...lijepljenje ogledala
i nešto
...krpljenja i kotlokrpljenja
"pik-spas za sve"
osim koljena... (livog) trčala sam kraj tih maslinika, skroz na drugu stranu otoka... trčala sam, fureštkinja, putevima kojima je i ritki čovik iz mista proša, znam to jer u butigi svi vrte glavama kad im recimo kažem di sam to možda jučer sat izgubila, a ja onda vrtin svojon čudeći se cijeni luka kad ga se jednom prevede u otočku kapulu... trčala sam rano, jako rano i u šest san uri bila daleko od malog mista u kojem su mi spavala dica... sanjala plave snove u plavom uredskom apartmanu u kojem se ja jednom godišnje igram Beverly Hillsa... trčala sam i mislila kako taj moj Beverly Hills ipak ima jako veliku manu koja se može i opisati i precizno izmjeriti, ali ju je nemoguće prevesti na jezik koji je baš od svakog na svijetu bogatiji za „fjaku“, manu čija je točna mjera - jako naporan ostatak godine. trčala sam kao i uvijek; od hill brdašca s Beverly apartmanom prema obali na sasvim drugoj strani s ribarskom kućicom tako lijepom da se nikad nisam usudila napraviti njene slije. prevela sam trkom apartman u kućicu, svojim trkom... i tek tu sam stala, fermala, pa dotakla njene zidove s čežnjom i osjetila značenje svakog pojedinog slova u "pik-spas za mene“. pik-spas za mene... rekla sam tiho. pik-spas za mene... bubnjalo je srce u krvotoku. onda sam se okrenula potpuno mokra i sretna, pa se stala vraćati u misto tako pik-spašene duše, istim oputinama i istim „ko bez duše“ korakom, tražeći još, u trku, svjetlucavo srebro svog izgubljenog sata na njima. nisam pala, nisam uganula nogu, nisam pokleknula, ni posrnula nisam... nisam niti od požara bižala ka prošlo lito... ništa od toga. nisam. nisan. dotakla san svoj pik-spas za mene. nekoliko sati kasnije dok sam u plavom apartmanu rezala najobičniji crveni luk, otočki preveden u kapulu od neprocjenjive vrijednosti, rezala s tek nešto nategnutih suza... naoteklo mi je lijevo koljeno. ono livo lijevo koljeno. jako mi je naoteklo. samo tako, jer nisan ni na livu nogu ustala . muka mi je više pisati o koljenima ovdje. muka živa. ali ona se nameću. bar to... livo. pa onda traži svoje jer ja samo nategnuto plačem. jer suze od kapule nisu duboke i slane ka more, biće... ko će ga znati... đava će. al' ja - ne znan. ne znam što reći. ne znam kakav metafizički zaključak izvesti iz toga. što se fizičkog zaključka tiče: fizički zgodan dotur s kojim nije bilo i kemije, mi je bidnoj reka da je trčanje kao ovo moje jako loše za zglobove. i koljeno i gnjat, a e. a ja sam rekla da nema šanse da prestanem. nema šanse. a kad bih morala... umrla bih od tuge isti čas. vrtija je glavon, a ja sam, bez kapule pri ruci... a i nozi, bila na rubu suza potpuno nenategnuto. ... bilo je to tako jako davno da mi je netko rekao da ne smijem prestati trčati, jer bih, ako prestanem, mogla umrijeti od prevelikog srca. i bila je to romantična dijagnoza, jako romantična, iako sam je dobila baš u času kad sam mislila da srca više i nemam. onda me preraslo... potpuno. pa se ispuhalo. i tako nekoliko puta, a svaki sam jedva preživjela, sve dok ga, bezglava, nekim čudom nisam uglavila. moje je potaman srce nekidan dotaklo ribarsku kuću na obali, na drugoj strani od Beverly Hills apartmana s bazenom i udarilo „pik-spas“ za mene. ali mene su i opet izdala koljena. livo... ... gledam sliju punog kufera u postu ispod. može se i ispunjen biti sretan, mislila sam taj dan. sada se pitam; jesam li puneći kofer srećom preopteretila nenaviklo koljeno? livo. tessa k p.s. povijest bolesti u tri reda nečitkim rukopisom. koji nije doturski. prvi drugi treći |
odobuvena
|
kako hodam
|
< | lipanj, 2012 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | ||||
4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |