samosanacije

Sjedila sam jutros uz more, djeca su izvukla nekog goluba koristeci se mojom japankom... i bilo je to tako simbolicno... meni koja uvijek mislim kako su ribe nesretne jer nose sjecanje na svoj pticji zivot, i gledala sam tu ribu golub na mojoj japanki... ja jako komplicirana horoskopska riba, i citala rijeci koje mi mi je tren prije poslala moja Vesna... boginja i pronadjena sestra, a napisala druga... Parun... i procitala sam ovo:

"Moj jezik je operajio, oljuskavio, posrebrio se. Postao riba. JA RIBA: zacarana carobnica. Poezija, koju je progutala nemilosrdna riba nazvana covjek. Ili riba sam, i nista ljudsko nije mi strano."

Pomislila sam. Ja sam riba i nista ljudsko nije mi strano. Da, to je misao koju zivim citav svoj zivot.

Kasnije mi je najfatalniji covjek tog zivota... na kojem se isti dva puta u ostrom zavoju slomio, poslao dvije ostrozavojne poruke. 
U prvoj je pisalo da je postao deda.
U drugoj da me zeli. 
Pomislila sam: Totalna shizofrenija. 
I jos: Mislim da sam i u krizi necijih drugih krajnje srednjih godina.

Onda sam pisala o tome kljucajuci golublje slova po premaloj tastaturi, pa sve zabunom poslala u krivi inbox. Potpuno pogresan. Onda je mene kljucao stid. Nadopisala sam: "Sto da ti kazem... Riba golub je nepouzdani pismomosa."

Par sati poslije stigla je poruka od druge prijateljice: 
"Vidim da ne postas. Nastavi tako. Znaci da si dobro tamo dolje."
Pomislila sam: Jesam. Ali mogu ja i bolje od toga...
Ja sam riba i nista ljudsko nije mi strano: mogu biti besprijekorno 
...i postati.