Stisla sam gas i izašla na cestu.
-Ok, Zara...Imaš pola sata da dođeš do drugog kraja grada. Sad si fakat u kurcu.-, sama sam sebi govorila. I naravno, to se zaista može samo meni dogoditi, upala sam u špicu.
-JEBEM TI MATER SPORU.VOZI KONJU JEDAN!- vikala sam kroz prozor. Napokon se upalilo zeleno i tempom puža smo se počeli pomicat.
-Ovo ću učiniti sad i nikad više!- sama sam sebi rekla, ubacila u rikverc i ubacila se u suprotni trak s obzirom na to da je bio prazan. Neko vrijeme su mi trubili, no kasnije su shvatili da se ne namjeravam vratiti u traku. Odvezla sam par stotina metara tako i ubacila se ispred onog konja. Pokazala sam mu prst i nagazila na gas. Izašla sam na autocestu i jurcala oko 280 na sat. Uskoro sam dobia poruku od Zare. Billa sam upravo preusmjerila u pravi smjer. Gdje si ti?, pisalo je. Nisam imala vremena odgovoriti. Uskoro sam se dovezla do A-25 i počela sporije voziti kako bih zamjetila Zaru. Primjetila sam je pored jednog drveta, potpuno zaglavljenu u snijegu. Odahnula sam. Zaglavila sam Cadillac u snijeg u pravi položaj i ugasila svaki izvor topline kako bi se auto što prije ohladio. Izašla sam van iz auta.
-Ajme, Bogu hvala. Mislila sam da nećeš stići, a baš mi je lijepo krenulo s Billom.-, prišla mi je i zagrlila me.
-I ja sam mislila da neću stići. Ajmo brzo vezat aute lancem.-, rekla sam i to smo i učinile. Usput smo i nabacale snijeg na Cadillac i čekale Billa. Došao je u roku od 5 minuta. Parkirao je pored nas. Netko je sjedio pored njega. Obojica su izašla van. Tom i Bill.
-Tom, zašto si došao? Pa bolestan si.-, prišla sam mu i zagrlila ga. Gurnuo me od sebe.
-Ajmo samo izvuć moj auto iz snijega, ok?- i pogledao me.
-Dobro.-, nisam ga mogla kriviti što je ljut. I ja bih bila. Ali samo ne znam zašto je ljut jer on teoretski blage veze nema što se događalo. A možda me netko snimio dok sam se vozila u suprotnom traku? Tisuću pitanja, niti jedan odgovor.
-Ok, uđi unutra i upali motor. Nas troje ćemo gurati.-, rekao je Billu koji je odmah ušao u auto i upalio ga. Stala sam pored Toma i počeli smo gurati. Zara je bila na drugom kraju. Nakon par pokušaja izvukli smo auto iz snijega.
-Dobro. Zara...moja Zara.-, rekao je nakon što se sjetio da nas je sada dvije. -Vidim, niste baš najbolje postavile lance.-, i nasmijao se. -Ovako ćemo. Zarice, ti uđi u auto i počni vući, a ti Zara uđi u Zarin auto i isto ubaci u rikverc. Jeste skužile?- kimnule smo.
-A što ćeš ti?- Zara ga je pitala.
-Bill i ja ćemo gurati auto sprijeda. Ajmo sad probat.-, rekao je i otišao na kraj. Učinili smo sve kako nam je rekao i izvukli se van. Samo se još uvijek nadam da ništa nije primjetio. Kad smo se svi izvukli van Zara je sjela u moj, Bill u svoj, a ja i Tom u njegov auto. Ja sam vozila. Čim smo ušli počeo se smijati. Gledala sam ga sa čuđenjem jer nisam bila sigurna zašto se smije.
-Cura te pozove u pomoć, i onda se i ti uspiješ zaglavit u snijegu. Pa to samo ti možeš!- smijao se i pljeskao rukama.
-Da...hahaha.-, lažno sam se smijala. Odahnula sam, na neki način. Stavila sam ruku na mjenjač i ubacila u rikverc.
-Ej, čekaj.-, rekao je i stavio svoju ruku na moju na mjenjaču. Pogledala sam ga.
-Sorry što sam te gurnuo.-, i pogledao me svojim toplim smeđim očima. Zakrenula sam glavu.
