Smirila sam se. Prestala sam plakati i gledala kroz prozor. Nije vozio brzo. Svako malo bi pogledao u mene. Valjda da provjeri kako sam ili nešto tome slično. Nisam puštala da nam se pogledi sretnu. To bi samo otvorilo vrata za razgovor, kao da to želim. Pogledala sam ga, ali nisam znala da je i on mene gledao tako da su nam se pogledi susreli. Nisam to htjela. Sad ćemo morati započeti razgovor.
-Zarice...-, počeo je.
-Nemoj ništa govoriti, molim te. Samo me odvezi kući.-, prekinula sam ga.
-Ne. Moramo razgovarati.-, rekao je.
-Opet? Svaki dan razgovaramo o nekoj drugoj svađi. Mi se stalno svađamo. Dosta mi je više. I svaki dan razgovaramo i dogovorimo se da nećemo, a onda nas ti po mogućnosti odvezeš u neku šumu gdje se seksamo i razbiješ auto. Divno. Hoćeš opet razgovarat?-, sarkastično sam rekla. Gledao me kao da nisam normalna.
-To je zato što ti ne daješ priliku razgovoru, ljubavi. Reci mi što te muči, ja ću tebi reći i stvar riješena.-, gledao je malo u mene, malo cestu.
-Da, i na kraju samo ja govorim o našim problemima. TI ih samo gutaš i kad god te natjeram da govoriš o njima ti kaže da je glupo. Imam osjećaj da te više uopće ne poznajem. Zapravo, nikad te nisam ni poznavala. Ti meni nikad nisi govorio o sebi. Jedino onaj jedan put kad si mi se otvorio i to je sve. Živiš u nekoj svojoj čahuri, štitiš se od svega. Kao da ću ti ja naudit ako saznam nešto o tebi. Daj više shvati. Ja sam tu. I možeš mi pričati što god hoćeš. I ako ti nešto smeta, možeš mi reći. Zato što....Zato što te ja volim! JA! Ja te volim, a ne neka kuja Chantelle.-, pogledala sam u pod.
-Zlato...-, pogledao me i zanjemio. -Jel ti to stvarno misliš?- gledao je u cestu. Bio je nekako čudan.
-Mislim. Ja...jednostavno ne mogu...moram znati tko si ti.-, nisam znala kako da to kažem. Zamuckivala sam. Pogledao me tužnim očima.
-Ja te volim. Šta nije to dovoljno?- zbunjeno je pitao.
-Nije. Žao mi je, meni nije. I ja tebe volim, ali ne mogu živjeti s nekim koga ne poznajem.-, cijelo sam vrijeme gledala u pod. Nisam ga mogla uopće pogledati, a kamoli u oči.
-Onda te je ona jedna jebena noć samnom skoro ubila.-, bijesno je udario dlanom u volan. Stresla sam se.
-Nije.-, pogledala sam kroz prozor. -Bila je divna. I kad si me zagrlio...bila sam najsretnija na svijetu.-, tiho sam rekla i pogledala ga. Stao je sa strane, povukao ručnu i izašao iz auta. Zalupio je vratima i sjeo na prednji kraj auta. Prvo nisam znala hoću li izaći ili ostati unutra i pustiti ga da se ispuše, ali na kraju sam ipak odlučila izaći van i sjesti pored njega. Obgrlio me jednom rukom i poljubio u kosu.
-Pada kiša, ljubavi. Smočit ćemo se.-, rekla sam mu.
-Dobro.-, rekao je i ušao u auto. Sjeo je na stražnje sjedalo i pozvao i mene tamo. Vjerojatno pretpostavljate da smo se vozili u Cadillacu jer Audi nije u voznom stanju. Čim sam ušla čvrsto me zagrlio. I ja sam njega.
-Ljubavi, volim te.-, rekao mi je.
-Da, znam.-, rekla sam. Položio je glavu na moje rame i gledao me. Poljubila sam ga.
-Mama ti se sigurno brine do sad. Ajmo se vratit.-, nasmješila sam mu se.
-A Mark?- pogledao me.
-Rekao je da mu kupimo sok po povratku. Šta on zna kad se mi vraćamo?- slegnula sam ramenima.
-A jel?- zločesto me pogledao i poljubio u obraz. Uskoro smo se prebacili na prednja sjedala i vratio nas je svojoj kući. Kao što sam i mislila, mama mu je ludila od brige jer smo izjurili kao da nas gone bikovi. Kad smo se vratili unutra sve je bilo ponovno uredu. Samo nije bilo ručka. Odlučila sam se pobrinuti za to. Simone mi je htjela pomoći, no rekla sam joj da uživa sa sinovima. Uskoro je u kuhinju ušao Tom.
-Draga, što mi kuhaš?- nasmješio se.
-A što bi ti htio?- pitala sam ga dok me grlio.
-Sushi.-, rekao je i poljubio me.
-FUJ!- nasmijala sam se. -Kako možeš to jesti?- pitala sam s velikim smješkom na licu.
-Lijepo. Baš je fino.-, nasmijao se.
-Krepana riba. Kako jako fino... Ne mogu ni skuhanu, a ova je...to je samo crknuto. Samo je mrtvo. Ništa drugo.-, zbunjeno sam komentirala, a on me gledao i smijao se.
-Kuham ti brokulu.-, isplazila sam mu jezik.
-Ne. A neeeee. Nemoj... A moooolim te.-, i sklopio ruke. -Hoćeš da kleknem?- i kleknuo. Nasmijala sam mu i rekla da se ustane.
-Dobro, neću. Piletina?- pitala sam.
-Moja cura. A kako?- pitao me.
-Poham. Dobro?- primila sam ga za lice.
-Super.-, rekao i poljubio me. Pa još jednom, pa još jednom.
-Ajde, furi. Ometaš me. Pokušavam kuhati.-, otkrenula sam se i nasmijala.
-Lažeš. Voliš ti kad sam ja tu.-, zagrlio me s leđa. Zara je ušla u kuhinju.
-Prekidam nešto?- pitala je kad je vidjela Toma "zauzetog" mojim vratom.
-A-a. Samo uzmi što trebaš i odlazi.-, našalio se i vratio mom vratu. Nasmijala sam se.
-Hrana, sjećaš se toga?- pogledala sam ga.
-Aha, samo ti kuhaj. Ne smetaš ti meni.-, rekao mi je i prebacio se na drugu stranu.
-Ti mali...a ako bih se trebala kretati?- pitala sam kroz smješak.
-Ti hodaj, a ja ću za tobom. Nije teško, gle.-, rekao je i počeli smo se kretati.
-I koliko dugo ćemo tako?- pogledala sam ga.
-Mhm...-, samo je promrmljao.
-Vi...Vi stvarno niste normalni!-, Zara je podigla ruke u zrak i napustila kuhinju.
-Mislio sam da NIKAD neće otići.-, zagrlio me i gurnuo na neki ormarić. Nasmijala sam se.
-Kuham, Tom, kuham.-, nasmješila sam se.
-Aha, i ja kuham!- nasmijao se. Odmakla sam se.
-Izgorit će mi sve. Ometaš me.-, vratila sam se štednjaku, no njega to baš i nije fermalo. Povlačio se zamnom i bavio se mojim vratom, licem, ramenima... Zapravo, svime do čega je mogao doći. Ovo je više izgledalo kao porno film nego kao kuhanje. Uspjeli smo nešto iskemijati s pohanim mesom. Nije loše izgledalo.
-Što sad spremamo?- zločesto se osmjehnuo i zagrlio me.
-Mi? Mi ne spremamo ništa. Ja kuham, a ti...-, nasmješila sam se.
-Ja isto kuham. Znam ja kuhati. Pa vidiš kako mi dobro ide. Pogledaj svu tu piletinu koju sam spremio, ha?- nasmijala sam se.
-Evo ti ova zdjela.-, uvalila sam mu zdjelu u ruke.
