Sewen

Škripe misli moje, ka stepenica za tavan
Iskrivile se grede i pod je neravan.
Te misli ka stara kuća, nemaju bilo
A nekad se ode živilo i ilo i pilo.

Otresa san jubav ka lancun sa žice
I od onoga momenta ti nisan vidi lice.
I volija bi... jer sve je umrlo od tada
Volija bi te nesrest na ulicama ovog grada.

Zaokružija san mista di više neću.
Naša san jučer prazan okvir u smeću.
Ne sićan se slike u njemu, a znan ko je bija
Samo san zaplaka i onda se ludo nasmija...