-Nisam ti vjerovao. Iskreno, već neko mi se vrijeme čini da...znaš, da ti imaš nekog drugog. Mislim da me varaš.-, i spustio pogled.
-Ja te ne varam. Kunem ti se svim živim i mrtvim!- primila sam ga za bradu i okrenula mu glavu prema sebi.
-Ma znam...Znam...-, i potapšao me po koljenu. -Sad znam...-, osjećala sam se tako gadno. Željela sam mu sve reći, ali nisam znala kako. Zagrlio me. Plakalo mi se. Baš mi se plakalo. Osjetila sam kako me snažnije stisnuo. Jednom me poljubio u vrat i naslonio glavu na moje rame. I ja sam naslonila svoju na njegovo.
-Hej, Tom...-, zazvala sam ga. -Može jedno hipotetsko pitanje?-
-Pitaj.-, pogladio me po kosi. Okrenula sam glavu prema njemu i pogledi su nam se susreli.
-Samo da razjasnimo, radi se o mojoj prijateljici.-, lagala sam.
-Jel ju ja znam?- nasmješio mi se.
-Ne. Ne još.-, počela sam se poistovjećivati s tom imaginarnom prijateljicom koju sam stvorila samo radi pitanja.
-Dobro, sad više nije hipotetsko pitanje. Kako se zove?- odljepio se od mog ramena i sjeo uspravno rukom mi dodirujući obraz. Blago sam se odmakla.
-Dakle ona ima problem s dečkom. Naime, ona ima jednu veliku tajnu, a ne zna kako da mu to povjeri jer bi to u potpunosti mogla uništiti njihovu vezu. Ona njega previše voli za to. Što da ju savjetujem?- zagledao mi se duboko u oči, zakrenuo glavu blago u lijevo i lagano otvorio usta. Znala sam da nije povjerovao ni riječ onoga što sam rekla.
-Tvoja prijateljica je stvarno u govnima. Jel to nešto opasno? Mislim, ta tajna. Jel to nekakav narkoposao ili..-,primio me za ruku.
-Ma ne, kakav narko posao. Predobra je ona za to.-, prekinula sam ga u startu okrećući glavom.
-Dobro, ja samo pitam.-, nasmješio se.
-Postala je policajka, tajni agent interpola.-, maknula sam pogled.
-POSTALA SI ŠTA???!!!- odmaknuo se najdalje što je mogao i napravio neku čudnu facu. Zanjemila sam. Samo sam piljila u pod.
-Ali kad? Kad si postala interpolka? Kako? Pa zašto?- ispitivao me, a ja sam samo piljila u pod.
-Trebam im samo par mjeseci, da razbucaju onaj narkolanac. Ja sam ih vidjela, Tom. A još prije sam bila dio interpola. Ja sam najbolji izbor. To je za opće dobro!- pogledala sam ga.
-Zašto uvijek mora biti za opće dobro? Zašto ne bi moglo biti za naše dobro? Barem jednom, Zara.-, nije se derao iako je bio uzrujan.
-O čemu ti pričaš. Uvijek sam mislila na nas i ti to znaš. Mislila sam na nas više nego ti.-, odmahnula sam rukom i okrenula se prema naprijed.
-E, ja ne znam što da kažem. Ajde, reci mi, što da ti kažem?- i pogledao kroz prozor. Upalila sam motor i izašla na cestu. Vozila sam srednjom brzinom. Uskoro se u prostor uvukla neka mučna tišina. Možda bih ga trebala pustiti da razmisli o svemu. A možda bih trebala samu sebe odvesti kući.
-Zara, kad dođemo doma leći ćeš u krevet i nećeš nikud ići cijeli dan. Dok ti ne zarastu sve rane i dok ti ne povade sve šavove nećeš se pomaknuti iz moje kuće.-, odjednom se okrenuo prema meni.
-Ali, T...-
-Nema ali. Ili ćemo na moj način, ili nećemo nikako.-, pogledao me nekako smireno.
-Dobro.-, pogledala sam ga i brzo okrenula pogled prema cesti. Ponovno je postalo užasno tiho. On je počeo lupkati prstima po koljenu, a ja po volanu.
-Ej, jesi ljut?- nakratko sam ga pogledala.
-Ne.-, kratko je odgovorio.
