Sewen

Hladan je zid, e tu ću sjesti,
Možda ću tebe slučajno sresti,
U ovoj koloni srušenih snova.
Molitve teku, bez ijednog slova.

Miriše jesen, mirišu kiše,
Al ništa se ovdje s njima ne briše.
Vrijeme se vraća, sjećanja traju
Nikada neće sretnome kraju...

Sjetan je pogled i na mom licu
Evo ti šaljem buru za ravnicu.
Neka te drži, ti ne smiješ stati,
Neka ti osmjeh i svjetlo vrati

Sve moje želje, nek te odvedu,
Sreća da bude u prvom redu,
Tu ću te čekati, znam da ćeš proći
Ti dođi meni, a tuga samoći...

Rastavljen,
Od prošlosti sastavljen,
Zanijekao sam što me vezalo.
Ovo se srce samo naprezalo.

Bježi mi se,
A opet, leži mi se...
Danas sam ranjiviji od sviju.
Zato mi se smiju!

Nisam se predao!
Samo sam opet zaredao,
Ovo stanje na prelasku u zimu...
I trajanje u dimu...

Nošen besciljem u jesenji dan,
U što se to samo pretvaram?..
Hrabrost u meni jenjava trenutno
I sve je kristalno mutno.

Podigao sam sebi bistu na čistini,
Al korov je ipak učinio svoje.
Ja sam na laži, a svi na istini,
Tvoje je tvoje, a moje je... tvoje!

Nebeskim vrletima bih muzicirao.
Samo bih pjevao, samo bih svirao,
Samo bih tjerao duhove zle
Dok me za nešto drugo ne optuže...

Uvukla se ova kiša sirova u sijede.
Meni su sati ko dani što bježe.
Patetično snovi zbog smisla mi blijede
I ništa me za njih ne veže...

U bilo me mater zamotala,
A bija san ka i štruca kruva.
I bandiru Hajduka mi dala,
Nek te sine od nevoje čuva...

Pape me je naučija pivat,
Kaza mi je kako se navija.
Ka oluja sjevera ću sivat,
Od rođenja ja san hajduk bija.

Ajmo svi ka jedan nek se vidi
Ova jubav nikada ne blidi.
Ajmo svi ka jedan nek se čuje
Ti zazvoni mistom sveti Duje.

Ovi svit je sav od bile boje,
Tuđe neće, samo brani svoje.
Mi hajduci, a cure nam vile
Svi smo dica Dalmacije cile.