-Ne.-, odmahivao je glavom i stavio zdjelu na stol.
-Da.-, ponovno sam mu je trpnula u ruke.
-Ali Zarice... Što ću ja s tim?- pogledao me nekim psećim pogledom.
-Kuhat ćeš! Za promjenu.- unijela sam mu se u facu.
-K-kako to misliš?- zamucao je uplašeno.
-Dat ću ti ove krumpire i ti ćeš ih oguliti.-, rekla sam i otišla po krumpire.
-Ok.-, odahnuo je. -Mogu ja to. To je samo hrpa krumpira.-, nasmijala sam se. Dala sam mu gulilicu i vodu za krumpire.
-Sad samo radiš ovo. I nemoj da ti ostane negdje, pobrini se da sve oguliš.-, pokazala sam mu.
-Dobro. Vidjet ćeš, napravit ću ja to kako treba.-, nasmijao se. -A što ćeš ti?- pogledao me.
-Ja ću nam napraviti umak. I salatu i vjerojatno i servirati stol dok ti oguliš te krumpire, jer, kako ti je krenulo, nećeš dovršiti za dva sata.-, nasmijala sam se.
-Ne, hoću. Stvarno.-, vratio se krumpirima. Sva sreća pa oni nemaju vrat. Izgledao je tako smješno.
-E, Zara, jel T...Ha? Tom guli krumpire?- netko je ušao u kuhinju.
-Bok, mama.-, nasmijao se Tom.
-Da, dala sam mu da radi nešto. Recite.-, nasmješila sam se.
-Imaju ova moja dvojica nekakve flastere ili nešto? Porezala sam se na papir, poprilično.-, pitala me.
-Um...mislim da da, u kupaonici, jel tako?- pogledala sam u Toma. Borio se s krumpirom. -TOOOM!- zazvala sam ga.
-Ha? Što?- gledao je malo u mene, malo u nju.
-Previše se unio.-, nasmijala sam se. -Flasteri. U kupaonici su, jel tako?- nasmješila sam se.
-Ne znam ja.-, buljio je u krumpir pokušavajući ga oguliti. -Billa pitaj, on se o tome brine.-
-Jesam, ali on je rekao da tebe pitam.-, nasmijala se njegova mama.
-Onda pitaj Zaru.-, slegnuo je ramenima. Otišle smo u kupaonicu potražiti flastere. Kad smo ih našli, vratila sam se i vidjela da je Tom ogulio 2 krumpira.
-OGULIO SI DVA?- nasmijala sam se.
-Aha. Super mi ide.-, nasmijao se.
-Super ti ide? Nije me bilo 5 minuta, a ti si ogulio 2 krumpira!- doslovno sam se trgala od smijeha.
-Ajde, ometaš me. Idi pravi sos.-, pravio se uvrijeđen. Počela sam praviti umak i uskoro se u kuhinju uvukla nekakva tišina što je bilo i dobro za promjenu. Za odprilike petnaest minuta čula sam zveket gulilice.
-Ogulio sam sve! Aha, aha, go Tom, go Tom...-, likovao je radeći neke smješne pokrete rukama. Samo sam se nasmijala.
-Dobro... Da vidimo što si napravio.-, uzela sam zdjelu. -Ali Tom...tu je samo 5 krumpira. Dala sam ti 10.-, pogledala sam ga onim pogledom štosinapraviosostalima?
-Ne... Bilo ih je 5.-, htio je lagati, ali osmjeh ga je odavao. Pružila sam ruku.
-Daj krumpire. Izvadi ih.-, jednu sam ruku stavila na kuk, a drugu ispružila prema njemu. Počeo je vaditi krumpire iz džepova. Počela sam se smijati. Svih 5 je izvadio iz džepova hlača. Rekla sam mu da se vrati na guljenje. Uskoro smo uspijeli pripremiti sve. On je čak uspio oguliti krumpire. Fascinantno. Dogovorili smo se da ćemo pripremiti pire krumpir, pa smo se neko vrijeme zabavljali time.
