sam jako dobar noćni vid, pa mi to nije predstavljalo velik problem. Nikoga nije bilo, baš kako sam i pomislila. Noga mi je slomljena. Mogu li pobjeći? Ne mogu. A možda ipak mogu. Ali opet...kud će me to dovesti? Odlučila sam si namjestiti nogu. To će boliti, ali radila sam to u Africi. Drugim ljudima, ali nikad sama sebi. Skinula sam sako i otkinula rukav. Napravila sam od njega lopticu i strpala si u usta. Zagrist ću ako bude jako bolilo. Bila sam spremna. Brojala sam do tri i namjestila prvi prijelom. Vrisnula sam grizući tkaninu. Tkanina je prigušila moj vrisak. Moram to ponoviti. Počela sam plakati. Kako ću to ponoviti? Namjestila sam lopticu u ustima i pokušala prevariti samu sebe. Namjestila sam i drugi prijelom. Zagrizla sam još jače nego prvi put i vrisnula. Noga mi je namještena. Poderala sam sako napola i omotala si nogu. Pokušala sam stati na nju, ali nije išlo. K vragu. Neću moći pobjeći.
-Tom... Gdje si?- šaptala sam samoj sebi. Uvjeravala sam se da će doći. Morao je doći. Trebam ga. Onda se upalilo svjetlo na stolu. Moj mobitel. Zvonio je. Bio je ne vibri kao i svaki put. Počela sam se kretati do stola, polako ali sigurno. Bila sam tako blizu. Gotovo sam ga dosegnula kad je u sobu ušao netko, vidio mene i mobitel na stolu. Udario me nogom u glavu, s obzirom da sam puzala, toliko jako da sam se skoro prebacila natrag do svoje rupe. Nasmijao se i zgrabio mobitel.
-Halo, halo?- podrugljivo je uzeo mobitel u ruke i počeo se ceriti. Poklopio je i bacio ga u zid. Razletio se u komadiće. Počeo mi je prilaziti.
-Kučko, tvoji su dani odbrojeni.-, rekao je i udario me još jače. Pukla mi je usnica. Nasmijao se. Okrenuo se i otišao te me ponovno ostavio samu u mraku. Legla sam na onu neobično toplu zemlju i pokušavala zaspati. Počela sam se prisjećati cijelog svog života i uskoro su mi suze navrle na oči. Voljela bih da se nisam toliko udaljila od svoje obitelji. Voljela bih da sam kod Toma, u njegovoj kući, da me ponovno onako zagrli i da sve brige prođu. Sada već plačem. A Tai? Moja dobra prijateljica. Poslala sam joj SOS poruku, nadam se da će ju ozbiljno shvatiti. Moram se odmoriti. Nisu mi dali ništa za jelo. Možda dobijem nešto sutra. Jedva sam zaspala, što od gladi, što od tuge, što od bola.
***
-KUJO! Ustani!- viknuo je poznat glas. Ponovno onaj veliki čovjek. Otvorila sam oči i sjela na zemlju glavom izvirujući iz rupe. Bacili su mi tanjur unutra. Na njemu su bila neka jaja i listić slanine. U najmanjoj mogućoj količini, dakako.
-Znaš što će se sad dogoditi?- pogledao me. Odmahnula sam glavom uzimajući tanjur u ruke.
-Nazvat ćemo tvog dečka. Baš me zanima kako će reagirati kad čuje.-, ponovno sam se uplašila. Što će mu napraviti? Zašto ovo rade? Naredio mi je da utipkam broj u njegov mobitel. Utipkala sam ga i rasplakala se. Ponovno. Uključio je zvučnik i pustio da slušam onaj zvuk zvonjave.
-Halo?- Tom se javio.
-TOM!!!- vrisnula sam kroz plač.
-ŠUTI KUJO!- odvratio je ovaj, približio mi se i udario me. Sa svakim novim udarcem sve je više boljelo. Vrisnula sam od bola.
-ZARA?!- viknuo je Tom s druge strane. Plakala sam nekontrolirano.
-Jesam ti rekao da šutiš? Potrgat ću ti i drugu nogu!- viknuo je kao da je želio da Tom zna kako me tamo muče.
-ZARA!- derao se.
-Ako ju želiš vidjeti živu napravit ćeš kako ja kažem i što ja kažem. Jasno?- ovaj mu je bijesno rekao.
-NEE! TOM! NIŠTA IM NE DAJ! NIŠTA!- vikala sam iz rupe.
-Oprosti, molim te. Moram onoj tvojoj opaliti još jednu šamarčinu.-, rekao je, ustao se i prišao mi. Počela sam ga udarati. Zaboravila sam da Tom sve sluša.
