Marketing
Nisam pustila
Pisala sam taj neki blog davno, blog koji se u prah i pepeo pretvorio, o jednom davnom životu koji se u prah i pepeo pretvorio. Pisala sam o pravim problemima… ne o ovima koje nemam, pisala sam o pravom Biti ili ne biti, pisala sam o stvarnosti koja se poput grane lomila pod menom ...nestajućom, sve manjom, sve sitnijom, sve više nepodnošljivo lakom... i onda - bio je jedan jako važan dan, dan D, dan odluke, dan bez „ili“, dan golo „Budi!“, i pisala sam tog jutra u kojem sam mislila da bih eto baš danas mogla pasti skupa s tom suhom granom i otpasti kao gangrena iz vlastitog života, pisala sam o tom danu koji je tek počeo nicati predamnom, ali za kojeg sam znala da će biti velik i sudbonosan, i bojala sam ga se, bio je zastrašujući, a ja sam znala da ga morati zgrabiti čvrsto, da ga moram primiti u svoje ruke, ali bila sam tako slaba, tako jako slaba da je i odizanje kažiprsta s tipkovnice bilo preteško, a trebalo je podići nogu iz ilovače i zakoračiti u novi život za koji, ako ga negdje i ima - ja sigurno ne znam gdje se nalazi. Pisala sam ustrašena, nespokojna, ugrožena, izgubljena… I onda je na taj mali tužnjikavi blog na rubu svemira zalutala ona, uvijek tako svoja i nesvodiva i za čiju bih glavu dala obje svoje momentalno... A i danas. Napisala mi je: „Ne puštaj!“.
Samo to. Te riječi zvonile su mi u uhu čitav dan.
I nisam pustila.
Ona nikad nije saznala o snažnoj zvonjavi njenih riječi i da je baš ta rečenica bila ono na čemu sam sagradila sve svoje dane od početka novog vremena. Nadala sam se da me povremeno čita, a ja sam u međuvremenu doznala tko je, i dala bih sad već i svoju treća sreća glavu, za tu - čije sam knjige imala na policama.
Nedavno smo se počele pratiti na toj mojoj novoj domeni, pratiti iz daljine... a u posljednje vrijeme iz ovih ili onih razloga, pisala sam više tamo nego negdje drugdje, i uglavnom... pet godina nakon jednog davnog jutra, moj me jutarnji inbox obavijestio o komentaru pod jednim još mrvicu osobnijim tekstom od standardno po život osobnog.
Pisalo je:
S. wrote: "ti si, draga moja, jedinstvena. usudim se reći kako te osjećam i zato ako išta sigurno znam da treba odoljeti, jer zid koji podižeš vlastitom ljepotom paradoksalno prijeti upravo tebi. no, sve znaš. da je lako mogao bi svatko."
Već dugo nisam dugo plakala. Nedovoljno naviklu u novu prirodu, najednom me shrvalo ovo čitanje… mene.
Nije lako. Nikad nije bilo… Nekad je baš jako teško.
Ali svejedno… nisam pustila.
tessa k
Post je objavljen 12.06.2012. u 11:14 sati.