-A hoćeš me ubit kad se vratimo kod tebe doma?- zaškiljila sam.
-Oho...da!.-, sarkastično se nasmijao. Promrmljala sam nešto i pogledala naprijed. Uskoro smo stigli i ja sam parkirala Cadillac u garažu. Snijeg je padao kao da nikada neće stati. Nije bilo pretjerano hladno. Kad sam ušla u dnevni boravak već je gledao televiziju. Prišla sam mu i sjela pored njega. Sjedila sam uspravno, ne naslanjajući se, i stavila ruke na koljena. Stavio je ruku na moja prsa i lagano me gurnuo prema natrag. Naslonila sam se i on je provukao svoju ruku iza mojih leđa. Pogledala sam ga u čudu. Samo je kimnuo glavom. Odmakla sam pogled i on je svojom rukom položio moju glavu na svoje rame. Obgrlio me i drugom rukom te isprepleo prste svojih ruku.
-Dobro?- pitao me.
-Aha...-, neodređeno sam rekla.
-Zara, gle...-, počeo je.
-Znam... Nije ovo najbolja ideja. Ali morala sam. Mislim, nisam morala.-, prekinula sam ga.
-Nisam to mislio reći, al ajd dobro. Što sam ja htio reći je.-, i stao. Pogledala sam ga.
-Je?- raširila sam oči.
-Ja sam tebi lagao za onu mafiju. I to mi je jedna od najvećih grešaka. Mogla si mi odmah reći. Zapravo, mogli smo i zajedno raspraviti tu odluku. To da preuzmeš posao.-, pogladio me po licu.
-Ajmo se kladit da bi ti bio protiv toga.-, nasmijala sam se.
-Da...Da, bio bih.-, i on se nasmijao. Zagrlila sam ga oko vrata.
-A što će sad biti s tvojim poslom kad nas? Jel ti moramo dat nogu ili sama odlaziš?- pogledao me.
-Ne, ne idem ja nikud. Ne primam ja plaću u interpolu.-, tek sad sam shvatila kako to glupo zvuči.
-Aha.-, pogledao me sa čuđenjem. -Radiš za bombone? Ako da, ja bih od jagode.-, osmjehnuo se.
-Ne. Osobno je.-, i pogledala u pod.
-Osobno? Kako to misliš?- pogladio me.
-Nie bitno.-, odmakla sam pogled.
-Ok. Izvući ću ja to već iz tebe.-, i osmjehnuo se.
-Znam da hoćeš.-, lagano sam odmahivala glavom. Legao je na kauč i povukao mene za sobom. Stavila sam glavu malo ispod njegove brade i slušala otkucaje njegovog srca. Uspavljivalo me. Osjetila sam kako se i moje bilo polako usporava. Zaspala sam.

***

-Zlato? Spavaš?- lagano me dozivao i tresao.
-Pa, spavala sam dok me ti nisi probudio.-, nasmijala sam se. Izgledao je kao da ga nešto muči. Nešto ga je izjedalo.
-Jesi ti dobro?- pogledala sam ga iako nisam baš vidjela kako treba. Osmjehnuo se i protrljao mi oči. Sjeo je, pa sam i ja.
-Moram ti nešto reći...-, primio me za ruke. Prvo sam pogledala u njega, pa u njegove ruke. Ništa mi nije bilo jasno.
-O, ne.-, primila sam se rukom za usta. Pogledao me u čudu. -Tko je umro?- rekla sam potpuno ozbiljno. Nasmijao se i zagrlio me.
-Svi su živi i zdravi.-, grlio me neko vrijeme jer je znao da mi to mora reći, a opet je htio što dulje oduglovačiti.
-Što si mi htio reći?- čim sam pitala uozbiljio se i uspravno sjeo.
-Nešto što baš i nije potrebno da ti znaš...-, i pogledao u stranu.
-Ovako ćemo. Izravno mi reci.-, blagim sam tonom rekla.
-Ja tebe nisam volio cijelo vrijeme koje sam ti to govorio.-, moj osmijeh se polako pretvarao u neki mučan izraz lica.
-Kako to misliš?- glas mi se pomalo tresao.
-Rekao sam ti to samo zato što si i ti meni rekla.-, ponovno je pogledao u stranu.