-Pusti me, ti smeće jedno! PUŠTAJ ME!- vikala sam i trgala se dok me ovaj trpao sebi na rame.
-AAAAAAAAAAAAAAAAAA! PUSTI MEEEEE!- derala sam se.
-ZARA?!?!?!- Tom je bio zbunjen. Ugrizla sam velikog čovjeka za vrat toliko jako da je prokrvario.
-AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!- vrisnuo je. -Ti mala kujo! Nije ti ovo trebalo!- rekao mi je i bijesno me uhvatio te počeo koljenom udarati u trbuh.
-T..TO...- progovarala sam između udaraca.
-Što joj radiš? PUSTI JU! NIJE ONA KRIVA!- Tom se počeo derati. Vikala sam od nemoći i bola. Bacio me natrag u rupu te zgrabio nekakav štrik i zavezao mi ruke i noge. Stenjala sam i grčila se na podu od užasnih bolova u trbuhu.
-Ono što ja želim KAD ja to želim, jasno?- vratio se za stol i rekao iznad mobitela.
-Jasno. Daj mi da razgovaram s njom.-, Tom je tražio.
-Samo kratko.-, prislonio mi je telefon na uho. Rukama sam ga primila i ovaj se odmaknuo.
-Zarice? Ljubavi?- progovorio je.
-Tom...-, svaka me riječ bolila.
-Zarice, ljubavi, sve će biti uredu. Obećajem ti. Tai nam je javila za tvoju SOS poruku. Policija te locirala. Bit ćeš dobro, zlato. Bit će sve uredu.-, čula sam kako mu se glas trese.
-Znam.-, rekla sam mu. -Vjerujem ti.-, rekla sam.
-Zarice, volim te. Zapamti to. Ne mogu vjerovati da sam dopustio da se to dogodi!- glas mu se još više tresao.
-I ja tebe.-, rekla sam i iznad mene se stvorio onaj čovjek i oteo mi mobitel.
-Dosta vaših sranja!- viknuo je.
-NEEE! DAJ MI DA PRIČAM S NJIM!- počela sam se derati kroz plač. Čula sam kako Tom viče moje ime iako mobitel nije bio na zvučniku.
-ODJEBI! Udarit ću te!- viknuo je na mene.
-NE! Nemoj ju udarati, molim te.-, vratio je Toma na zvučnik.
-Malo prekasno za to ljepotane!- prkosno mu se nasmijao i poklopio. Pogledala sam ga prijezirno.
-Problem riješen. A sad ćemo te odvesti odavde da nas policija ne locira.-, ponovno se nasmijao.
-Kad ovo završi, polomit ću se da te nađem, a kad te nađem...nećeš se izvući. UBIT ĆU TE! ČUJEŠ ME? RASKOMADAT ĆU TE!- počela sam vikati dok mi se on približavao i još jednom me nogom udario u lice. Srušila sam se na tlo. Zacrnilo mi se pred očima. Mislila sam da sam se ponovno onesvijestila, ali bila sam prisvijesti. Jedini problem je bio taj što...nisam ništa vidjela. Nadala sam se da je prolazno. Slijepa sam.
-Konju jedan, oslijepio si me!- počela sam se derati, ali nitko nije odgovarao. Zar nitko nije u sobi? Onda sam čula kako je netko provalio vrata. Činilo mi se da tisuću nogu korača kućom. Čula sam viku mojih otmičara.
-POLICIJA! BACI ORUŽJE!- čulo se iz raznih soba. Uskoro je netko provalio i u moju sobu.
-Zara? Čujete li me?- netko me primio i potiho rekao.
-Aha...-, iscrpljeno sam rekla.
-O moj Bože.-, rekao je kad je vidio sve moje ozljede. Podigao me i iznio iz kuće. Posjeli su me na nekakva kolica. Bila su na kotačiće. Osjetila sam jer su se kretala dok sam ležala na njima. Uskoro su pe počeli pipati i ispitivati. Uskoro su me stavili u neki prostor i zalupili vratima. Vjerojatno hitna pomoć. Ondje su obavili nekakvu operaciju na mojim očima. Stalno su ponavljali kako moraju biti brzi jer ću izgubiti vid. Nije bilo anestezije i užasno je boljelo. Kad su me izvukli iz kola nastavili su ju u pokretu. Odmah su me uveli u operacijsku salu, dali mi anesteziju i dalje ne znam što se događalo jer sam zaspala...
Post je objavljen 10.01.2010. u 00:34 sati.