-Ok, još ćeš mi malo pomoći.-, zagrila sam ga.
-Sve dok nije guljenje krumpira, može.-, nasmijao se.
-Super.-, rekla sam i pustila ga te mu uvalila tanjure i pribor za jelo u ruke.
-Što ću s tim?- pogledao me ozbiljno. Čak pomalo i uplašeno.
-Postavit ćeš stol.-, nasmijala sam se.
-Ali neeee... Pa ne znam ja gdje idu vilice, gdje žlice, gdje noževi... Ja ću sve stavit na krivu stranu!- počeo je kukati.
-Dobro, ajde. Ja ću s tobom, samo mi pomozi dotegliti to do blagovaone.-, nasmješila sam se. Kad smo izašli iz kuhinje Bill je pogledao Toma s ogromnim smješkom na licu.
-Aha, samo se ti ceri. I ti ćeš ovo raditi jednom.-, odvratio mu je Tom, a čim je spustio tanjure, pokazao mu je prst. Mama ga je prekorila i uskoro smo se vratili u kuhinju po jelo. Kada smo sve postavili, zajedno smo ručali i pričali. Zara i Bill su pokupili posuđe i otišli oprati posuđe.

***

Ponovno ponedjeljak. Mislila sam obući hlače za posao, ali ipk sam se odlučila za suknju. Moram čuvati hlače. Kako to gluuupo zvuči. Pričala sam s Filipom, Tomovim odvjetnikom. Pronašli smo rupu u zakonu. Poprilično je komplicirano, ali ipak moguće. Dakle, stalkerice su njih špijunirale dulje vrijeme i radile im svakakva sranja. Tom je jednu od njih udario na benzinskoj i sad je on glavni krivac. I tužile su ga. Ali ako su one njega tužile, bilo bi logično da i oni njih tuže, ali nisu. Pa sam ja razmišljala. Ako su one više toga napravile, a dečki ih nisu tužili....ne postoji li nekakva etika i tu? Pričala sam s Filipom o tome i on se sjetio jednog pravilnika i otišao provjeriti. Objasnio mi je gdje je rupa, ali malo je prekomplicirano. Ni ja nisam do kraja shvatila.
-Znači, možemo ga izvući uz jamčevinu?- rekla sam upravo kad je netko pokucao na vrata.
-Da, mogli bismo. Možda... Ne znam još što će sudac reći.-, odvratio je ovaj ozbiljno. Tom je ušao u ured.
-Super. Hoću ja ići s njim razgovarati ili ti?- pitala sam dok mi se Tom približavao i poljubio me u obraz.
-Ne, morat ćemo zajedno.-, rekao je. Dogovorili smo se da ćemo krenuti za otprilike sat i pol. Pozdravili smo se i poklopila sam.
-Ej, odkud ti tu?- pitala sam Toma.
-Svratio sam ti nešto reći.-, nasmješio se.
-Samo da ti kažem prvo. Našli smo rupu u zakonu. Možda te izvučemo od zatvora.-, nasmješila sam se.
-Super.-, nije se činio pretjerano veseo.
-Htio si nešto reći, zar ne?- pogledala sam ga.
-Ma da... Ali nije pretjerano važno... Zapravo je...-
-Glupo.-, prekinula sam mu i okrenula pogled prema monitoru i ugasila računalo. -Pričaj.-, nasmješila sam se.
-Sjećaš se ono kad smo pričali u autu kao da ti mene uopće ne poznaješ, da ne znaš ništa o meni?- obrisao je ruku od hlače.
-Da.-, kimnula sam.
-E, pa shvatio sam da...zapravo ni ja ne znam tko sam. Pa sam napravio popis stvari koje znam za sigurno. A ono drugo...to ćemo zajedno otkrit.-, izvadio je komad papira iz džepa i počeo čitati.
-Znači.... Zovem se Tom Kaulitz, imam 20 godina, rođen sam u Leipzigu i...-
-Ne moraš to radit.-, prekinula sam ga.