-Ali, Tom. Ti si prvi to rekao meni.-, okrenula sam mu glavu prema sebi.
-Znam. Očekivalo se da ću ti to reći.-, spustio je pogled.
-Prva stvar.-, počela sam, -Ako već razgovaraš samnom o toj temi, pa barem me gledaj u oči.-, pogledao me. -Druga stvar. Nitko od tebe nije to očekivao. Ja nisam od tebe nište očekivala. Znaš što sam očekivala? Da vi fino snimite svoj spot i odjebete iz mog života. Ali, kao što vidiš, ja sam sad u tvojoj kući i do prije 5 minuta ležala sam na tebi.-, sarkastično sam rekla, a onda se počela smijati jer sam shvatila kako je ono s ležanjem.
-E, stvarno nisi uredu. Svaki put kad pričamo o nečem ozbiljnom, ti ili se smiješ, ili vičeš na mene. Nisi fer.-, okrenuo se.
-Možda nisam fer, ali ja bar tebi ne govorim da te volim kad ne osjećam ništa za tebe.-, nisam to trebala reći. Ustao se i počeo hodati po sobi. I ja sam se ustala.
-Gle... Ako je to tebi stvarno toliko važno da se ja ljutim, ja ću se derati na tebe. Nije meni problem, hoćeš?- nasmijala sam se.
-Jebi se.-, ljutito se okrenuo i otišao u spavaću sobu. Prvo sam sjela na kauč. Zašto da idem za njim? Na kraju sam, naravno, ipak otišla. Ležao je na krevetu i piljio u strop kada sam ušla u sobu. Legla sam pored njega.
-Zašto si se naljutio?- pogledala sam ga.
-Ti si ta koja uvijek sere o otvaranju jedno drugome, a onda kad ti se otvorim ti se počneš smijat potpuno bezveze.-, nije me niti jednom pogledao. Okrenula sam se na trbuh.
-Čekaj, ti si stvarno mislio da ja to ne znam?- blago sam se osmjehnula. Pogledao me.
-Naravno da sam znala. Ipak si to ti, ono. Nisi se nikad zaljubio i sad sam ja odjednom te sreće. Moš mislit.-, skrenula sam pogled.
-Sorry, al to sam ja i ne mogu se tak brzo promijenit.-, okrenuo se na bok prema prozoru. Počeškala sam ga po leđima.
-Ne ljutim se ja zbog toga. Neka druga cura bi se naljutila, ali mene baš i ne dira.-, znala sam da to nisam trebala reći.
-Ne dira te? Koja si ti kuja...-, ustao se s kreveta. Uskoro sam čula kako je glasno zalupio vratima. Pas je dotrčao u sobu i bacio se na krevet. Dopuzao je do mojih nogu i ispružio se koliko je dug i širok. Nasmijala sam se.
-Ti njikad nećeš zajupiti vjatima, jelda?- tepala sam mu. Zalajao je i ja sam se nasmijala. Otišli smo u dnevni boravak i gledali neki film. Nakon otprilike pola sata čuo se ključ u vratima. Okrenula sam se u nadi da je Tom. Otresao je cipele na otiraču i ošao unutra. Skinuo je svoj debeli kaput i pozdravio me.
-Bok Bill.-, sjetno sam rekla.
-Hej. A gdje je ovaj?- osmjehnuo se.
-Otišao. Nemam pojma gdje je.-, slegnula sam ramenima.
-Otišao? Hm...-, promrmljao je. -Kako to misliš?- i sjeo u naslonjač pored stolića za kavu.
-Ne znam. Jednostavno je otišao?- raširila sam ruke.
-Šta ste se posvađali...opet?- okrenuo je očima na zadnju riječ.
-Ne znam...Mislim, nismo se svađali, ali smo očito posvađani. Joj, nemam pojma što se događa.-, okrenula sam glavom par puta i zagledala se u TV.
-Aha. Opet ima ispade?- ovaj nije odustajao.
-Neam pojma.-, potpuno bezvoljno sam odgovorila, -Nije ovo jedan od njegovih ispada. Ne znam što mu je. Al jedno je sigurno. Ako se on ne odluči pojavit u roku od...-, pogledala sam na sat, -...sat i po, ja furim odavde.-, sklopila sam ruke.
-Dobra ideja.-, nasmijao se ovaj, -A kud ćeš?- podigla sam obrvu.
