Sewen

Dan bez kiše, neću više,
Jer i kišu volim.
I kad sunce dušu pusti
Kad zadrhtim, kad zagusti,
Radujem se i smijem se
Umivam se i grijem se.

Dan bez šutnje ko bez ljutnje,
I to život moj je.
Pa kad pjesma svirat stane,
Jer dan mora da osvane,
Ja od sebe sve ću dati.
Ja ću osmjeh zadržati.

Ovaj život nije lak,
Ja to ljudi znam.
Uhvatit ću zadnji vlak,
Makar putovao sam.

Bezglavo vrime oblake diže.
I zrak je suv pa grlo riže.
Čovik bez gaća, toplu pomu soli
A neko piturom po zidu moli.

Uzalud meni strpljenje moje,
Kad nije dobro, a onda zlo je.
Triba sam danas otić na sprovod.
A ja sam eto odabra provod.

Još će mi sunce sva leđa spalit,
Još će na mene i laži svalit.
Guram kamenčić u pijesak plitko,
I znam da nije me vidija nitko...

4 milje od kraja puta,
Srca razigrana, a kruta.
Moja je zadnja misao
I tu sam se stisao.

Zatvoren u kutiji od plastike,
Između Davidove zvijezde i Svastike.
Promatram čitav puk
I vlada muk.

Noćas bih se umivao,
A jutrom u snove plivao.
I mlatarao bijesno.
Jer sve mi je tijesno!

Samo sam se ustao crn.
Probudio u peti trn.
A smijem se još.
Inače nisam loš!

Ovo je carstvo od zlata moje,
Ka da je raj me u srce taka.
To je moj dišpet i jubav to je,
Tu bi se smija, tu bi zaplaka.

Živin ka šta su svi moji preci,
U mene nima na botune.
A kad me gori pozovu sveci,
Samo mi spremi čiste lancune.

Šta danas vridi, šta danas valja?
Vrime je grezo, surov je svit.
Ode nas more najviše valja,
Al jedino ode sritan ću bit.

Život lanterna, svitlon se ita,
Za jutro i večer, ist ću i pit.
Stoput ponavljan kad me se pita,
Jedino ode sritan ću bit!

Jopet nisan prispija na prajd!
Al ja san paradira na drugu bandu,
I skoro na tristipet izgubija komandu.
A jesan se slipija o znoja...
A jesan se oboja.

Jučer je bija prevrući dan!
Snervan san sluša sve domaće vijesti
Malo san oda bos po cesti.
Sad iman plikove i žulje,
Sad iman dragulje!

Prosviralo me ka metak!
Nevera mi triba, a nju san beštima.
Krupe i vijavice i dima!
Želim raskopat ovi đardin ruža
I pismu bez buža!

A ova ih ima!

Ispunio sam spomenar prazninom
To izvire sve iz mene.
I kćer nazivam sinom,
Kakve li uspomene!?

Ispunio sam spomenar ko bjanko ček,
Povjerenje je svrha.
Samoća mi dođe ko lijek,
A ljubav ovrha...

Nisam dramatik, nisam poetičan,
Više pragmatik etičan...
I znam se tako zagledati u ništa!
Treba li mi išta?!

Ispunio sam spomenar taštinom
I to je dio mene...
I drugu nazivam sinom,
Ah žene....