-Pa...nadala sam se u stan, znaš?- nasmijala sam se.
-E, da...u vezi tog.-, počeo se smješkati. Naslonio je ruke na koljena ispravivši se.
-Da?- oslonila sam se na držač za ruke na kauču i podigla noge gore.
-Da sam ja ti, ne bih više tamo spavao.-, i vragolasto se osmjehnuo.
-Ajme, fuj.-, pogledala sam ga nekim čudnim pogledom. -Niste valjda na mom...O MOJ BOŽE!- i stavila ruku na usta na što je ovaj kimnuo.
-Kupi novi krevet.-, nasmijao se i naslonio.
-Ajme...vi niste normalni. OČERUPAT ĆU VAS!- nasmijali smo se.
-Ma nećeš...-, odmahnuo je rukom. I tako smo se nas dvoje zapričali čekajući Toma.
-E, da.-, rekla sam odjednom, -Gustav te danas tražio. Jel te pronašao obučenog?- nasmijala sam se.
-Ne.-, ozbiljno je odmahnuo glavom, ali znala sam da se šali, -Nije ni došao.-, rekao je nakon kraće stanke.
-Kako? Pa poslala sam ga.-, zbunjeno sam rekla.
-Ma zvao me i ja sam rekao da smo Zara i ja u kazalištu...-
-Gledali ste Skidajte se do kraja...-, prekinula sam ga. Oboje smo se nasmijali.
-Da... Tak da je rekao da će doći tu. A što misliš, zašto sam tu, a ne u tvom krevetu.-, nasmijao se.
-E, al odvratno... Fuj!- nasmijala sam se. Pričali smo još neko vrijeme dok nije došao Gustav. Bill i on su otišli na piće, a ja i pas smo ostali unutra. Kroz nekakvih par minuta vrata su se otvorila i Tom je sav smrznut upao unutra.
-Ajme, jesi dobro?- prišla sam mu i zatvorila vrata. Pomogla sam mu svući kaput. Pogledao me, ali ja nisam htjela uzvraćati nikakav pogled. Produžio je do kauča, a ja sam se zavukla u kuhinju. Godio bi mi čaj. Stavila sam vodu na štednjak i sjela za stol. Toliko sam se udubila u svoje misli da nisam ni primjetila vodu koja je već debelo kuhala na štednjaku. Trzla sam se i ubacila vrećice čaja.
-Zara?- zazvao me promuklim glasom i nakašljao se.
-Da?- okrenula sam se prema vratima. Bio je naslonjen na dovratnik s rukama prekriženim na prsima. Samo je šutio, a naposlijetku i skrenuo pogled. Prišla sam mu. Stavila sam svoje ruke na njegove. Podigao je pogled.
-Zašto nisi ljuta?- naposlijetku je pitao.
-Zato. Zato što mi nije bitno što je bilo prije. Bitno je ovo sada. Sad me voliš, jel tako.-, zagrlila sam ga oko vrata.
-Naravno.-, osmjehnuo se.
-Dobro. Eto vidiš.-, nasmješila sam se. Primio me za struk i povukao bliže sebi. Poljubio me.
-Srce, ja nisam normalan.-, nasmijala sam se na to.
-Zašto misliš?- počela sam se igrati s jednom njegovom pletenicom.
-Zato. Zato što se ne ponašam normalno. Danas sam odjurio, nisam ni rekao kud idem i zašto idem...-, gledao me u oči.
-E, da. Kad smo već kod toga...-, prekinula sam ga, -Di si bio?- nasmješila sam se.
-Nije bitno.-, rekao je.
-Izvući ću ja to već iz tebe.-, nasmješila sam se.
-Naravno da hoćeš.-, zagrlio me i poljubio.
-Ajde nećemo se više svađat.-, rekao mi je.
-Koji je ovo put da to kažeš?- nasmijala sam se.
-Zadnji.-, i poljubio me. Povukao me za ruku do dnevnog boravka. Sjeli smo na kauč. Naslonila sam se na njega. Obgrlio me jednom rukom.
-Hoćemo ić spavat? Umorna sam.-, nasmješila sam se.
-Aha. I ja sam. Idemo.-, nasmijao se. Otišli smo u spavaću sobu i zaspali zagrljeni.